Početna strana > Rubrike > Politički život > Krvava bajka - zauvek
Politički život

Krvava bajka - zauvek

PDF Štampa El. pošta
Zlatko Bogatinovski   
utorak, 20. oktobar 2015.
 „ Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu,

umrla je mučeničkom smrću

četa đaka

u jednom danu.“  

Dok je nacistička čizma 1941. nemilosrdno gazila čitavu Evropu, na brdovitom Balkanu, u zemlji Srbiji se neko usudio da stane nemani na put i da je bar rani. Čačanski i kragujevački partizani, zajedno sa četnicima, su napali Nemce u okolini Kragujevca. Ubijeno je, po prvim informacijama 70 a ranjeno 26 nemačkih vojnika. Ustanak u Srbiji je bio u punom zamahu.

Plašeći se sve većeg srpskog bunta i sve organizovanijeg otpora, general Franc Beme je po prvi put aktivirao mesec dana ranije donetu zloglasnu naredbu „za Istok“ ratnog zločinca, feldmaršala Vilhelma Kajtela – za svakog ubijenog nemačkog vojnika, ubiti 100 komunista, a za svakog ranjenog 50, čime su nacisti „ozakonili“ ratni zločin prema civilnom stanovništvu kao meru odmazde protiv ustanika.

Kad nije bilo komunista, streljani su nedužni civili. Tako je bilo i u Kragujevcu, 20 i 21 oktobra 1941. Zbog blizine mesta napada na vojnike Vermahta, iako u samom gradu uopšte nije bilo napada na Nemce, Beme je, kao zastrašujući primer naredio masakr u Kragujevcu, jer su tu mogli da nađu dovoljno talaca za „matematiku odmazde“.

Uz pomoć ljotićevaca Nemci su već 18 oktobra uveče počeli raciju u kojoj su hapsili koga su stigli, sve muško od 16 do 60 godina: ljude na ulicama, radnike i činovnike po fabrikama i kancelarijama, po kafanama i kućama. A onda su hapsili i đake i njihove profesore po školama. Prikupivši tako između 6 i 10.000 ljudi, sutradan su streljajući seljake u okolini Kragujevca, otpočeli svoj krvavi pir.

Čuveni, nepobedivi nemački Vermaht protiv golorukog srpskog naroda. Moglo im se, jer se narod u Srbiji nalazio pod direktnom nemačkom vojnom upravom,  kao jedini narod  u okupiranoj i rasparčanoj Jugoslaviji osuđen na vojni režim.

Dvadesetog oktobra su počela prva masovna streljanja u kojima su ubijeni kragujevački Jevreji i robijaši i taoci iz zatvora. Iz artiljerijske kasarne kod Sajmišta, Topovskih šupa, gde su bili zatvoreni, odvođene su na streljanje grupe od po 100 ljudi na gubilišta koja su se otezala kilometrima širom Šumarica, počev od ne slučajno odabranog Centralnog groblja srpske vojske iz 1914 i 1915. Dok su jedni čekali odlazak u smrt, drugi hodajući pored streljanih osećali dah smrti, treći su bili ubijani iz mitraljeza, puškomitraljeza i pušaka.

Dvadeset prvog oktobra su Nemci izvršili najveći zločin streljajući za samo 7 sati, od 7 ujutru do 2 po podne, „pedantno i uredno“,čak po nekim spiskovima, kako samo Nemci umeju, više od 2300 ljudi. Tu su iskazali i naširoko poznatu nemačku „poslovnost i radinost“ streljajući po više od 300 talaca za sat vremena. Za 1 minut „nemačkog zločinačkog posla“ – 5 srpskih glava.

Nemci su tog paklenog dana streljali i 217 maloletnika. Likvidirali su 23 romska klinca koji nisu imali ni 15 godina. Najmlađi „čistač cipela“ je imao samo 11. Ubijajući srpsku mladost, pucali su u 194 momaka koji nikad nisu postali delije. Ubili su, među njima i 60 gimnazijalaca i učenika Učiteljske škole. Ubili su čitave razrede. Streljali su i čuveno peto tri.

Ali nisu mogli da streljaju srpsku dušu i prkos. Kada su upali u jedan razred Učiteljske škole, u nameri da odvedu učenike, nastavnik je mladićima, pred zaprepašćenim Nemcima, naredio da ne ustaju, da ne idu nikud, jer su na času, u školi gde i treba da budu i da ostanu na svojim mestima. Onda se desilo nešto potpuno neočekivano. Ta srpska neposlušnost je spasila čitavo odeljenje, jer Nemci, iznenađeni ovakvom reakcijom, jednostavno nisu odveli sa sobom nikoga.

Ovakav zaštitnički odnos profesora prema svojim učenicima je do mitskih razmera uznela neiskazana rečenica Miloja Pavlovića, direktora kragujevačke Gimnazije : „Pucajte, ja i sada držim čas“.

A iz tog odeljenja Učiteljske škole je bio i devetnaestogodišnji Gvozden Vulović, koji je posle nastave krenuo kući. Na ulici su ga presreli nemački vojnici i bez ikakvog objašnjenja priključili koloni pohvatanih ljudi koje su vodili ka Šumaricama. Pošto su Nemci vodili računa da svi sistemi u gradu moraju da funkcionišu, izuzeli su od streljanja ljotićevce, osobe sa specijalnim legitimacijama Krajskomandature i radnike iz preduzeća koja se bave važnim i posebnim poslovima. Pred odvođenje na streljanje, Nemci i ljotićevci su izdvajali zanatlije i prijatelje u grupu za puštanje. Obućar čika Arsenije, iz ulice u kojoj je živeo Gvozden, je tako odvojen kao potreban zanatlija. Hteo je da povede sa sobom i Gvozdena. Mladić odbi da pođe uz reči :“Gde je većina, biću i ja“ i  pređe u drugu grupu, onu određenu za streljanje. Dva dana kasnije sestra Radmila je sahranila brata čuvajući priču o srpskom ponosu.

Sutradan posle streljanja, izašle su žene kragujevačke, da među leševima traže svoje najmilije. Tumarale su po Šumaricama majke i sestre, tetke i babe, supruge i devojke ubijenih, bez suza, jer je užas bio toliki da se nije moglo ni plakati. Nije bilo ni leleka, ni glasa. Ćutale su i kada bi ih nemački konjanici, koji su dolazili iz grada da ih rasteruju, tukli i vikali na njih, kao Turci nekada kamdžijama. A one su same ili sa preživelom, nepobijenom decom kao pomoć, dolazile i danju i noću, odvlačile i skrivale svoje mrtve, da bi ih zaprežnim kolima prebacivale do mesta sahrane, do groblja i uz groblja.

Šumarice su tih dana bile najstrašnije, avetinjski mirno mesto na svetu. Ogromne količine već usirene krvi i prosuti mozgovi su pokrivali skoro svaku uvalu i svaki potok. I po putu do Šumarica je bilo tako, sve crveno i lepljivo. Tek bi se na sahranama čuo poneki krik i otužno pojanje pravoslavnih popova. A razmere muke i bola su bile takve da je paroh Stare crkve u Kragujevcu okružen tolikom smrću i silnim sahranama nekako sabrao i izgovarao da je streljano više od 7000 ljudi. Na suđenju nemačkim ratnim zločincima u Nirnbergu 1945. ta je brojka prihvaćena kao zvanična i kroz tamošnje svedočenje Živojina Jovanovića koji je preživeo streljanje.

Danas se zna da je streljano skoro 3000 ljudi. Istoričari Nenad Đorđević, direktor muzeja „21 oktobar“ i Staniša Brkić, kustos muzeja su uspeli da sakupe imena i prezimena svih stradalnika.

Nemački masakr u Kragujevcu, u kome je pobijeno toliko nedužnih ljudi svakako predstavlja jedan od najvećih ratnih zločina u II Svetskom ratu počinjenih na prostoru Jugoslavije ali i u svetu (po brutalnosti u vremenu ubijanja žrtvi, za 7 sati čak 2300 ljudi !!!).

Odjek ovog jezivog „bala vampira“ je zapljusnuo planetu. U tada predalekom Brazilu su dva meseca posle streljanja kragujevačkih đaka, neki drugi đaci, učenici gimnazije „Nedade“ iz Rio De Žaneira tražili da se održi svečana misa za pokoj duša profesora i đaka kragujevačke gimnazije. Misa se i održala 30. decembra 1941.

Širom sveta se pisalo i pričalo o nepojmljivom zločinu na mnogobrojnim komemoracijama. Čak se ovim povodom oglasio i Nikola Tesla, obraćajući se „svojoj braći u Americi“ rečima: “Koliku duševnu snagu, čvrstu odluku, neprestrašenost i junaštvo su imali oni naši još nerazvijeni dečaci kad su pred nemačkim puškama klicali – Mi smo srpska deca. Pucajte!“

Maršal Tito je kao predsednik Vlade Demokratske Federativne Jugoslavije bio u Kragujevcu na prvu godišnjicu streljanja u oslobođenoj zemlji, 21 oktobra 1945. odajući počast žrtvama nacističkog bezumlja. Čovek, koji inače nikada nije posetio Jasenovac kao i mnoga druga srpska stratišta, je do kraja svog života bio još tri puta u Šumaricama.

Ali u Šumaricama nikada nije bio ni jedan nemački Predsednik ili Kancelar. Da se pokloni senima nedužnih žrtava. I da se izvini za zločin. Barem kako su se i kad je trebalo, i kad nije, izvinjavali u poslednje vreme predsednici Srbije Tadić i Nikolić za srpske zločine nad Hrvatima i Muslimanima. Za zločine nad Srbima se niko ne izvinjava. I za stare i za nove.

Ako nema izvinjenja, barem da ima pamćenja. Za našu i zbog naše dece. Petnaestog februara 1976. je otvoren Spomen-muzej „21 oktobar“ u okviru Spomen parka „Kragujevački oktobar“ koji je kao ustanova osnovan 1953. Za svo ovo vreme preko 5 miliona ljudi dobre volje iz čitavog sveta je posetilo Šumarice, za koje je književnik Đorđe Radišić zapisao : „Nek nebo dana traju mirne ptice, dosta su svetu jedne Šumarice!“ 

Pomislim da li u okviru evropskih integracija Srbije može da se desi da u Šumarice dođe Angela Merkel, kao znak dobre volje Velike Nemačke. Da se izvini. Ili bar da ćuti. Ne može. Ne može zato što u Nemačkoj ne znaju za Šumarice, kao što ne znaju ni za Jasenovac, kao što ne znaju mnogo toga iz svoje istorije sejanja smrti po svetu. Znaju samo za svoje interese. Srećom, ne svi.

Veliki nemački pesnik Bertold Breht je pišući pesmu „Nemačka“ imao snažnu potrebu da izgovori sledeće reči : „NEKA DRUGI GOVORE O SVOJOJ SRAMOTI, JA ĆU O SVOJOJ.“ A i da napiše: „ O Nemačka, bleda majko!

Ala su te udesili tvoji sinovi

Da među narodima sediš

Kao ruglo ili kao užas!

A svi vide

Kako skrivaš skut svoje suknje

Koji je krvav

Od krvi tvog

Najboljeg sina.“

Od 2011-te godine, 21. oktobar se u Srbiji obeležava kao državni praznik, „Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu“, kao spomen ne samo na 21. oktobar 1941. godine već i čitavu krvavu jesen 1941. godine kada su nemačke okupacione trupe izvršile masovni ratni zločin nad civilima u Kragujevcu, Kraljevu i širom Srbije

Ovaj mučni praznik je prvi put je zvanično obeležen 21. oktobra 2012. godine upravo u Kragujevcu, u Spomen-parku „Kragujevački oktobar“ pored spomenika “Petom tri“ koji se sada naziva i „Prekinut let“.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će EU priznati rusku i kinesku vakcinu protiv koronavirusa?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner