Конгресна библиотека САД брани српски језик - а ми?

  (Не)очекивана вест из Вашингтона

Вест је, наравно, изазвала огромну резигнацију и гнев код монтенегринских националиста, који су добили крила након ступања Црне Горе у НАТО, и обновили своје захтеве за заштитом „језичког идентитета“ Црне Горе, инсистирајући на новом таласу разрачунавања са српским језиком (и именом) у тој земљи. Зашто и не би, кад им је Конгресна библиотека очигледно нанела неправду, будући да је потпуно идентични аргументи уопште нису спречили да посебан код доделе „хрватском језику“ (потпуно неразлучив од српских западних наречја, уз допустив изузетак латиничног писма, које је, додуше, у Србији више коришћено од матичне ћирилице) и „босанском језику“ (чије се постојање оспорава чак и у његовој матичној држави – БиХ). Да ли се кадровска номенклатура у овој угледној америчкој институцији променила, да ли су „хрватски“ и „босански“ језик пре двадесетак година били питања од већег политичког значаја, или су просто амерички лингвисти и библиотекари проценили да се „негде мора повући црта“, остаје да се нагађа. Било како било, одмах након објављивања неугодне новости, у медијима се појавио један од аутора озлоглашеног (и исмеваног) „Црногорског правописа“ Миленко Перовић (иначе професор на Филозофском факултету у Новом Саду, који је матични факултет за српски језик и лингвистику уопште на Новосадском универзитету) са једном самодовољном тирадом о „значају црногорског језика“ у борби против „великоспрског рада на расцрногорчавању Црногораца“, против „екавизацијске окупације“ и „говора Ибарске магистрале“, која свакако кулминира разметљивом тврдњом да је пројекат „црногорског језика“ – „по мери Његошевог генија“. Укратко, много крупних и учених фраза, али ниједан аргумент којим би се оспориле једноставне тврдње америчких лингвиста.

Монтенегринска хистерија на страну, кудикамо су занимљивије реакције српске јавности на ову неочекивану вест о нечему што би требало да буде потпуно неупитно и саморазумљиво – док је обичан народ ликовао, најважније језичке институције српског народа су ћутале, као што упорно ћуте већ осам година, да се случајно не замере „колегама из региона“. Медијска реакције је била у духу српских медија – површна и таблоидна. Одлука Конгресне библиотеке раззглашавана је тријумфалистички у практично истим медијима који су нам претходних месеци нашироко трубили о значају маргиналне и проблематичне „Декларације о заједничком језику“, која је, уз њихову подршку, од једног потпуно безначајног документа иза кога не стоји ниједна институција од угледа постала регионални културни феномен.

Чији је посао да штити српски језик?

То нас управо доводи до сржи овог проблема. Конгресна библиотека у Вашингтону се сасвим случајно нашла на бранику српског језика, не зато што је наклоњена српском народу, нити зато што има интерес да чува интегритет српског културног и језичког пространства, него зато што се неколико службеника ове институције служило елементарним здравим разумом и – радило свој посао. С правом можемо да поставимо питање – како је дошло до тога да се интегритет српског језика брани у Вашингтону?! Где су били јавни апели, отворена писма, научни скупови српских лингвиста, професора универзитета и академика, који су били конкретни потези САНУ, Матице Српске, Београдског и других универзитета, да се ова интелектуално увредљива крађа српске језичке баштине не дозволи?

Уместо „рата за српски језик и правопис“ добили смо капитулирање пред „језичком реалношћу“ Балкана; уместо законске и институционалне заштите српског језика и писма добили смо „босански језик“ у школама у оквиру српског система образовања (уз парадржавни „надзор“ Бошњачког национално већа над изјашњавањем школараца о томе којим језиком говоре); уместо спровођења и заштите члана 10 Устава Србије имамо општи прогон ћирилице са српских улица, из српске штампе и медија. Питањима заштите српског језика баве се ентузијасти (и понеки политичар), док матичне институције у најбољем случају ћуте, ако већ директно не гурају клипове у точкове српској страни у овој неравноправној борби. Пре неки дан смо у оквиру фестивала „Егзит“ имали трибину која се бавила промовисањем тзв. „нашег језика“ и већ поменуте „Декларације“ (тј. „права да свако ко хоће зове српски језик како хоће, само да не буде српски“), а све то на културној манифестацији која се одржава под покровитељством Министарства културе Србије, и финансира из српског буџета. Уосталом, да ли је матични универзитет Миленка Перовића икада реаговао на његово језичко политикантство и ненаучну идеологизацију језика, па макар да заштити углед струке и институције којој Перовић припада? Да ли је, можда, председник САНУ Владимир Костић, који се хвалио својом „храброшћу да српској јавности саопшти истину“ о Космету, некада ту храброст демонстрирао саопштавајући истину и ноторну чињеницу да у Црној Гори и БиХ говоре српским језиком?

Оваквих примера пуцања у сопствену ногу српских лингвистичких, културних и научних институција је бескрајно много, а они се сви своде на једну једноставну чињеницу. За разлику од библиотекара у Вашингтону, који своју плату морају да зараде, а свој професионални интегритет штите, академска заједница у Србији не мора да ради ни једно, ни друго. Она је затворена у свој „културни, академски свет“, и већ деценијама се бави вегетирањем на српској јавној сцени, вечито наводњавана из српског буџета, и вечито се грејући на сваком политичком сунцу које осване на Балкану. Ове „интелектуалне громаде“, пуна презира према „неписменом и необразованом народу“ са својим таблоидима и ријалити емисијама, никада не пропуштају прилику да лично профитирају од сваке антикултурне и антинационалне стихије која погоди ову земљу, крију своје ставове као змија ноге, а када их неко због тога прозове – углас устају у одбрану „својих“ са једнаком агресијом и осионошћу, са којом то раде припадници проказаног (али академији веома сродног) новинарског еснафа (да не помињемо пластичније примере попут лекара, таксиста, или фудбалске мафије).

Вештачка производња немоћи

Цела ова прича се, наравно, своди на баналну чињеницу да у колонијама и полу-колонијама не може да буде ни академске ни интелектуалне елите, бар не у правом смислу те речи. Немар и небрига према језику, култури, историјским споменицима и народној баштини (не рачунајући оне случајеве где се ова баштина може уновчити кроз туризам, државну политику или европске фондове) само су један од бројних симптома декаденције и пропадања српског друштва у условима полуколонијалне управе. И мада нас корупција и кукавичлук академске заједнице не угрожавају тако непосредно колико корупција и кукавичлук у редовима лекара, судија, социјалних и општинских радника, управо декаденција културне и академске елите јесте најопаснија манифестација пропадања једног друштва. Јер професори факултета и академски радници су ти који успостављају правило да се лаж може прихватити за истину када је то идеолошки, политички или финансијски исплативо, што управо стоји у корену поплаве лажних доктората, деградације система образовања, галопирајуће неписмености и некултуре медија, и најзад – катастрофалних законодавства и културне политике.

На тај начин су држава и народ чија је култура пре сто година избацивала великане европске и светске науке, уметности и књижевности дошао у ситуацију да молећиво треба да гледа према Вашингтону, надајући се да ће „неко горе“ – представник неког „богатијег и моћнијег народа“ и неке „озбиљне земље“ – наћи мало времена да узме у заштиту и понеку мрвицу наше културе и идентитета. Али само ако се покажемо као етнографски куриозитет, и ако политичка елита „озбиљне земље“ нема непосредан интерес да систематски подрива нашу националну свест и културни идентитет.

Нажалост, ово је стање у коме се Србија и српски народ тренутно налазе. Влада општи дефетизам, и нико није спреман прстом да мрдне – не да заштити народну и државну културну баштину, него чак и тековине елементарног здравог разума. Јер „Срби нису у стању да ураде ништа“, „наш народ је неспособан да било шта реши“, па ако нешто треба да се учини на „општенародну ползу“, то мора за нас да учини ЕУ, Русија, Кина, Грчка, или, у ретким случајевима – Америка. Судство је корумпирано? Биће боље кад ЕУ имплементира стандарде! Економија пропада? Биће боље кад дођу Немци да нас упрегну да радимо! Албанци припајају Косово Албанији? Неће то Руси дозволити у Савету безбедности! Исламистичке организације масовно врбују људе на Косову, БиХ и у Рашкој области? Неће Американци дозволити да то оде предалеко! И тако даље, из теме у тему, док не дођемо до тога да нико у нашој земљи није способан ни за шта, да ништа не зависи од нас, а све зависи од неког „већег и моћнијег“.

За шта вас плаћамо?!

Овде се природно поставља питање – ког ђавола онда ова држава плаћа своје институције, своје стручњаке и економисте, своје професоре и академике, ако већ они не раде ништа, већ крше руке чекајући да им неко са стране каже шта да раде? Ако погледамо пажљивије – ко је тај ко нас стално убеђује да смо неспособни, немоћни и лењи да сами решавамо своје проблеме? Управо они који од нас – грађана – примају плате и добијају значајна средства да се баве тим питањима. Не плаћају грађани Србије НАТО да их штити од екстремиста и терориста, већ српску војску, полицију и владу. Не плаћају Путина и Лаврова да бране деградацију српске државе на Космету, већ Вучића, Дачића и Брнабићеву. И не издвајају се из српског буџета средства за рад Конгресне библиотеке у Вашингтону, већ САНУ, Матице Српске и државних универзитета – па од ових институција упорно добијамо само слегање раменима, јадиковке и изговоре како се „не може“, како „нема услова“ и како је „ствар већ готова“. И ако неко нешто и уради на плану заштите достојанства и интегритета српске културе, образовног система и језика, можете се кладити да је то учинио личним напором, на своју руку, и без икакве институционалне подршке.

Вратимо се стога на питање о кодификацији „црногорског језика“, и упитајмо још једном – шта славите?! То што америчка институција брани српски језик од узурпације, док се на српским универзитетима пише „Црногорски правопис“? Што Конгресна библиотека може да каже да се у „Црној Гори говори српски језик“, али то неће да каже САНУ или Матица Српска? Или Министарство иностраних послова Србије? Уместо да дигну глас против „црногорчења“ Срба и систематског уништавања ћириличке писмености, професори српских универзитета се баве критиком „расцрногорчавања Црногораца“ и „борбом против језика Ибарске магистрале“, односно потписивањем опскурних декларација о „нашем језику“ и „праву сваке етничке и регионалне заједнице да свој језик именује како хоће“.

И наравно, није спорно што појединци из академске заједнице презиру своје (за српске услове натпросечне) плате за рачун масних страних дотација и невладиних фондова. То је глобална појава, то је ствар индивидуалног моралног интегритета, и представља бољку свих академских заједница свих земаља света. Проблем је што остатак академске заједнице Србије пред тим ћути, и игнорише ово систематско уништавање српске културе и просвете и срозавање интегритета научних и културних институција, што из конформизма, што из кукавичлука, што из искривљеног поимања „колегијалности“. Није проблем што су неки чланови академске заједнице продане душе, проблем је што се остатак академске заједнице понаша непрофесионално. Што, за разлику од чланова техничког комитета Конгресне библиотеке у Вашингтону – не раде свој посао.

Србија може бити економски колонизована, војно поражена и политички подјармљена, али нико не може да нас натера да уништимо своју културну баштину и да се одрекнемо своје језичке традиције – ако ми то нећемо да урадимо. И док не схватимо да су државне културне и образовне институције службе које финансирају грађани Србије, и које пред грађанима имају обавезу да чувају нашу културну и језичку баштину, и даље ће нас преводити жедне преко воде. Никада не смемо да заборавимо да ЕУ, Америка или Русија немају никакву обавезу да се баве заштитом наших интереса. Али наши јавни службеници, професори и академици имају, и за испуњавање тих обавеза чак законски одговарају. И докле год ми њих не натерамо да раде свој посао, они ће нас убеђивати да „ништа не може да се уради“. „Треба“ имплицира „може“, говорио је Кант. Ту славну етичку максиму треба непрекидно натурати на нос нашим политичарима, јавним делатницима и академицима, подсећајући их сваки дан „за шта их плаћамо“ и „шта је њихов посао“. А ако они неће тај посао да раде – наћи ће се неко ко хоће. Конгресна библиотека у Вашингтону нам је доказала да то није немогуће.