Медијски адвокат најбогатијег Србина

Овде збиља ништа није смешно. Више је некако тужно, каже Драгољуб Жарковић у завршним реченицама свог уводника „Мишковић без адвоката“. Смешно свакако није све што се у последње време дешава око већ гласовитог доласка Мирослава Мишковића на очигледно “пријатељски” информативни разговор у МУП-Србије. Али је веома тужно на који начин се Жарковић, као главни уредник недељника Време, ставио у улогу не само медијског адвоката и заступника власника Делте. То је само још један од показатеља до које мере су срозани и девалвирани медији у Србији. Жарковић је згазио све обзире и прешао све границе и отворено се ставио у одбрану лика и дела Мирослава Мишковића, величајући његово опредељење да оде на четворочасовни информативни разговор и то без адвоката као његову племениту намеру да покаже да је чист пред богом и народом, мада ће му ово друго ићи теже. Јер је опште познато, како то често воли да каже Жарковић али и многи економисти и политички аналитичари, да наш сиромашни и ојађени народ не воли богате људе, а управо су они по њиховом мишљењу једина права гаранција нашег економског опоравка и просперитета.

Народ у Србији је једино веран идеји колективизма, једнакости, заједничког казана, све очекује од државе и не показује пословну иницијативу, инертан је и жељан хлеба без мотике, зато су и наши новопечени богаташи изложени сталној харанги и прогону и не могу да се ваљано размашу и покажу како би они били још богатији и успешнији само да нема тог нашег затуцаног народа који им завиди на богатству и при томе жели да буде ваљано плаћен за свој рад и да користи своја социјална и права из радног односа. Жарковић дословно каже: ”У земљи масовне сиротиње и сиротињске психологије по којој Педро мора да виси злурадост је достигла масовне размере, а два таблиода се такмиче како што више да се допадну сиротињи гладној богаташке крви и делу нове власти. Претпоставља се разумно да ће Мишковић још бити предмет информативних разговора, али се претпоставља такође да ће тужилаштво тешко нешто да му спакује”.

Жарковић вероватно сматра да се и тужилаштво удвара нашем народу жељном богаташке крви и демонстрира своју новинарску објективност и непристрасност износећи своје тврдо уверење да ће тужилаштво тешко моћи нешто да напакује његовом омиљеном најбогатијем Србину. Тиме он жели да укаже на опасност која прети нашим богатим људима којима се иначе стално пакују медијске афере а они само желе да несметано раде свој посао и понекад великодушно оду на информативни разговор, показујући тиме како су искрени и предани поборници владавине закона, које иначе доносе у спрези са странкама које финансирају. Јар ако се тужилаштво усуђује да на информативни разговор позове по Жарковићевом тумачењу до сада недодирљивог и чистог пред богом Мишковића, шта онда очекује остале богате људе.

Посебно је дегутантно на који начин Жарковић тријумфалистички цитира делове текста адвоката Бранка Павловића који је, наводно, изашао из Мишковићеве канцеларије када је за мале акционаре Це маркета обезбедио дуплу цену него што је нудио Меркатор. Овај заступнички подвиг Бранка Павловића Делтин медијски адвокат Д. Жарковић узима као крунски доказ апсолутне невиности његовог богатог брањеника који са својих олимпијских висина није имао времена за било каква муљања јер се он бави само стратешким и развојним питањима, њега ситнице, као што су судбине, висина плата и социјални положај људи који раде у његовој пословној империји не додирују, као што га нису интересовала ни права малих акционара Це маркета који и данас траже правду по нашим ефикасним судовима. Али као и увек све је било по закону и покривено одговарајућим папирима, јер мора се поштовати владавина права. А било би веома интересантно и поучно да је Жарковић претходно поразговарао са акционарима Це маркета или људима који раде у овој корпорацији (без икаквих синдикалних права и за мале плате) а не да странице недељника у коме је главни уредник на тако отворен и бескрупулозан начин ставља у службу одбране једне компаније и пословне заједнице која је уздржана у јавним наступима, мада су приватно сви били на вези с Мишковићем од када је почела кампања и братски дошли до заједничког закључка – медијски прогон најбогатијег Србина оставља лош утисак на потенцијалне инвеститоре. Али зато је ту Жарковић који стоји чврсто и одлучно на бранику одбране наше пословне заједнице и најбогатијег Србина од сиротиње која је гладна богаташке крви.

Као један од врхунских аргумената послужила му је оцена да су”Мишковићева црева почела да се развлаче по новинчинама (ауторство израза припада Светиславу Басари) од тренутка када је Мишковић почео да изражава незадовољство композицијом садашње владе, а Вучић га је у предвечерје сукоба оптужио да би да развргне постојећу коалицију и да би радо видео владу у којој би Драган Ђилас био централна фигура”. Да је Мишковић био задовољан за њега повољном и одговарајућом композицијом нове владе као најбогатији Србин, онда би га новинчине оставиле на миру и не би био огорчен због медијске хајке која се води против њега и његове породице и не би дошао у искушење да управљање Делтом препусти једном америчком Инвестиционом фонду а он се повуче из активног бизниса. А у Србији активног бизниса нема без активног и одлучујућег утицаја у политичким, страначким и медијским комбинацијама, а то веома добро зна и Жарковић.

(Текст је написан пре привођења Мирослава Мишковића)