Kongresna biblioteka SAD brani srpski jezik - a mi?

  (Ne)očekivana vest iz Vašingtona

Vest je, naravno, izazvala ogromnu rezignaciju i gnev kod montenegrinskih nacionalista, koji su dobili krila nakon stupanja Crne Gore u NATO, i obnovili svoje zahteve za zaštitom „jezičkog identiteta“ Crne Gore, insistirajući na novom talasu razračunavanja sa srpskim jezikom (i imenom) u toj zemlji. Zašto i ne bi, kad im je Kongresna biblioteka očigledno nanela nepravdu, budući da je potpuno identični argumenti uopšte nisu sprečili da poseban kod dodele „hrvatskom jeziku“ (potpuno nerazlučiv od srpskih zapadnih narečja, uz dopustiv izuzetak latiničnog pisma, koje je, doduše, u Srbiji više korišćeno od matične ćirilice) i „bosanskom jeziku“ (čije se postojanje osporava čak i u njegovoj matičnoj državi – BiH). Da li se kadrovska nomenklatura u ovoj uglednoj američkoj instituciji promenila, da li su „hrvatski“ i „bosanski“ jezik pre dvadesetak godina bili pitanja od većeg političkog značaja, ili su prosto američki lingvisti i bibliotekari procenili da se „negde mora povući crta“, ostaje da se nagađa. Bilo kako bilo, odmah nakon objavljivanja neugodne novosti, u medijima se pojavio jedan od autora ozloglašenog (i ismevanog) „Crnogorskog pravopisa“ Milenko Perović (inače profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, koji je matični fakultet za srpski jezik i lingvistiku uopšte na Novosadskom univerzitetu) sa jednom samodovoljnom tiradom o „značaju crnogorskog jezika“ u borbi protiv „velikosprskog rada na rascrnogorčavanju Crnogoraca“, protiv „ekavizacijske okupacije“ i „govora Ibarske magistrale“, koja svakako kulminira razmetljivom tvrdnjom da je projekat „crnogorskog jezika“ – „po meri Njegoševog genija“. Ukratko, mnogo krupnih i učenih fraza, ali nijedan argument kojim bi se osporile jednostavne tvrdnje američkih lingvista.

Montenegrinska histerija na stranu, kudikamo su zanimljivije reakcije srpske javnosti na ovu neočekivanu vest o nečemu što bi trebalo da bude potpuno neupitno i samorazumljivo – dok je običan narod likovao, najvažnije jezičke institucije srpskog naroda su ćutale, kao što uporno ćute već osam godina, da se slučajno ne zamere „kolegama iz regiona“. Medijska reakcije je bila u duhu srpskih medija – površna i tabloidna. Odluka Kongresne biblioteke razzglašavana je trijumfalistički u praktično istim medijima koji su nam prethodnih meseci naširoko trubili o značaju marginalne i problematične „Deklaracije o zajedničkom jeziku“, koja je, uz njihovu podršku, od jednog potpuno beznačajnog dokumenta iza koga ne stoji nijedna institucija od ugleda postala regionalni kulturni fenomen.

Čiji je posao da štiti srpski jezik?

To nas upravo dovodi do srži ovog problema. Kongresna biblioteka u Vašingtonu se sasvim slučajno našla na braniku srpskog jezika, ne zato što je naklonjena srpskom narodu, niti zato što ima interes da čuva integritet srpskog kulturnog i jezičkog prostranstva, nego zato što se nekoliko službenika ove institucije služilo elementarnim zdravim razumom i – radilo svoj posao. S pravom možemo da postavimo pitanje – kako je došlo do toga da se integritet srpskog jezika brani u Vašingtonu?! Gde su bili javni apeli, otvorena pisma, naučni skupovi srpskih lingvista, profesora univerziteta i akademika, koji su bili konkretni potezi SANU, Matice Srpske, Beogradskog i drugih univerziteta, da se ova intelektualno uvredljiva krađa srpske jezičke baštine ne dozvoli?

Umesto „rata za srpski jezik i pravopis“ dobili smo kapituliranje pred „jezičkom realnošću“ Balkana; umesto zakonske i institucionalne zaštite srpskog jezika i pisma dobili smo „bosanski jezik“ u školama u okviru srpskog sistema obrazovanja (uz paradržavni „nadzor“ Bošnjačkog nacionalno veća nad izjašnjavanjem školaraca o tome kojim jezikom govore); umesto sprovođenja i zaštite člana 10 Ustava Srbije imamo opšti progon ćirilice sa srpskih ulica, iz srpske štampe i medija. Pitanjima zaštite srpskog jezika bave se entuzijasti (i poneki političar), dok matične institucije u najboljem slučaju ćute, ako već direktno ne guraju klipove u točkove srpskoj strani u ovoj neravnopravnoj borbi. Pre neki dan smo u okviru festivala „Egzit“ imali tribinu koja se bavila promovisanjem tzv. „našeg jezika“ i već pomenute „Deklaracije“ (tj. „prava da svako ko hoće zove srpski jezik kako hoće, samo da ne bude srpski“), a sve to na kulturnoj manifestaciji koja se održava pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture Srbije, i finansira iz srpskog budžeta. Uostalom, da li je matični univerzitet Milenka Perovića ikada reagovao na njegovo jezičko politikantstvo i nenaučnu ideologizaciju jezika, pa makar da zaštiti ugled struke i institucije kojoj Perović pripada? Da li je, možda, predsednik SANU Vladimir Kostić, koji se hvalio svojom „hrabrošću da srpskoj javnosti saopšti istinu“ o Kosmetu, nekada tu hrabrost demonstrirao saopštavajući istinu i notornu činjenicu da u Crnoj Gori i BiH govore srpskim jezikom?

Ovakvih primera pucanja u sopstvenu nogu srpskih lingvističkih, kulturnih i naučnih institucija je beskrajno mnogo, a oni se svi svode na jednu jednostavnu činjenicu. Za razliku od bibliotekara u Vašingtonu, koji svoju platu moraju da zarade, a svoj profesionalni integritet štite, akademska zajednica u Srbiji ne mora da radi ni jedno, ni drugo. Ona je zatvorena u svoj „kulturni, akademski svet“, i već decenijama se bavi vegetiranjem na srpskoj javnoj sceni, večito navodnjavana iz srpskog budžeta, i večito se grejući na svakom političkom suncu koje osvane na Balkanu. Ove „intelektualne gromade“, puna prezira prema „nepismenom i neobrazovanom narodu“ sa svojim tabloidima i rijaliti emisijama, nikada ne propuštaju priliku da lično profitiraju od svake antikulturne i antinacionalne stihije koja pogodi ovu zemlju, kriju svoje stavove kao zmija noge, a kada ih neko zbog toga prozove – uglas ustaju u odbranu „svojih“ sa jednakom agresijom i osionošću, sa kojom to rade pripadnici prokazanog (ali akademiji veoma srodnog) novinarskog esnafa (da ne pominjemo plastičnije primere poput lekara, taksista, ili fudbalske mafije).

Veštačka proizvodnja nemoći

Cela ova priča se, naravno, svodi na banalnu činjenicu da u kolonijama i polu-kolonijama ne može da bude ni akademske ni intelektualne elite, bar ne u pravom smislu te reči. Nemar i nebriga prema jeziku, kulturi, istorijskim spomenicima i narodnoj baštini (ne računajući one slučajeve gde se ova baština može unovčiti kroz turizam, državnu politiku ili evropske fondove) samo su jedan od brojnih simptoma dekadencije i propadanja srpskog društva u uslovima polukolonijalne uprave. I mada nas korupcija i kukavičluk akademske zajednice ne ugrožavaju tako neposredno koliko korupcija i kukavičluk u redovima lekara, sudija, socijalnih i opštinskih radnika, upravo dekadencija kulturne i akademske elite jeste najopasnija manifestacija propadanja jednog društva. Jer profesori fakulteta i akademski radnici su ti koji uspostavljaju pravilo da se laž može prihvatiti za istinu kada je to ideološki, politički ili finansijski isplativo, što upravo stoji u korenu poplave lažnih doktorata, degradacije sistema obrazovanja, galopirajuće nepismenosti i nekulture medija, i najzad – katastrofalnih zakonodavstva i kulturne politike.

Na taj način su država i narod čija je kultura pre sto godina izbacivala velikane evropske i svetske nauke, umetnosti i književnosti došao u situaciju da molećivo treba da gleda prema Vašingtonu, nadajući se da će „neko gore“ – predstavnik nekog „bogatijeg i moćnijeg naroda“ i neke „ozbiljne zemlje“ – naći malo vremena da uzme u zaštitu i poneku mrvicu naše kulture i identiteta. Ali samo ako se pokažemo kao etnografski kuriozitet, i ako politička elita „ozbiljne zemlje“ nema neposredan interes da sistematski podriva našu nacionalnu svest i kulturni identitet.

Nažalost, ovo je stanje u kome se Srbija i srpski narod trenutno nalaze. Vlada opšti defetizam, i niko nije spreman prstom da mrdne – ne da zaštiti narodnu i državnu kulturnu baštinu, nego čak i tekovine elementarnog zdravog razuma. Jer „Srbi nisu u stanju da urade ništa“, „naš narod je nesposoban da bilo šta reši“, pa ako nešto treba da se učini na „opštenarodnu polzu“, to mora za nas da učini EU, Rusija, Kina, Grčka, ili, u retkim slučajevima – Amerika. Sudstvo je korumpirano? Biće bolje kad EU implementira standarde! Ekonomija propada? Biće bolje kad dođu Nemci da nas upregnu da radimo! Albanci pripajaju Kosovo Albaniji? Neće to Rusi dozvoliti u Savetu bezbednosti! Islamističke organizacije masovno vrbuju ljude na Kosovu, BiH i u Raškoj oblasti? Neće Amerikanci dozvoliti da to ode predaleko! I tako dalje, iz teme u temu, dok ne dođemo do toga da niko u našoj zemlji nije sposoban ni za šta, da ništa ne zavisi od nas, a sve zavisi od nekog „većeg i moćnijeg“.

Za šta vas plaćamo?!

Ovde se prirodno postavlja pitanje – kog đavola onda ova država plaća svoje institucije, svoje stručnjake i ekonomiste, svoje profesore i akademike, ako već oni ne rade ništa, već krše ruke čekajući da im neko sa strane kaže šta da rade? Ako pogledamo pažljivije – ko je taj ko nas stalno ubeđuje da smo nesposobni, nemoćni i lenji da sami rešavamo svoje probleme? Upravo oni koji od nas – građana – primaju plate i dobijaju značajna sredstva da se bave tim pitanjima. Ne plaćaju građani Srbije NATO da ih štiti od ekstremista i terorista, već srpsku vojsku, policiju i vladu. Ne plaćaju Putina i Lavrova da brane degradaciju srpske države na Kosmetu, već Vučića, Dačića i Brnabićevu. I ne izdvajaju se iz srpskog budžeta sredstva za rad Kongresne biblioteke u Vašingtonu, već SANU, Matice Srpske i državnih univerziteta – pa od ovih institucija uporno dobijamo samo sleganje ramenima, jadikovke i izgovore kako se „ne može“, kako „nema uslova“ i kako je „stvar već gotova“. I ako neko nešto i uradi na planu zaštite dostojanstva i integriteta srpske kulture, obrazovnog sistema i jezika, možete se kladiti da je to učinio ličnim naporom, na svoju ruku, i bez ikakve institucionalne podrške.

Vratimo se stoga na pitanje o kodifikaciji „crnogorskog jezika“, i upitajmo još jednom – šta slavite?! To što američka institucija brani srpski jezik od uzurpacije, dok se na srpskim univerzitetima piše „Crnogorski pravopis“? Što Kongresna biblioteka može da kaže da se u „Crnoj Gori govori srpski jezik“, ali to neće da kaže SANU ili Matica Srpska? Ili Ministarstvo inostranih poslova Srbije? Umesto da dignu glas protiv „crnogorčenja“ Srba i sistematskog uništavanja ćiriličke pismenosti, profesori srpskih univerziteta se bave kritikom „rascrnogorčavanja Crnogoraca“ i „borbom protiv jezika Ibarske magistrale“, odnosno potpisivanjem opskurnih deklaracija o „našem jeziku“ i „pravu svake etničke i regionalne zajednice da svoj jezik imenuje kako hoće“.

I naravno, nije sporno što pojedinci iz akademske zajednice preziru svoje (za srpske uslove natprosečne) plate za račun masnih stranih dotacija i nevladinih fondova. To je globalna pojava, to je stvar individualnog moralnog integriteta, i predstavlja boljku svih akademskih zajednica svih zemalja sveta. Problem je što ostatak akademske zajednice Srbije pred tim ćuti, i ignoriše ovo sistematsko uništavanje srpske kulture i prosvete i srozavanje integriteta naučnih i kulturnih institucija, što iz konformizma, što iz kukavičluka, što iz iskrivljenog poimanja „kolegijalnosti“. Nije problem što su neki članovi akademske zajednice prodane duše, problem je što se ostatak akademske zajednice ponaša neprofesionalno. Što, za razliku od članova tehničkog komiteta Kongresne biblioteke u Vašingtonu – ne rade svoj posao.

Srbija može biti ekonomski kolonizovana, vojno poražena i politički podjarmljena, ali niko ne može da nas natera da uništimo svoju kulturnu baštinu i da se odreknemo svoje jezičke tradicije – ako mi to nećemo da uradimo. I dok ne shvatimo da su državne kulturne i obrazovne institucije službe koje finansiraju građani Srbije, i koje pred građanima imaju obavezu da čuvaju našu kulturnu i jezičku baštinu, i dalje će nas prevoditi žedne preko vode. Nikada ne smemo da zaboravimo da EU, Amerika ili Rusija nemaju nikakvu obavezu da se bave zaštitom naših interesa. Ali naši javni službenici, profesori i akademici imaju, i za ispunjavanje tih obaveza čak zakonski odgovaraju. I dokle god mi njih ne nateramo da rade svoj posao, oni će nas ubeđivati da „ništa ne može da se uradi“. „Treba“ implicira „može“, govorio je Kant. Tu slavnu etičku maksimu treba neprekidno naturati na nos našim političarima, javnim delatnicima i akademicima, podsećajući ih svaki dan „za šta ih plaćamo“ i „šta je njihov posao“. A ako oni neće taj posao da rade – naći će se neko ko hoće. Kongresna biblioteka u Vašingtonu nam je dokazala da to nije nemoguće.