Левица и Косово

 Косово је основно политичко питање у Србији, не само због тога што су у њему концентрисани интереси великих сила. Ради се о великом делу територије на коме и даље живи српско становништво, Косово за Србе има велики културни и религиозни значај. Сваки политички актер мора имати неку замисао о томе како решити Косовски чвор. Националисти и неолиберали имају јасне платформе. Први су за замрзнути конфликт. Према њиховом мишљењу, геополитичке прилике у свету драматично су промењене последњих година у корист Србије. Други пак сматрају да је нормализација односа Србије са Косовом ( тј признање) неопходна како би се убрзале евроинтеграције, модернизација и развој Србије. Неолиберарани део полтичког спектра већински је и за чланство Србије у НАТО, мада то углавном не говоре. Модернизацију они разумеју у неолиберланом кључу, као даљу приватизацију и потпуну примену правила тзв. Вашингтонског консензуса. Овај други приступ дели и Александар Вучић, мада своје стварне намере сакрива националстичком реториком и добрим односима са Путиновом Русијом.

Запад је сувише поличког капитала инвестирао у пројекат косовске независности да би лако пристао на неко решење које је повољно за Србију. Између великих и малих компромиси нису могући, једино беспоговорна послушност долази у обзир. Овај феномен објаснио је још Тукидид у дијалогу између Атињана и Мељана вођеном током Пелопонеских ратова. Како би ојачали свој положај током рата са Спартом, Атињани одлучују да нападну малу острвску државу Мел. Мељани нису хтели да се предају војно неупоредиво снажнијим Атињанима и оптужили су их да су њихови поступци неправедни. Атињани су им тада објаснили основни закон политике силе: правда постоји када су сукобљене стране једнаке у моћи. Када то није случај, јаки раде оно што могу, а слаби трпе оно што морају.

Мали балкански народи не могу се изборти за повољнији положај у међународним економским и политичким односима уколико делују самостално, већ само уколико су у стању да стварају савезе. Због тога своју еманципацију не могу остварити вођени аутистичним политичким програмима заснованим на етничком и верском ексклузивизму. Истиријски смисао Југославије био је стварање релатвно велике држава која је била у стању да оствари суверенитет и тако омогући малим народима да се отргну из вековне колонијалне зависности према великим империјма. После разбијања Југославије Срби, и већина припадника других народа који су у њој живели, изгубили су могућност да самостално одлучују о својој судбини. Новонастале патуљасте државе обичан су привезак великих сила. У XXI веку Немачка је оставрила своје империјалне циљеве на Балкану, што у претходном веку није успела геноцидним ратовима. Тековине ослободилачких ратова које су Срби водили у двадесетом веку и које су платили огромним жртвама, поништене су. Србијом се влада из Берлина и Брисела, а не из Београда.

Какве предлоге у вези са косовским питањем може да да левица?

Њена платформа мора почивати на разумевању механизама подређености који постоје у савременом свету. Узрок наших невоља нису други народи и вероисповести, него капиталистички систем који нас интегрише у светску целину у подређеном положају, као извор јефтине радне снаге и ресурса. Већина држава насталих после пропасти југословенског социјализма налази се у таквом положају. Неолиберална транзиција представља пљачкашки поход глобалног капитала који је пролетаризовао домаће становништво. Из очајне ситуације можемо се извући једино уколико своје слабашне снаге удружимо са другим народима који су у сличној позицији. У деветнаестом веку постојала је изрека да народи могу да напредују тако што сарађују или да пропадају тако што се сукобљавају.

Уобичајенини приговор деснице је та овакве предлоге неће прихватити други суседни народи. За сада је то тачно, будући да су прилике у балканским државама сличне, скоро у свим ксенофобни национализми владају. Док се прилке у ширем простору не промене, док левица свугде не ојача, она у Србији треба да предложи свој концепт одбране државних и националних интереса који омогућава будућу сарадњу. Интернационалистичка обавеза левице у Србији је да постане хегемона политичка снага унутар нације. Тај циљ се не може постићи само истицањем доктринарних парола о међународној солидарности потлачених. Левица мора да да свој одговор на питање ко смо ми и да идентитет заснива на егалитарним националним традицијма, како истиче Шантал Муф.

Шта то значи када је у питању косовки проблем?

Одлуку о признању Косова треба донети на основу трезвене анализе, а не ослањањем на апстрактне европске вредности, које су противречне, или на косовски завет. Европа је, како указује Клаус Офе, створила и Аушвиц и нормативне критеријуме на основу којих се он може осудити. Последњих деценија, у доба пост-политике и неолиберализма, колабирале су најзначајније тековине европске политичке културе: демократије, солидарности, људских права. Али, европска традиција отвара и преспективе њихове обнове.

Србија нема фактичку власт на Косову нити је одговрна за стање људских права у тој политичкој творевини. Не постоји правна обавеза неке државе да призна другу, то је ствар суверене политичке одлуке. Она пак мора бити утемељена на јасном сагледавању последица, тј. да ли је за Србију већа штета ако призна Косово или ако га не призна.

Сада је свима јасно да Србија у догледно време неће постати чланица ЕУ, високи европски званичници то јавно говоре. ЕУ је у тешкој системској кризи, постојећи концепт је довео до парализе, а не постоји довољно снажан политички блок који би могао да изврши њену трансформацију. Нико са сигурношћу не може да тврди како ће ЕУ у наредном периоду изгледати, ни да ли ће уопште постојати.

Привредне интеграције могу бити корисне свима уколико се стварају између држава сличног нивоа развоја. Када се економија неке мале и сиромашне земље отвори према богатијој и већој, обично колабира. Србији су потребни економски савези са суседима, као би ојачали нашу позицију на светском тржишту и према најразвијеним регионима и државама.

Косовски проблем може бит трајно решен само на основу историјског споразума два народа, без посредовања великих сила. Свако решење које буду наметнуле ЕУ и САД биће лоше и за Србе и за Албанце. Док се они међусобно туку немилосрдно ће их пљачкати стране компаније, чији су власници често они који креирају решења.

Историја показује да је заједничка борба могућа. Током битке на Сутјесци 1943. борили су се против немачког нацизма и Срби и Хрвати, као југословенски партизани. Комунистичка партија успела је у немогућим условима да наметне концепт наднационалне социјалне еманципације која је укључивала и националну равноправност, братсво и јединство.