Лијепи наши Србо-туристи

Све до недавно, у хрватским медијима постојала је само прича о томе како ће до помирења народа тешко доћи, све док у Србији не признају да се десила србо-четничка агресија на младу демокрацију. Да се та прича промени није помагло ни званично извињење Бориса Тадића. Путнички ,,агресорски“ аутомобили из Србије су уништавани, гађани су и аутобуси спортских ,,нападача’‘, а боље нису пролазили ни спортисти, који нису били сигурни ни на аеродрому [1], када су у реду за карте у Сплиту кошаркаше Црвене звезде гађали каменицама. Чак су и навијачи били подвргнути дискриминацији. На усласку на загребачки стадион Максимир, пред утакмицу Динама и московског Спартака, навијачима из Србије тражен је и пасош Русије, без којег нису могли, као држављани Србије, да уђу на борилиште[2]. Некима у Хрватској смета и застава Србије. На недавно одржаном Светском првенству у рукомету на главном тргу у Загребу запаљена је претходно украдена застава Србије. У Задру се десила међународна бламажа, када су пред очима читавог света скинуте све заставе земаља учесница Светског првенства у рукомету, уз образложење градоначелника да се то чини због тога што становницима тог града смета српска застава [3].

На концертима и утакмицама у Хрватској уобичајени су повици повици ,,Србе на врбе’‘ и слични[4] . На концертима Томпсона певају се песме којима се величају подвизи усташа. Тужилаштво у Хрватској је пре неколико дана[5] одбацило кривичну пријаву коју су организације Срба и Јевреја поднеле због ,,извођења песме са службеним усташким поздравом, употребе усташког поздрава, позивања на убиства Срба, уз присутну усташку иконографију и вређање службене заставе Хрватске уз коју су истицане усташке заставе“, које се одиграло на концерту у Загребу пре годину дана[6].

Чини се да ни аутомобили нису сигурни у Хрватској. Након последњих инцидената (Дубровник [7], Загреб [8]) у којим су уништени аутомобили из Србије, по правилу се наводи како такви инциденти ,,у последње време нису уобичајени“. Вероватно најбизарнији случај десио се у Шибенику [9] када је, због таблица, уништен аутомобил Хрвата из Шибеника, који живи и ради у Београду.

Током деведесетих постојала је листа грађана Србије који су непожељни у Хрватској, како су новинарима рекли у Велепосланству Републике Хрватске[10]. Само неки од оних који су се налазили на листи су Велимир-Бата Живојиновић, Петар Божовић, Снежана Савић, Милован Илић Минимакс, Оливера Катарина, Неда Украден, Лепа Лукић, Мира Шкорић, Емир Кустурица, Весна Змијанац, Александар Берчек, Стева Жигон, Ивана Жигон, Љубиша Ристић, Брана Црнчевић, Момо Капор, Матија Бећковић, Даринка Матић-Маровић (...).

У Хрватској још увек постоји и листа тајних оптужница по којој се грађани из Србије још увек хапсе у Хрватској. Последње такво хапшење [11] изведено је почетком маја, када су пред локалне изборе ухапшена двојица Срба, што се тумачи као притисак на Србе да не изађу на гласање.

У уџбеницима историје власт младе грађане Хрватске уче о партизанским злочинима над Хрватима, о српској агресији и злочинима, али се нигде не помињу ,,Олуја“, ,,Бљесак“ и слични злочини Хрвата, нити се напомиње било какав удео у кривици за грађански рат.

Хрватска држава је признала Косово.

Хрватска држава је тужила Србију Међународном суду правде за геноцид.

А онда је доласком светске економске кризе на Балкан постало извесно да ће обале хрватског приморја ове године остати пусте. Ситуација се одједном променила. На београдском сајму туризма се, по први пут, појавила Хрватска са својом понудом. Београд је посетио и премијер Санадер, што је била прва посета неког хрватског званичника у последње две године, иако су за то време у Загребу била три српска министра. Хрватски министар унутрашњих послова је јавно изјавио да су српски туристи добродошли у свим градовима. ,,Рат је готов и не можемо мењати наше суседе. Срби су такође добри људи“ (?), рекао је власник неколико дубровачких хотела[12] .

Међутим, након две деценије тровања народа лажима и гајењем мржње према Србима, осећања и став грађана Хрватске не може се променити током ноћи. Ако неко скоро двадесет година сеје лаж, не може да очекује да од тога процветају каранфили. Истраживање загребачког Јутарњег листа [13] показало је да скоро половина Хрвата оправдава геноцид над Србима и не-хрватима у Другом светском рату. Двадесет одсто Хрвата мисли да су усташе убијале Србе, Јевреје и Роме јер су се они побунили против НДХ, 15,81 одсто верује да су их убијали зато што су били „страни елемент" у Хрватској, а више од пет процената испитаника сматра да су „усташе тим убиствима покушале да спрече Вуковар 1991". За 38 одсто Хрвата усташки поздрав ,,За дом спремни’‘ је патриотски слоган.

Млаки, слаби или недовољно јасни сигнали и изјаве представника власти [14], које би утицале да се умањи утицај шовиниста, нису довољни. Или су таква настојања недовољна и мала, или су убеђења међу грађанима ухватила дубље корене.

Хрватска није земља сумњиве безбедности само за Србе. Почетком априла десила су се два одвојена злочина, у којима су под мистериозним околностима у Дубровнику трагично настрадали аустралијанка Britt Lapthorne [15] [16]  и неименовани држављанин Финске [17]. И британски Форин офис је недавно објавио препоруку својим туристима да при путовању у Хрватску имају у виду да тамо постоји латентна терористичка претња и организовани криминал [18].

Хрватска је, као озбиљна држава, одмах објавила своју препоруку, у којој је Министарство иностраних послова упозорило грађане да не путују у Велику Британију, због опасности од терористичких напада Ал Каиде или дисидентских група ИРА-е [19].

Званична политика Загреба која мало шта ради на сопственом суочавању са својим делом злочина, погодује развоју таквих идеја. За развијање и очување националне свести неопходно је да постоји национална историја и свест о настанку државе, неопходно је одредити важне датуме за нацију. Али, проблем је у томе што се таква историја криво представља, као таква нуди свом становништву, а онда намеће народу против кога су такве лажи изречене, са намером да на основу њих граде будуће односе. Уколико њихова званична политика подржава такве приче и такве ставове, то је у реду, ако воле да стварају такав став у народу; али ми не треба да наседамо на то, не треба да пристајемо на такве приче и не би требало да подржавамо то, да учествујемо у таквим лажима.

Проблем је у томе што у Србији постоје не анационални Срби, него ,,аморални“ Срби који ће без резерве прихватити такве приче, и наметати их остатку становништва као једине исправне. Па је тако само у Србији могуће да државни секретар Министарства културе нема коментар на нову поставку музеја у Јасеновцу. Такву нову, апстрактну, поставку најавио је бивши председник Савета Спомен подручја Јасеновац и члан ХДЗ-а, речима: ,,Хоћемо напокон да подручје општине Јасеновац има неке користи од музеја. Када заживи нова поставка, сигурно ће бити много интересената, група посетилаца, и ми ту морамо да препознамо свој интерес. Ово је за сада наша једина индустрија’‘ [20].

Вероватно је помешао Јасеновац са Дизнилендом, неким циркусом који мора да се прилагоди жељама публике да би доносио профит. Оправдање за нову поставку дала је и директор Музеја Наташа Јовичић која је рекла да су у музеју ,,за време комунизма биле изложене кости жртава, а да су документарни снимци из логора били тако језиви да су људи падали у несвест“. [21] Требало би се подсетити да су људи у Немачкој, које су амерички војници на силу водили у обилазак бивших логора, такође падали у несвест од суочавања са последицама злочина за које нису знали. Уколико већ другачије не може, то је незаобилазан део суочавања са кривицом народа.

Међутим, о новој поставци негативно су се чак и изразили председник Хрватске Стипе Месића, који је почетком деведесетих тврдио да су Хрвати два пута победили у Другом светском рату, 1941. и 1945. године ("није довољно описана бруталност логора и није довољно приказан ужас који се тамо догађао"), премијер Хрватске Иво Санадер ("треба још нагласити"), чланица Савета Спомен-подручја Јасеновац Јулијана Киш (поставка је "скандал и срамота" којом би "усташе биле задовољне") [22], а негативну оцену изрекао је и Efraim Zuroffa, директор Центра "Симон Визентал" из Јерусалима (поставка ,,не објашњава због чега се и како догодило оно што се догодило’‘; ,,Јасеновац није био цунами, нека врста елементарне непогоде’‘; ,,младим Хрватима који посете музеј неће бити јасно како је успостављена усташка власт у Хрватској и због чега је тај режим у Јасеновцу убијао људе’‘). [23]

Није само наш помоћник министра културе опрезан када су у питању изјаве о Хрватској. У последње време, одједном се појавило много чланака у овдашњим новинама, у којима се величају предности Хрватске. Многи од њих толико афирмативно и са пуно љубави пишу о Хрватској, да би могло да се помисли да су такви чланци наручени и уредно плаћени. Чак и уколико неки нису, свакако би то, судећи по резултатима, требало да буду. Такви бесрамни текстови се објављују чак и у оним новинама које су некад важиле за ,,угледне’‘.

Туризам је у Хрватској кључни привредни сектор, а у овој години очекује се пад профита од милијарду евра у односу на 2007. годину. [24] Због тога је хрватско министарство туризма кренуло у ,,допунске пропагандне активности’‘, у која су уложена 28 милиона евра [25], што је троструко више него прошле године.

На хрватско море (које је данас под рекламним слоганом ,,Тако лепа, а тако близу’‘ тако отворено за туристе из Србије), хтели би да иду и они Срби који су некад живели близу њега. Али чини се да се акција Министарства туризма не односи на њих. И четири стотине хиљада избеглица из Хрватске би можда волело да оде на море, али они не могу да се врате ни у своје домове, а камоли да оду на приморје. У саопштењу Документационо-информативног центра Веритас истиче се да Хрватска и даље онемогућава или отежава повратак прогнаних Срба преко великог броја дискриминаторских закона. "И у 13. години нашег изгнанства, док челници хрватске државе јавно заговарају да је повратак Срба приоритетно државно и национално питање, у пракси се у односу на српско питање скоро ништа није променило на боље", пише у саопштењу [26].

Главна прича оних малобројних који воле приморје које постоји у оквиру хрватских граница, је да ,,нису сви такви’‘, ,,будала има свугде’‘ и слично. У реду је, и ја мислим да нису сви такви. Не знам ни зашто би требало да буду, ни какав је то аргумент. Ваљда је циљ да нико не буде такав. И како то да овде, у домовини фашисоидних, крвожедних ,,србо-четника“ (који су извршили агресију и геноцид у Хрватској) нема таквих ,,будала“? Љубитељи летовања у Хрватској наводе примере као што су ,,мој комшија је са женом ишао у Сплит и ништа им није фалило“. Па шта би требало да му фали? Докле год постоји потреба да се наводе примери да је неко на летовању био безбедан и прошао сигурно, не постоји ни разлог за одлазак на летовање. Држава у којој наше заставе нису безбедне, не може бити безбедна ни за наше грађане.

Срећом, у Србији већина туриста ипак не препознаје Хрватску као пожељно место за летовање. Хрватска не може да се пореди са Грчком или Турском ни по ценама, ни по непроцењивом осећању безбрижног одмора, без бриге за своју и безбедност породице, без бриге за сигурност аутомобила.

Након што прође економска криза, и кад хашке тужбе за геноцид постану део историје, кад се Немци масовно врате у Далмацију и Истру, уколико у Хрватској и даље буду желели туристе из Србије, мораће да пуно пораде на себи и прихватању своје улоге у историји, а затим и на разумевању света у којем живе.