Кување жабе, или како је српска медијска и политичка „елита“ реаговала на најновије притиске поводом Косова и посету Ангеле Меркел

Драгољуб Мићуновић: Србија треба да покрене разговор о статусу севера Косова 

Да ли су за вас поруке Меркелове изненађење?

Изненађење јесте, али не велико. И раније су од немачких посланика и министра спољних послова стизале назнаке да они сматрају да што пре треба да се регулише питање Косова, стабилизује регион и реши питање севера. Нисам, међутим, очекивао да ће то бити овде саопштено и то на доста директан начин. Ипак, ствари не треба узимати трагично. Битно је да европска оријентација Србије остаје као наше и њихово стратешко опредељење.

Наравно, дијалог остаје незаменљива форма долажења до правих решења. То је нешто што смо ми и желели и у томе учествовали и надам се да ће се он наставити без обзира на инциденте који су се у међувремену догодили на административним прелазима.

Дакле, ви се не слажете са оценама страних медија да је Меркелова дала ултиматум Србији?

Не бих ја то звао ултиматумом јер је остављено још простора да се о тој ствари разговара.

Да ли су захтеви Меркелове могли да се избегну да је у јуну потписан споразум о царинском печату?

Ми увек помало каснимо. Наравно да су инциденти, који су се одиграли, паљење Јариња, блокаде, створили напету ситуацију. Еулекс се нашао у ситуацији да брине и о свом кредибилитету. Вероватно да је то на неки начин изазвало овакву једну реакцију која може деловати грубо. Међутим, треба хладне главе наставити преговоре и покушати да се о дефинитивном статусу севера Косова и уопште статусу Косова расправља у оквиру ЕУ и УН.

Да ли Србија може да испуни захтев Меркелове, а да не пређе „црвене линије” које је сама поставила?

Проблем је ту још и Резолуција 1244. О овом питању ће морати да се изјасни и Савет безбедности УН. То не може бити решено тактиком свршеног чина него о томе мора да се дебатује у ширим међународним оквирима и међународним институцијама.

Да ли је овим порукама Београд стављен пред избор ЕУ или Косово?

Мислим да није. То је још једна дилема из претходне владе – да треба да се определимо за небеско или за земаљско царство. На Косову, без обзира на то што га имамо у Уставу, у једном реалном смислу као што се и видело сада, немамо великог утицаја. То није нешто што сад ми треба да трампимо за ЕУ. Питање је колико је тај наш територијални интегритет и суверенитет нешто што се може сматрати реалним. Таква једна дилема не постоји. Ми морамо, наравно, да задржимо свој утицај на Косову, морамо да створимо услове за статус северног Косова који је задовољавајући за те грађане и за нас и за све, али истовремено морамо и можемо да постанемо чланови ЕУ.

Све чешће се говори о статусу северног Косова, а шта ће бити са енклавама?

Енклаве и север су посебне ствари. Оно о чему се говори на Косову су високи облици аутономије, везе са Србијом. Што се тиче енклава то су проблеми локалне самоуправе и наравно права појединих општина која су дата у оквиру локалне самоуправе.

Да ли то значи да ви у одређивању статуса за север Косова видите и компромисно решење у дијалогу Београда и Приштине?

Дабоме.

(Политика, 25. 8. 2011)

Чедомир Јовановић: Косово није меница за ЕУ

- Све што смо радили последње три године помажући земљи да добије кандидатуру, не сме бити прокоцкано. Још има простора за разуман дијалог, а ако он не успе, грађани ће на изборе, где ће одлучити да ли желе да се вратимо у 2008. када смо били на корак до губитка шансе да постанемо нормална земља, каже Чедомир Јовановић, председник Либерално-демократске партије, у разговору за Данас.

Да ли вас је изненадила изјава председника Тадића да постоји могућност да Србија до краја године не добије статус кандидата и датум за почетак преговора?

- На тај ризик је ЛДП упозоравао, упорно тражећи напуштање политике која нас гура у неодрживу позицију. То није изненађење, после сталног ходања по ивици, закаснелог испуњавања услова, увек уз стрес за друштво. За грађане ово јесте шок, који не мора да буде лош. Разбијена је илузија да је кандидатура готова ствар, која је завладала после хапшења Младића.

Мислите ли да је његова процена реална?

- Јесте, и мислим да председник има обавезу да саопшти све последице таквог сценарија. Економске, политичке, психолошке, цивилизацијске, националне…

Како објашњавате Тадићев став да Србија не може да плаћа улазак у ЕУ одрицањем од Косова, то јест косовских Срба и институција Србије на КиМ?

- Косово није меница за ЕУ, јер она нема покриће. Србија нема контролу над Косовом, нити ће она икада бити могућа. Не постоји промил шанси, као што не постоји ни промил људи који тога није свестан. Већ шест година ЛДП упозорава на то и предлаже другачију политику. Има начина да помогнемо косовским Србима, а Срби не живе само на северу. Скоро једнак број, у тежим условима, живи јужно од Ибра и по енклавама. Они нису топовско месо и нису мање вредни од оних који су у стању да направе барикаду на путу. О њима нико не говори, иако су успели да се организују, учествују на изборима, остваре напредак, док су одавде називани издајницима.

Како сте доживели поруке Ангеле Меркел у Београду?

- Као политику чистих рачуна, која, чак и сада, даје простор да је као земља искористимо. Наш интерес је да решимо питање протока робе, јер сада трпимо штету од 350 милиона евра и упропаштавамо наше фирме, цео југ Србије. Када је реч о институцијама, наравно да косовски Срби морају да имају болнице и школе, али им не требају фиктивни одборници и општинари. Неке од административних институција су само трошак, а постоје и оне које су механизам за финансијске и политичке злоупотребе. Ни министар за Косово не уме да каже колико новца одлази у тај „систем“. Коначно, испоставе наших јавних предузећа неће спасити Србе, као што нису спасиле ни нас овде. Ако све служи да би Срби примали новчане накнаде, онда то можемо да чинимо и директно из буџета, уз коначно активирање могућности из Ахтисаријевог плана. Нема потребе за посредницима који, често на сумњив начин, управљају новцем који једва налазимо.

Ако бисте се нашли пред условом који је њему “изручен”, како бисте реаговали?

- Тражио бих од грађана и проевропских странака подршку за тешке одлуке. Вековима је наше проклетство што не успевамо да довршимо започете послове. Иза тога увек уследи депресија, лутање, пропадање и неповратни губитак времена. Био бих врло јасан у поруци да ћемо потонути у сваком смислу ако се зауставе европске интеграције. За сваку одлуку којом бисмо то избегли и Тадић би имао подршку ЛДП-а.

Тадић је јасно изјавио да остаје при политици “и Косово и ЕУ”, јер верује у њу и јер су је грађани два пута подржали на изборима. Шта о томе мислите? Да ли се Србија, како се тумачи у домаћој јавности, коначно нашла пред избором “или Косово или ЕУ”?

- Та политика је била атрактивна као слоган, али је сада суочена са зидом. Нема мерила за успех политике „и Косово и ЕУ“. Ако на регистарској таблици Косова буде прекривено слово „Р“ које означава реч “Република”, да ли смо тиме стекли суверенитет, а ако одустанемо од стотина директора, начелника у општинама, фингирања државне администрације, онда значи да смо предали Косово? То је мистификација. Не мислим да њу производи Тадић, чак верујем да у паралелним структурама има много његових жестоких противника, саботера нормалне будућности, трговаца патриотизмом, па и кругова склоних изазивању хаоса. То смо већ гледали у “САО Крајинама” почетком деведесетих. Епилог знамо – избеглички кампови и растурени животи.

Хоће ли ЛДП на неки начин да се супротстави овој политици ДС? И како?

- Ако је нова политика поигравање са јединим нормалним пројектом модернизације, онда је логично и поштено да кажу да ће СНС бити њихов природан партнер за то. Не треба нам овај хаос у којем су прве реакције власти биле инспирисане рециклираним Коштуничиним порукама, а сада је наводно знак смиривања то што се председник, накнадно, враћа на позиције на којима је био пре посете Меркелове. Мисија ЛДП је да створи магнетизам и окупи све који разумеју да европске идеје, све што смо радили последње три године помажући земљи да добије кандидатуру, не сме бити прокоцкано. Још има простора за разуман дијалог, а ако он не успе, грађани ће на изборе, где ће одлучити да ли желе да се вратимо у 2008. када смо били на корак од губитка шансе да постанемо нормална земља. И сада ће, као и тада, људи одбацити идеју изолације Србије и даљег пропадања.

(Данас, 28. 8. 2011)

Вук Драшковић: „Црвене линије се затежу око грла Србије“

Црвене линије косовске државне политике затежу се око грла Србије. Прва и темељна „црвена линија” је „очување суверенитета и територијалног интегритета“ Србије на Косову.

Чува се оно што се има, а сви знамо да Србија нема никакву, а камоли суверену, власт над „јужном покрајином“ и да на спољним косовским границама са Албанијом, Црном Гором и Македонијом нема ни српских граничара ни цариника нити икаквих симбола наше државе. Сви видимо да је цар го, али „црвена линија“ налаже да чувамо његово непостојеће одело и да се одрекнемо ЕУ, које има, буде ли од нас затражено да се одрекнемо косовског царевог одела, којег нема.

Друга „црвена линија“ је плаћање непостојећег суверенитета над „јужном покрајином“. Већ 11 година одборници, председници и чиновници скоро свих косовских општина јужно од Ибра, полицијске станице, матични уреди, општински катастри, факултети, музеји, позоришта... пресељени су у Србију. На зградама у које је то све премештено истакнуте су табле са натписима да ту раде и зарађују „покрајинске власти“ из Пећи, Приштине, Подујева, Вучитрна, Велике Хоче...

Пресељени су чак и рудници. Сваке године плаћање тог и таквог суверенитета кошта Србију по неколико стотина милиона евра. Кошта нас и више јер јужно од Ибра данас нема општине са српском већином без две локалне самоуправе. Једне изабране на косовским и друге изабране на изборима које расписује Скупштина Србије.

Примера ради, некадашња општина Приштина и близу хиљаду запослених у њој пребачени су у Грачаницу. И то све плаћа држава Србија, а плаћала је донедавно и спољни дуг Косова, са образложењем да и дугови „наше покрајине“ морају бити наши.

Трећа „црвена линија“ налаже да Србија, ни по коју цену, не сме пристати да на царинском печату Косова пише да је то царински печат Косова. Који је учинак? За Србију изгубљено косовско тржиште и годишњи губитак од 400 милиона евра.

Прихватамо царину на Мердару и Јарињу, али не прихватамо да су то царински прелази између државе Србије и њеног суседа коме је име Косово. Оно је за нас „наша јужна покрајина“. Само то и ништа друго. Откуда, онда, граничне и царинске рампе између Србије и њене „јужне покрајине“? Зашто тих рампи нема између Србије и Војводине, њене северне покрајине? Нема одговора на ова питања, а не може их ни бити све док смо таоци „црвених линија“ очувања суверенитета којег нема и док се наш народ храни „патриотизмом“ који не зна оно што зна и не види оно што види.

Четврта „црвена линија“ штити суверенитет Србије над косовским катастарским књигама, пета над родним листовима, шеста над путним исправама. У свему томе нема државног суверенитета. Суверенитет државе је, искључиво, у њеној војној, полицијској, законодавној и судској власти и управи над одређеном територијом.

У ономе свему чега Србија нема на Косову после изгубљеног рата са НАТО алијансом и што она сада не може повратити ни ратом ни дипломатијом. „Црвене линије“ националног аутизма поричу стварност, држави Србији доносе једино штету и прете нам повратком трагичној политици сукоба са суседима и моћним земљама Европе и света. Постоји ли разумни пут?

Постоји, и назваћу га путем „зелених линија“ које су борба за могуће и гарантују победу. Стотине и стотине милиона евра које годишње трошимо на одбрану „црвених линија“ пораза преусмеримо Србима и манастирима на Косову. У свим косовским општинама са српском већином, од Штрпца до општина на северу, према Ахтисаријевом плану који је Приштина прихватила, локална власт може бити само српска, полиција српска, првостепени судови српски, а неспорна је и њихова економска и културна повезаност са Србијом.

Уз само мало дипломатског напора од ЕУ можемо добити тврде гаранције и статусне везаности сваког косовског Србина за државу Србију, да буду њени држављани и учествују и на изборима за Скупштину и председника Србије. Можемо да Србима населимо и око 40 заштићених зона око наших манастира и цркава, а српски језик и ћирилица равноправни су са албанским језиком и писмом...

Зашто се крије све ово и много тога још? Зато што смо због „црвених линија“ одбацили „зелене линије“ Мартија Ахтисарија на исти начин на који смо 1995, уочи „Олује“, одбацили и план „З-4“ за Србе у Хрватској. Из Брисела и Вашингтона стижу понуде да добијемо и више од Ахтисаријевог плана. Да добијемо пуну заштиту и везаност за Србију оног што зовемо нашим косовским Јерусалимом: српског народа и његовог религијског и историјског наслеђа.

Све што нам Европа предлаже у нашем је интересу, а Србија одлучује у корист своје штете.

(Блиц, 28. 8. 2011)

Драгољуб Жарковић: Изненађени и увређени

Вероватно и Хрвати имају пословицу у којој се каже да једном не сване док другом не смркне, али мисле ови наши експерти за српска посрнућа да Јадранка Косор, хрватска премијерка, није морала то и да демонстрира само дан после Меркеловкине посете Београду.

Повела је у Приштину седамдесетак привредника из Хрватске да они виде како се може искористити резултат српско–косовског царинског рата. То нама, из доста чудних разлога, изгледа циничним, па и подлим забијањем ножа у леђа, док хрватска премијерка мисли да је реч о легитимном заступању хрватских интереса.

Није ми јасно зашто се ови наши љуте, али они се по правилу љуте на цео свет кад се овај не слаже с нашим виђењем политике и међународних односа, а посебно ми није јасно што се љуте на Хрвате. Нису ваљда од нове звезде на европском небу очекивали савезништво и разумевање, уз све нерашчишћене историјске рачуне и распламсане националне страсти?

Реал-политика данас је на цени више него икад, а то подразумева добру дозу себичности и одсуства скрупула. Француски министар одбране на критике да се дневно за операције у Либији из буџета те земље одвајају милиони евра, хладно је одговорио да је то инвестиција за будућност. Још се пожалио што су Французи са закашњењем подржали интервенцију, а то им, вероватно, умањује удео у акционарском друштву које ће управљати Либијом, односно нафтом.

Генерално опадање српске моћи и утицаја, мада ни моћ ни утицај никад нису били претерано велики, ма шта о томе говорили и писали нетестаментарни наследници мита о златној виљушци, најпре је последица српског отпора променама и доста упорног одбијања да се прилагодимо новим реалностима. То одбијање није од јуче и најмање је повезано са ером владавине Бориса Тадића.

Напротив, он је и добијао изборе због народне наде да ће он лично и његова странка, управљачки слој, бити прилагодљивији и спремнији на промене него они политички лидери и странке који су изгледали заглибљени у блато већ изгубљених битака и који су покушавали на рекапитулацији тих пораза да нас убеде како смо, рецимо, жртве светске завере и подлости, па да ће и нама да сване чим се свет промени.

Сада је Тадић суочен с последњом историјском битком у деценијском циклусу српског пропадања и рекао бих да се помало прави и невешт. Као да није знао шта ће Меркелова да каже, као да је „изненађен и увређен“ што је лоша преизборна тактика удварања на све четири стране.

Чини ми се да више може да изгуби него што има оних који ће га подржати због доследне одбране граничне рампе на Јарињу јер чим ту постоји прелаз који се еуфемистички зове административна граница, то говори о томе да је реални српски суверенитет с ове стране бркље.

Сва је прилика да смо сведоци краја или краха једне велике илузије да се Косово, одавно препуштено албанској популацији, може очувати као интегрални део српске државе. Наравно да ми је због тога жао.

Како ће изгледати та нова - хајде да претерам - епоха, да ли ће се и како трансформисати српска политика и политичка сцена, колика ће бити цена промене и ко ће је платити, видеће се врло брзо већ на, вероватно, априлским изборима.

(Блиц, 28. 8. 2011)

Весна Пешић: Наши национални интереси угрожавају само - нас

Пред Србијом су алтернативе - да ли хоће у Европску унију без Косова или неће у Европску унију, такође без Косова. И то је једино што нам се нуди. Ако наставимо са актуелном политиком, и Косово и ЕУ, нећемо добити ништа, каже у интервјуу за „Блиц“ Весна Пешић, посланица у Скупштини Србије и бивша амбасадорка у Мексику.

Она наводи да власти у Београду морају да прихвате чињеницу да су границе на Балкану повучене и да неће бити поделе Косова, у шта се верује у круговима око Бориса Тадића. Како каже, неће се дозволити насилни улазак Приштине на север Косова, исто као што се неће дозволити садашње нерегулисано стање које је стални извор тензија, насиља и опасних ситуација.

- Реално је шанса да се у преговорима Београда и Приштине, уз асистенцију ЕУ, договори широка аутономија за север Косова, која би ту сачувала институције косовских Срба и тако оне не би биле предате Приштини, али то значи да би то била аутономија у оквиру косовске државе - каже Весна Пешић.

Да ли такав план припрема ЕУ?

- Да, чак и саветници Ангеле Меркел учествују у изради плана да Срби на северу Косова добију аутономију. Дакле, да имају своје школе, своје судство, своје здравство, регионално представљење... и на њиховом челу би били Срби. То не би биле приштинске институције, али би биле у оквиру Косова. О томе пишу немачки медији и то бисмо могли да договоримо с Приштином.

Могли смо чути од косовских званичника да та идеја за њих није прихватљива.

- Мислим да би, без обзира на те изјаве, Албанци на аутономију северног Косова морали да пристану. Наше власти намерно сакривају ту могућност, јер немају храбрости да прихвате чињеницу да више нема померања граница и да нема шансе да се север Косова припоји Србији. Једино што можемо да учинимо за Србе на Косову, а и они сами за себе, јесте да се тамо направе њихове институције на основу мањинског права, да границе буду максимално отворене и да Србија с Косовом развије све облике сарадње и узајамне помоћи.

Да ли мислите да би било ко од власти у Србији могао да прихвати такав план, јер би то значило признавање независности Косова?

- То би било функционално решење, у смислу две Немачке после Другог светског рата, које имплиците, тј. у реалности признаје постојање оног другог, али су сва практична питања решена и сукоби елиминисани. ЕУ неће да подноси више сукобе на Балкану и тражи мир и добру регионалну сарадњу.

Да ли у неко у Србији има довољно храбрости да на такав начин реши косовски проблем?

- Проблем и јесте у томе што те храбрости нема и тако се највише штети нама, грађанима Србије. Зато ћемо ми остати закуцани у једној потпуно неуспешној политици, која ће се завршити тако што ми нећемо бити у ЕУ, а нећемо имати ни Косово, јер је оно давно изгубљено. Без храбрости изгубиће се реална шанса да извучемо те институције на северном Косову о којима се толико сада говори.

Намерно се трује народ с причама да ће се вратити Косово и да га је могуће вратити и ући у ЕУ. То је илузија јер једна страна понуде не постоји. Не може да се нуди оно што се нема. Кад председник Тадић каже да наши национални интереси никога не угрожавају, ја додам једну запету и кажем: „Сем нас“.

Избори још нису заказани, а странке су почеле предизборну кампању.

- Наше странке су непрекидно у изборној кампањи. Оне се веома мало, можда свега пет одсто, баве проблемима грађана. Имају друге интересе. Баве се јачањем моћи својих странака, запошљавањем партијских сарадника, отимањем из јавних предузећа, корупцијом итд. И сам Душан Бајатовић је рекао: „Шта би људи радили у странкама ако не можеш да их платиш у управним одборима“. На пример, Динкић, који је доста дуго био на власти, да би обезбедио пролазак цензуса, мртав хладан прича да је грешио, лагао за акције итд. Био је главни архитекта лоповске државе, а не жели да сноси консеквенце.

Да ли и после избора видите себе у политици?

- О томе не размишљам уопште. Увек сам била активна. Пишем и радим у невладином сектору, а сигурно је да нећу приступити ниједној странци.

Врло често се политичари позивају на Устав кад говоре о Косову.

- Могли су да запишу у преамбули Устава и да српски грађани треба да имају 5.000 долара плату. Они су записали једну илузију, једну непостојећу ствар, нешто што нема реалност. То није записао Бог. Како су записали, тако могу и да отпишу.

(Блиц, 29. 8. 2011)

Блиц: Србији треба нова косовска политика

Једанаест година су власти у Србији покушавале да нађу решење за косовски проблем, а у последње време, посебно после поруке коју је немачка канцеларка Ангела Меркел донела у Београд, показало се да су сви ти покушаји били јалови.

Подела Косова и сва друга решења која су Србији нуђена пре више од десет година, а која су тада за српске власти била неприхватљива, сада би, чини се, већина на власти оберучке прихватила. Власт у Србији, осим што говори шта све у случају Косова неће прихватити, требало би, сматрају поједини аналитичари, сама да понуди решење.

- Треба стварати нову политику, али не само према Косову већ генерално, и на спољашњем и на унутрашњем плану. Србија се мора окренути кључним партнерима Немачкој, Француској, Великој Британији и, наравно, Сједињеним Америчким Државама и да се труди да спасе што се спасти може на Косову. Кључно је да Србија никада не одустане од европског пута јер би то отежало положај људи на КиМ и наш положај уопште - каже за “Блиц” Огњен Прибићевић, некадашњи амбасадор Србије у Немачкој.

Он наглашава да Србија мора да капитализује то што на северу Косова живи преко 90 одсто Срба.

Политички аналитичар Душан Јањић наводи да, што се Косова тиче, није све изгубљено.

- Власти у Србији морају да предложе неко одрживо решење, не само да говоре шта неће прихватити. Тадићев кабинет у наредним данима мора да изађе са неким предлогом. Један од тих предлога би могао да буде неки вид прелазне аутономије. То би био период психолошког и политичког привикавања грађана на Косову на промену. Уосталом, то не би било ни тако лоше јер кад имате аутономију, имате шта да браните, кад немате ништа, не можете ништа ни да одбраните.

Прибићевић, међутим, сматра да аутономија није најбоље решење.

- Прихватање аутономије за север практично би значило да се Србија потпуно опростила од остатка Косова - сматра он.

Бодо Вебер, немачки аналитичар из Савета за политику демократизације, сматра да је касно за нову политику.

- Србија је закаснила с новом политиком. С друге стране, олакшавајућа околност је та што би Запад могао да буде одмерен, да не инсистира на независности одмах, већ да корак по корак нуди одређене олакшице како би се грађани постепено привикли на независност - наводи Вебер.

У ауторском тексту за лист „Дневник“ председник Социјалдемократске уније Жарко Кораћ изјавио је да Србија не може “довека” бити талац политичких радикала из Косовске Митровице и шверцера са обе стране границе.

- Србија треба да подстакне Србе са севера Косова да започну политички дијалог са Приштином и да захтева доследно поштовање Ахтисаријевог плана, који је предвиђао специфичну аутономију за север Косова - сматра Кораћ. Према његовим речима, Србија мора поћи од “горке истине” да су водеће земље ЕУ признале независност Косова, као и од истине да Србија нема никакве ингеренције на Косову и да се то више неће променити.

Косовски премијер Хашим Тачи је у последње време у жестокој офанзиви око севера Косова, а јуче је и написао ауторски текст за „Вол стрит журнал“ у коме је најавио да Косово чини све да заузме институције на северу Косова. Занимљиво, и поред свакодневних претњи српској заједници у последње време, текст завршава помирљивом поруком:

„Ми желимо да дамо шансу свим народима са Балкана да иду напред. Српски председник Тадић и ја не смемо да пропустимо ту шансу“, пише Тачи.

(Блиц, 29. 8. 2011)

Вера Дидановић: Председник збрканих порука 

Некако би човеку било лакше кад би се на крају испоставило да су оштре речи немачке канцеларке Ангеле Меркел изречене прошлог уторка у Београду биле циљани, унапред договорени део неког игроказа, изрежираног како би се овдашњим “проевропским властима” помогло да изведу уверљиву показну вежбу “заокрета ка патриотизму”, преко потребног у тешко предизборно време. И све то да би се, омогућавањем даљег опстанка проевропских снага на власти, остварила обећања о прикључењу целе територије западног Балкана Европској унији, у заједничком мировном и економском интересу. Ако треба, и по цену извесног одлагања раније промовисане агенде европског пута Србије, које, је по одласку гошће, најавио председник Борис Тадић.

Без такве, или неке друге теорије завере (у политичком смислу можда и сасвим супротне) цела драма у коју је Србија упала током последње вреле августовске седмице, делује непојмљиво аматерски.

Тешко је, наиме, поверовати да званични Београд није имао довољно елемената за извођење рачунице која би на време указала да ће питање Косова неминовно доспети у фокус пажње с којом чланице ЕУ посматрају српске напоре у процесу приближавања Бриселу – што је, заправо, канцеларка Меркел немачки прецизно предочила домаћинима, захтевајући укидање српских институција на северу Косова. О конкретним дипломатским дојавама да и не говоримо - српски амбасадор у Берлину Иво Висковић, рецимо, лепо је, и то исте вечери кад је гошћа напустила Београд, објаснио да никоме у врху власти није био непознат став немачких званичника о питању севера Косова, додавши да је само био “изненађујући тон” којим је канцеларка поруку пренела. На испостављање “косовског услова” упозоравали су последњих недеља и неки београдски званичници, попут Расима Љајића, на пример. Одакле онда онолико изненађење, узбуђење и драматична прича о политичком заокрету изнуђеном непринципијелним ставом Европе?

Чињенице јесу непријатне, али су неумољиве: Србија Слободана Милошевића је у јуну 1999. изгубила контролу над Косовом, што су, годину и по дана касније, Милошевићеви наследници пропустили да довољно јасно примете и обзнане. Покушај Зорана Ђинђића да, у лето 2001, оживи стару идеју (Добрице Ћосића) о подели Косова, није наишао на разумевање међународне заједнице, а “патриотска рука” му је убрзо ускратила могућност да се за ту опцију даље бори. Приштина, с друге стране, није губила време, нити је траћила имиџ жртве који јој је подарио Милошевић: у фебруару 2008, једнострано (и једногласно) је прогласила независност Косова, коју су, од тада, признале 94 од укупно 193 земље чланице УН. Од чињенице да натполовична већина чланица светске организације то (још) није учинила, ипак, политички је далеко значајнији факат да су 22 од 27 земаља чланица ЕУ признале постојање нове државе на територији коју Београд и даље зове својом “јужном покрајином”.

Ако је, дакле, велика већина (по броју, о снази да и не говоримо) земаља ЕУ признала Косово – у коју верзију би требало да се узда претендент на чланство у том клубу, ако жели да буде схваћен иоле озбиљно? Да ће се свих 22 земље изненада посути пепелом и одустати од своје одлуке о признању (или се правити да она не постоји, као што се у Србији често правимо да не постоје закони које смо “под притиском” усвојили)? Да ће сама Приштина одустати од независности и замолити Београд и 94 земље света приде да целу причу забораве? Или да ће неки облик усаглашавања Србије како са ставом ЕУ, тако и са његовом материјализацијом на терену, бити неопходан услов за наставак (килавог) процеса прикључења? Прихватање и побољшање Ахтисаријевог плана, на пример? Или, још боље, нека београдска рационална и дипломатски добро припремљена иницијатива?

Има у Србији оних којима је наступ Ангеле Меркел добродошао као додатно погонско гориво за распиривање евроскептицизма (на чијем таласу управо настаје неколико ултрадесничарских странака које се припремају за пролећни изборни деби). И није искључено да ће се њихов број с приближавањем избора рапидно увећавати. Али је далеко занимљивији начин на који је на поруку Ангеле Меркел и још више, на одговор Бориса Тадића, реаговао Александар Вучић, заменик председника опозиционе проевропске, али на десничарској традицији изникле Српске напредне странке: уз логично ликовање због “капитулације Демократске странке”, Вучић је поручио да “ми морамо да наставимо с политиком да је Косово део Србије и да заштитимо наш народ тамо, али не и да одустанемо од европског пута”. Уз подсећање да је “СНС била оптужена да својом политиком жели да поништи кандидатуру Србије за чланство у ЕУ”, Вучић је оценио да “сада председнику Србије тај европски пут изгледа да није баш превише важан” – алудирајући, очигледно, на Тадићеву изјаву да “уколико се постави неприхватљив услов за добијање статуса кандидата, ми морамо јасно да кажемо нашим европским партнерима и пријатељима да је такав захтев немогућ”.

Није тешко разумети чињеницу да ни у тешком постмеркеловском тренутку проевропска верзија Вучића није поклекла пред његовим првобитним, радикалним издањем: напредњаци се никад раније нису толико приближили власти, а она, осим привилегија, подразумева и обавезу обезбеђивања каквог-таквог функционисања земље озбиљно унакажене санкцијама, бомбардовањем, пљачкама, корупцијом и свеопштим јавашлуком. Сваки нормалан претендент на власт, који не жели да на њему буде испробана нека модерна верзија набијања на колац, свестан је незаменљивости улоге европских фондова у крпљењу небројених рупа “од Хоргоша до Драгаша” – чак и упркос тектонским политичким и економским потресима који су погодили европску заједницу. О томе можда најбоље говори чињеница да је, од 2000. до данас, према подацима државних органа, из претприступних фондова ЕУ Србија добила 2,68 милијарди евра бесповратне помоћи. Према писању листа Данас, рачуница каже да ЕУ у укупној међународној помоћи Србији учествује са 48,7 процената, док две велике источне силе, на које се често позивамо, Кина и Русија, учествују статистички непрепознатљиво - из Пекинга нам стиже 0,03 одсто бесповратне помоћи, а из Москве још мање, па те државе нису ни заведене на листи „развојних партнера Србије”.

Значај сарадње са ЕУ одлично је, својевремено, разумео и Војислав Коштуница, коме је улазак у канцеларију у Немањиној 11 омогућио метеорски брз прелазак пута од човека коме је Хаг “последња рупа на свирали” до премијера који је створио услове да пут малог града у Холандији “добровољно” крене најдужа колона оптуженика у читавом процесу сарадње са тим судом. У време његове владавине, да ли је потребно подсетити, сарадња са Хагом била је кључни захтев који је Брисел испоручивао београдским саговорницима.

Једну другачију, али ништа мање тешку деоницу пута од мита до реалности, прешао је од доласка на власт и Тадић - што је, можда и несвесно, признао у интервјуу Политици. Човек који је актуелни председнички мандат добио након дводневног утеривања гласова референдумске подршке грађана Уставу чија преамбула Косово дефинише као “саставни део територије Србије”, пет година касније тврди: “У јавности постоји као једна од опција посебан статус севера, који не значи да би била смањена права Срба који живе у енклавама јужно од Ибра. Моје мишљење је да је кроз дијалог могуће наћи решење у коме Србија не признаје независност Косова, што је наше право које ни Ангела Меркел није довела у питање, а истовремено обезбеђује функционисање система, достојанство и српског и албанског становништва, не ремети производњу и трговину и успоставља трајни мир”.

Нејаснији од никад објашњене формуле “мање од независности, више од аутономије”, тај опис никако не личи на тврди став из уставне преамбуле. Али не гарантује ни признавање реалног стања, без кога тешко да је могуће прекинути дугу традицију безнадежног кашњења у прихватању (или још боље, иницирању) решења која у првом тренутку делују непопуларно, али се после губитка и последње шансе да буду примењена, за њима силно и безнадежно жали (попут чувене пропуштене прилике да се прихвати план З 4 за Републику Српску Крајину).

Заузете предизборно нужним демантовањем тврдњи противника о заокрету, који (заокрет) подразумева одрицање од европске будућности Србије, српске власти и добар део преостале политичке елите и даље упорно избегавају да се суоче са непријатном реалношћу (у коју, наравно, спада и чињеница да велике силе, руководећи се сопственим интересима, често занемарују елементарне принципе фер-плеја). А такво, доследно забијање главе у песак за последицу, између осталог, има пропуштање прилике да се, узимајући у обзир све важне факторе и интересе, формулише најефикаснија стратегија за заштиту интереса сопствених грађана. С обе стране Јариња, наравно.

Лоцирање политичке игре на терену омеђеном илузијама и митовима, осим дугорочних опасности по очување државних интереса, у предизборно време носи још један ризик за политичаре који форсирају приче из паралелне реалности: предстојећу пролећну изборну утакмицу би, рецимо, могли изгубити од неког из широког спектра играча и тимова чији су демагошки узлети у претходном периоду преплављивали медијски простор Србије. Омамљујућа моћ свежих демагошких прича могла би се показати већом од моћи привлачних, али већ познатих и обећања која никако да се испуне. Ваљало би мислити и о томе.

(НИН, 1. 9. 2011)

Жарко Кораћ: Косово, шифра за антиевропску политику

„Преговори Београда и Приштине нису могли далеко да стигну, јер Београд од самог почетка није желео да схвати њихову важност. На ловорикама коначног изручења Караџића и Младића Хагу, власт у Београду је те преговоре више видела као „демонстрацију добре воље“ и „кооперативности у региону“, него као стварну потребу Београда. Све је изгледало решено – не само да је статус кандидата за чланство у ЕУ изгледао практично обезбеђен, већ је лобирано и за датум почетка преговора. Приштина се третирала са уобичајеним презиром, као неспособна да вуче самосталне политичке потезе и опхрвана унутрашњим проблемима корупције и поновних судских процеса Харадинају и Лимају“, каже за Е-новине Жарко Кораћ, председник Социјалдемократске уније.

Да ли је србијанска власт сада једино пред одлуком о томе ко ће грађанима да саопшти оно што не желе да чују, или искрено верује у могућност да се сачувају неки прерогативи српске државности, ма какви они били и по било коју цену?

Ароганција се скупо осветила. Једном муњевитом полицијском акцијом на граници са Србијом, власт у Приштини је променила статус кво, тако драг Београду. Јер фантомска политика „и ЕУ и Косово“, чији је прави творац Војислав Коштуница, више у пракси не постоји. Београд је веома директно суочен са великим опасностима недефинисаног статуса севера Косова, где власт великим делом држе радикалне политичке групе Срба, шверцери са обе стране границе и група тајкуна из Србије која фиктивним и стварним царинским трансакцијама, зарађује огромне новце.

Сан о контроли дела Косова, тако драг групи такозваних националних интелектуалаца у Србији, од којих је најпознатији Добрица Ћосић, само је друга реч за покушај поделе Косова. Поред Републике Српске, север Косова је по њима други део процеса „стварања нове српске државе“. Ови картографи крвавих руку не одустају. Треба по њима надокнадити „изгубљене територије“ у БиХ и Црну Гору. Сада мисле на нови начин – „паметно“, односно пузећим променама на том простору. Изгледа да Ћосић који све више публикује своје политичке тестаменте, себе још увек види као српског Симона Боливара, „ослободиоца“ свог народа од „колонијалног јарма“!

Све се ту помешало и мржња према модерном добу и неразумевање природе европских друштава и месијанске идеје о „спасавању посрнулог друштва“. Нашег „српског Симона Боливара“, би требало само упоредити са једним истинским балканским реформатором, као што је био Кемал Паша Ататурк, који је често и насилно, покушавао да једно заостало друштво модернизује и прилагоди новим временима. За разлику од наших академика, овај војник и реформатор, одлично је знао да држава опстаје само ако се успешно прилагођава историјском току. Он је гледао унапред а наши академици у лажну, кичерајску слику прошлости, којој се треба вратити по сваку цену. Они жуде за оном Србијом коју су изванредно исмејали још давно један Радоје Домановић и Миливој Глишић. Бедни су они наследници ових књижевних горостаса.

Додајмо узгред, једно трагикомично поређење - шта би наше друштво „пиши ћирилицом“ рекло да зна, да је Кемал Паша Ататурк натерао Турке да пишу латиницом!

У којој је мери питање Косово или Европска унија заправо лажна, прецизније непостојећа дилема; износи се пред грађане у форми која подразумева да Србија има чиме да тргује, да има шта да „изда“?

Дилема „Косово или Европска унија“, не постоји у стварности. То је само маскирано одбацивање европских интеграција. Та традиција је у Србији постоји веома дуго, створена је давно пре идеје уједињене Европе. Треба само читати текстове владике Николаја Велимировића који говори о „курви Европи“, обузетој материјалним вредностима, уместо духовним, као свет православља. Николај Велимировић чак сматра да је наш духовни живот у суштини инкопатибилан са европским. Да су то антагонистички погледи на живот које не треба мешати. И то говори човек који је једно време живео у тој Европи, коју одбацује! Косово се овде максимално злоупотребљава, ради заустављања „погубног курса Србије“. Оно је, парадоксално, само празна флоскула за српске националисте. Европа њима смета, њена секуларност и рационализам, њена индустријска револуција и постепена трансформација идеје националне државе. Њихов идеал је пасторална Србија, „домаћинска“, замрзнута на почетку своје националне револуције, негде на почетку деветнаестог века. Они слично Димитрију Љотићу, верују у „органско јединство српског народа“, идеју одбачену још Француском револуцијом и изградњом грађанског друштва.

Зато се Косово тако безобзирно користи у политичким биткама у Србији, оно је шифрована реч за антевропску политику у Србији.

Експресна мобилизација у блокади путева и прелаза, те чињеница да је држава препустила државни посао „наоружаном народу“ употпунили су утисак о институцијама као провизоријуму који је ван демократске контроле. Подсетило је то на Хрватску од пре тачно двадесет година и балван-револуцију смишљену и дириговану из Београда. Видите ли у власти намеру и начин да се окане таквог присуства на Косову? Да ли се југословенски ратни круг коначно затвара тамо где је настао?

Нова „балван револуција“ на северу Косова, опасно је подсетила на догађаје у Хрватској, с почетка деведесетих година прошлог века. Није само иконографија била слична, била је слична и суштина. Пре свега одбацивања државе на чијој се територији све то збива и идеја, да ће Београд имати моћи да заштити „побуњенике“. Ако су протекли догађаји на северу Косова нешто показали, то су слабост Београда и његова скоро потпуна немоћ да утиче на догађаје. Наравно, званичног Београда. Остало је прилично нејасно какве везе вође нове „балван револуције“ имају са националистима и тајкунима у Београду, али, једна ствар је јасна, Тадић је сурово опоменут да је време пузећих реформи, уз замрзнут статус севера Косова, завршено.

Медени месец је прошао, остала је сурова реалност, да је Србија узгубила политичку иницијативу, да је без икаквих нових идеја о том конфликту и да је од сада, на милости унилатералних иницијатива Приштине. Сада је решење царинског печата најмањи проблем, много већи је то што Београд више неће моћи да избегава питање својих укупних односа са Приштином.

У том контексту, како данас видите односе са суседима из бивше Југославије, испод фасаде о којој се стара председник Србије остала су бројна нерешена питања. Да ли је посета Бориса Тадића Сарајеву значајно променила односе Србије и Босне и Херцеговине, да ли је упућен јасан сигнал Милораду Додику да и он, односно Срби из Републике Српске, о својој будућности треба да брину окретањем ка Сарајеву, будући да су и он и други дежурни „национални радници“ наставили слање порука којима подржавају формализовање јединства са матицом?

Прошле су три године Владе премијера Мирка Цветковића који је тим поводом рекао да су „због свих успеха Владе критике опозиције политички маркетинг“. Он је економске проблеме, за које каже да су једини, приписао економској кризи, наговештавајући „отварање нових перспектива“. Који су „сви успеси“ Цветковићевог кабинета и шта од њега можемо да очекујемо?

Економско стање у Србији је тешко, али је много теже сазнање да економску полику воде потпуно некомпетентни људи. Можда је премијер Цветковић изгледао у почетку као „Урош нејаки“, али његов избор сада већ личи на план да привилеговани друштвени слојеви, доврше пљачку потпуно осиромашене Србије. То је почело првом Коштуничином владом, када су створене веома опасне везе неколико српских тајкуна и најближег Костуничиног окружења, пре свега његовог кабинета. Тада су све главне финансијске афере и креиране, од приватизација трговачке мреже до продаје „Вечерњих новости“. Ми сада живимо у сенци те фазе потпуног безакоња, од Луке Београд до „Путева Србије“, или набавки у Железницама.

Време Војислава Коштунице неће бити запамћено само по паљењу амбасада и опструисању суђења убицама Зорана Ђинђића, већ и по незапамћеном богаћењу неколико људи у Србији. Влада Мирка Цветковића није имала снаге ни да покрене истраге тих незаконитости. И сама је ушла у мутне послове са тим људима и тиме урушила и оно мало кредибилитета који је имала.

С друге стране, не постоје економски приоритети земље. Заправо, мењају се свака три месеца. И резултат је потпуна пауперизација грађана. У Србији се полако шири страх од беде и неки делови Србије су потпуно економски девастирани. То вешто користи краљ српских демагога Млађан Динкић, који верује да ће га обећања о регионалном развоју поново довести на власт. Човек који је у политику ушао књигом „Економија деструкције“, која је критиковала Милосевићеву пљачку грађана, сада користи економску деструкцију за коју је и сам одговоран, за политичку промоцију. Треба заиста бити посебна личност, па на такав начин доћи на власт.

У оваквој атмосфери почела је предизборна кампања; премијер тврди да „нема шансе да владајућа коалиција изгуби на изборима“, а аналитичари тврде да је реч о нереалном оптимизму, односно рутинском упућивању позитивних порука бирачима. Шта ће бити кључне теме и поруке којима ће се политичари обратити бирачима?

Изборна кампања ће имати мало тема; статус Косова, економску ситуацију и европске интеграције. Тај коктел ће све веће странке мућкати по својим потребама. Дакле биће неоргинална, комбинација социјалне и националне демагогије. Неће бити нових личности, што ће је чинити неинспиративном. Главни, у суштини и једини проблем, свакако ће бити излазност бирача. Тако ће Србија, после избора, из фазе резигнације стићи до фазе очаја. Србији предстоји неколико врло тешких година. Не радујем се томе.

Драган Ђилас је оштро критиковао Европску заједницу због наводно непредвидивог броја задатака које ставља пред Србију, као да је реч о својеврсној шикани. Уследили су слични тонови из готово свих странака. Једна од изјава која то илуструје је мали државни удар Ивице Дачића који је најавио да полиција неће штитити учеснике Параде поноса баз одлуке врха власти и наредбу о томе препустио Коалицији за европску Србију. Министар је бахато рекао да неће да ради посао за који је плаћен, а реакција коалиционих партнера није било?

„Проевропски лидер“ Ивица Дачић започео је изборну кампању. Лице које показује је све познатије. После „договорне економије“ његовог бившег газде Слободана Милошевића, сада нам он нуди „договорну полицију“. Таква полиција не би радила оно што јој закон налаже, већ оно што се политичари „договоре“. Дакле, каква људска права, као на пример право на јавно окупљање и јавно изражавање политичког става. Проблем окупљања ће, изгледа, да реши хомофоб, градоначелник Јагодине, Драган Марковић Палма, Арканов генерал који је постао чувен после изјаве да у Јагодини „нема ни једног хомосексуалца“. Чак и ако оставимо по страни занимљива психоаналитицка тумачења оваквих испада хомофобије, то је политички партнер Ивице Дачића.

Дакле, у Србији су тренутно хомофобне изјаве најсигурнији пут до популарности. Такмичење је управо отворено и сигурно ће му се многи прикључити. Уместо да цивилизују јавност, наши политичари подилазе најнеобразованијем и најконзервативнијем делу грађана. А то је слика наше политичке елите и њеног понашања у целини. Како ће рећи ишта сувисло о Косову, ако то „није популарно“? Популарност је све, друштвена одговорност - ништа.

И онда се може поставити оправдано питање, шта у Србији уопште значи бити политичка или друштвена елита? Ако елита говори језиком улице, ко ће говорити језиком просвећености?

Тениски успеси Новака Ђоковића засенили су проблеме о којима говоримо. Како, као психолог и као политичар, објашњавате овај национални бег из реалности? Државни врх је Ђоковићев успех експресно оценио као догађај који преко ноћи ствара лепшу слику о Србији у свету, а у острашћенијим изјавама тенисер је употребљаван као осветник за све лоше што се догодило Србима, будући да ни за шта нису били криви. Председник Тадић је констатовао да смо „дуго патили и били под великим притиском“, те да су Ђоковићеве победе „нешто сјајно за Србију о којој је дуго слика била лоше испредана и читава прича постављена на лошим основама“?

Изванредни тениски успеси Новака Ђоковића одавно су политички злоупотребљени у нашем друштву. До тога долази и другде, али не овако масовно. Ја не очекујем да један двадесетчетворогодишњи младић томе може да се супротстави. Али, човек у неверици гледа количину манипулације чисто индивидуалним успехом. У људској природи је да се идентификује са успешнима, али не и да се то приказује као „национална освета“. Неки коментатори су отишли толико далеко, да су то схватли као националну борбу и питање вредности једног народа. Замислите онда, како ће тај кључ за тумачење његовог успеха да изгледа, када он, као и сваки спортиста, дође у ситуацију да губи мечеве. Шта ће онда бити? Национална издаја? Суноврат народа?

Спорт и политика су, нажалост, често испреплетени, али зрели народи се бар труде да то држе раздвојено. Приче о томе да су успеси Новака Ђоковића „ново лице Србије“, имају тачно толико смисла колико је тенис као спорт слика Србије.

Како, у том контексту, оцењујете данашњи однос грађана Србије према новијој историји? Постоји ли бар минимум сагласности око чињенице да је ратове у бившој Југославији осмислила и реализовала београдска ратна машинерија и да су Срби чинили ратне злочине? Колико је реално очекивати да ће суђење Ратку Младићу помоћи да се грађани Србије коначно суоче са неделима која су у њихово име, али и уз њихову финансијску и бирачку потпору, учињена у Хрватској, БиХ, на Косову?

Однос према непосредној прошлости је једно од најкрупнијих питања савремене Србије. Уместо одговорне и јавне дебате, ми присусвујемо готово хајдучком покушају ревизије историје. Једна група историчара и интелектуалаца, окупљена пре свега око Завода за издавање уџбеника, покушава, готово подвалом, да нас стави пред свршен чин. Већ је бивши председник Српске академије наука и уметности, Дејан Медаковић, уврстио Милана Недића у едицију сто најзначајнијих личности српске историје! Тај културни скандал је прошао готово без реакција јавности. Али то је било тек опипавање терена. Сви каснији покушаји ревизије, ослањали су се на ту технику. Без претходне расправе и стварне рецензије, само се штампају уџбеник или допунска литература за школу, у којима се колаборација током Другог светског рата, прикаже као „спасавање народа“. Тако су временом квислиншка влада Милана Недића и четнички покрет Драже Михаиловића, постали легитимни борци за слободу свог народа и неправедно прогањане личности!?

Потпуно се изоставља суодговорност Недићеве власти за геноцид над Јеврејима у окупираној Србији или масовна стрељања српских антфашиста и родољуба. То се све маскира антикомунизмом, па је тако предлог првог закона о реституцији који је сачинила Коштуничина влада, за датум од кога треба почети реституцију, узела почетак национализације и конфискације после рата, иако је Јеврејима имовина одузета још 1941 године, одлукама управо Недићеве владе. Тако су српски Јевреји, поново сврстани у грађане другог реда, само да би се прикриле злочиначке одлуке Недићевих власти.

Па и фантомско трагање за „гробом Драже Михаиловића” на Ади Циганлији у Београду, део је покушаја да се од њега направи мученик и „невина жртва“. Трагично је то што о овоме немамо ни једну изјаву председника државе или водећих политичара. Као да се ради о приватној иницијативи која нема везе са државом. Уосталом, Демократска странка је у Скупштини Србије гласала за резолуцију којом су изједначена права антифашиста и равногораца током Другог светског рата. Узгред, то никад није преточено у валидна подзаконска акта. То је била само политичка одлука.

Слично је и са догађањима од 1991. до 1995. године, са том разликом што ту има још мање јавне расправе. Заправо, о томе се расправа води само случајно, или поводом неког политичког инцидента. Као да Србија нема снагу за то суочавање. Можда су оне јагоде којима је Ратко Младић почашћен после хапшења, права слика односа према том времену – недостатак пуне свести о тежини злочина који су учињени и о одговорности твораца и нарочито, егзекутора те политике.

Често се каже да Србија тек чека свог Вилија Бранта. Лично мислим да ће прво морати да сачека свог Симона Визентала, човека који је цео свој живот посветио борби да злочинци не остану некажњени. И објавио две књиге под веома карактеристичним насловима: „Убице су међу нама“ и „Правда, не освета”.

(Е-новине, 20. 8. 2011)