Крај идеологије људских права

Када се пажљивије погледају наши медији, тешко се може уочити да је достојно обележена петнаеста годишњица од бруталне, убилачке и незаконите агресије снага НАТО пакта на СРЈ - Србију и Црну Гору. Овај изузетно важан историјски датум је поменут тек толико да се ипак може рећи да није остао незабележен у нашој јавности. А управо се деценију и по након кршења свих норми међународног права показала сва далекосежност и значај ове агресије, као и отимање дела наше суверене територије, за укупне односе у савременом свету и међународној заједници.

Проглашење тзв. независне државе Косово и бомбардовање Србије постали су сада важан преседан који је доспео у жижу интересовања и расправа о постојању и примени дуплих стандарда када је у питању поштовање територијалног интегритета, међународног права, права народа на самоопредељење и заступања људских права. Након петнаест година је постало више него јасно да је досадашња преовлађујућа епоха заштите људских права и заклањања иза одбране принципа међународног права и примене хуманитарних интервенција доживела потпуни крах, а о томе најбоље сведоче ратови у Ираку, Либији, Сирији, Авганистану, изазови арапског пролећа, једнострано признавање тзв. државне независности Косова све до најновијих догађаја у Украјини и присаједињења Крима Русији.

Сада је више него јасно да су концепт примене дуплих стандарда у међународним односима и коришћење голе силе у решавању територијалних и историјских спорова запали у мртви угао. Америчка новинарка Дајана Џонсон јасно је одредила шта је била и остала суштина тзв. идеологије заштите људских права. “Идеологија људских права служи истовремено домаћим и глобалним циљевима. За Европску унију то значи “меки“ европски национализам. За САД, које директније од данашње Европе говоре о свом националном интересу, идеологија људских прва користи се како би се стране интервенције приказале као крсташки поход и да би се придобили европски савезници и превасходно њихова интелектуална елита. Такође, циљ је и да се придобије англофони свет уопште, посебно Канада и Аустралија. То је данак који порок плаћа врлини - да цитирамо Ларошфукоа“.

Ми смо најбоље осетили како изгледају савремени крсташки ратови увијени у људско-правашку обланду одбране Албанаца, који су били изложени геноциду и нестајању и зато је требало покренути највећу војну машинерију након Другог светског рата и казнити Србију што се дрзнула да брани свој територијални интегритет, на који се сада сви позивају као на свето слово међународних односа. Србима очигледно није дозвољен ни израз најбенигнијег национализма, о чему сведочи и начин како је обележена ова годишњица, јер они морају остати вечите парије савременог света и огледан пример за све народе који се усуде да поставе питање поштовања елементарних и базичних норми међународних права и одбране територијалног интегритета, који не могу подлегати дневно-политичким интересима.

Лудвиг Шмелинг, бивши шеф Немачке обавештајне службе и потоњи шеф контраобевештајне службе НАТО Пакта, пензионисан је наводно због својих ставова који су не само за нас од изузетног историјског и цивилизацијског значаја. “Стид ме је као човека и официра што моја држава по трећи пут у овом веку напада малу Србију. Указао сам да су тврдње Рудолфа Шарпинга, министра одбране Немачке, како постоји геноцидни српски ратни план Потковица, који има за циљ истеривање Албанаца са Косова, обична лаж јер таква реч не постоји ни у српском језику и очигледно је из НАТО кухиње. Правда и међународно право су убијени бомбардовањем мале независне земље 1999. године мимо одлуке Савета безбедности Уједињених нација“.

Све су ово изузетно важна и речита сведочанства која само потврђују значај и смисао доследног поштовања принципа међународног права и наглашавају смисао залагања за објективно сагледавање целине и контекста историјских и политичких догађања који су обележавали динамику ондашњих догађања, али их условљавају и у нашем времену. Они и данас имају изузетно велику важност и значај и само додатно потврђују и оснажују вредност поштовања фундаменталних демократских и цивилизацијских начела у политичком животу и у међународним односима.

У склопу овог бледуњавог и протоколарно изнуђеног начина обележавања петнаесте годишњице НАТО агресије на Србију и Црну Гору веома је важно сагледати како су се у овој веома важној историјској прилици понеле и поставиле наше „истакнуте“ људско-правашке невладине организације, које иако се непрестано позивају на принципе одбране и заступања људских права нису нашле за сходно да се огласе ни најштуријим саопштењима. Није било „Жена у црном“ на Тргу Републике да изразе своје саосећање са људским жртвама НАТО агресије, која то за њих очигледно није ни била.

Очигледно постоји мали проблем јер се ради претрежно о српским жртвама, а како се онда оправдати пред донаторима и идеолошким покровитељима. Фонд за хуманитарно право је издао кратко саопштење у неколико редова о људским губицима бомбардовања Србије и Црне Горе од стране НАТО пакта, у којем је погинуло 2000 цивила, од тога 89 деце, и било је 6000 рањених. Нису се огласиле иначе веома грлате организације које делују под кровом Куће људских права - Грађанска иницијатива, Београдски центар за људска права, Хелсиншки одбор за људска права , Јуком - Комитет правника за људска права, Центар за практичну политику. Жене у црном, јер ради се о заштити људских права српског народа, а они су патентирани да селективно штите и бдију над „универзалним“ људским правима (само имају велику муку и нелагоду када треба да се огласе када су угрожена људска права српског народа).

Ипак, Сандра Орловић, директорка Фонда за људска права и достојна наследница Наташе Кандић, готово да је демантовала моју оцену да људскоправашке организације нису обележиле на било какав начин 24. март 2014. године. Напротив, Сандра Орловић каже да ће у сусрет 15-годишњици почетка НАТО интервенције (за њу се не ради, наравно, о противправној агресији и нападу ове војне алијансе на суверену и међународно признату државу, земљу оснивача Уједињених нација) заједно са колегама уредити нову веб-презентацију Зона (не)одговорности. На њој ће бити испричане приче о масовним и до данас некажњеним злочинима српских снага над косовским Албанцима почињеним током трајања интервенције.

Јасно је одавно да су главни представници и „истакнути“ гласоговорници људскоправашких организација одавно напустили зону одговорности за стварно поштовање и спровођење темељних принципа и одредби међународног права и безрезервно заступање људских права. Јер и прављење ове зоне(не)одговорности само је доказ више да се ове организације више баве параполитичким деловањем него што су посвећене одбрани универзалних људских права, што нам је већ толико пута потврђено.