Напредњачке мецене или 300.000 евра за Робија Вилијамса

Говорити данас о катастрофалном и недостојном положају културе и уметности у нашем друштву спада у понављање најопштијих места и констатација. Толико пута је истицано да се за културу из државног буџета издваја најмање средстава у Европи.

Готово свакодневно можемо чути изјаве признатих уметника и културних посленика да су култура и културни живот изузетно угрожени и то не само материјално у овој земљи, да је свет уметности и културе непрестано понижаван и апсолутно маргинализован. Јасно је да је култура на агенди политичких и програмских приоритета не само ове владе на убедљиво последњем месту. Она је у нашој верзији напредњачке "културне револуције" денунцирана и у много наврата прокажена као сувишни трошак, као непотребно финансијско оптерећење и сувишни намет на друштво које је толико осиромашено да би још водило рачуна о развоју културе и уметности. Има пречих историјских и епохалних задатака од бављења културом.

Овакав ниподаштавајући однос према култури је део огољене демагогије и политиканства, којим се обилато користи напредњачки режим, чији је идеал садржан у подстицању и обликовању неке врсте старлетократије и безочном манипулисању ријалити пролетеријатом. Следећи своју неолибералну политику штедње, владајућа олигархија је културу бацила на брисани простор слободног тржишта. Зато се непрестано може чути да за културне делатности и програме нема довољно средстава и да се култура мора суочити са гвозденим законом тржишног преживљавања.

Међутим, када градоначелник Београда Синиша Мали из градског буџета одвоји 300.000 евра (добро сте прочитали) за комерцијални концерт поп звезде Робија Вилијамса, онда се са пуно права може поставити питање на који начин се троше средства пореских обвезника и да ли је финансирање културе препуштено политикантском волунтаризму, који своју неодговорност и бахатост покрива идеолошком флоскулом да за културу нема довољно средстава јер је на делу програм штедње и финансијске консолидације.

Наравно да нема средстава када се она троше без икакве контроле и утврђених приоритета и то за подстицање „пројеката" који немају никаквог упоришта у вођењу одговорне културне политике. Сасвим логично се поставља питање шта се све могло учинити у културном животу Београда са средствима која су тако великодушно дата за концерт Робија Вилијамса. Сада смо доживели суноврат јер је, како каже уредник М. Цвјетић, срамна сума од 18.000 динара дата за штампање једног броја Књижевних новина, листа који треба да ускоро обележи седам деценија постојања. Овакву оцену могао би да понови сваки главни уредник, књижевних и научних часописа, који са великом муком и спорадично ипак излазе у Београду.

Парадоксално је да се ово стално смањивање средстава за финансирање часописа јавља у време тзв. демократских промена које је требало да отворе што шири простор за развој културе и слободе мишљења и стваралаштва. Десио се управо супротан процес. Часописи су апсолутно маргинализовани, а последице су изузетно разорне за функционисање наше све немоћније интелектуалне заједнице јер се одвија погубан процес умртвљавања идејног и друштвеног живота.

Овакав приступ може се проширити и на друге облике уметничког живота и стваралаштва. Колико се само издавачких подухвата могло остварити, организовати изложби, концерата, позоришних представа, решавати статус слободних уметника, остваривати подстицај и стипендирање младих уметника користећи средства која је градоначелник Синиша Мали без икаквог образложења и критеријума дао за један комерцијални концерт.

Ово је само један у низу примера да на делу имамо манифестацију осионе и неодговорне власти која користи сваку прилику да себе представи као део великог европског света, а Београд као престоницу у коју долазе светске звезде. И то све у ситуацији када су културни живот Београда и функционисање културних институција доведени до ивице опстанка и постоје још само захваљујући огромном ентузијазму и непресушној креативној енергији културних посленика, који дотрајавају на маргини овог друштва.

Ова информација о бескрупулозној додели средства за један тзв. селебрити концерт остала је без икакве озбиљније реакције. И то је сурова чињеница која може највише да нас забрине јер она показује да је култура изгубила свој основни превратнички потенцијал и у њој као да више не постоји основни људски порив - право на побуну и померање граница не само у области стваралаштва. Управо у сфери културе се развија и делује прометејски дух непристајања и непрестана борба за остваривање темељних демократских и цивилизацијских вредности.

Злослутни мук, којим је пропраћено бахато и неодговорно додељивање 300.000 евра, само нам сведочи да још дубље тонемо у разарајућу апатију и немоћ. У друштву заснованом на принципу одговорности и функционисању стабилних институција које бране остваривање општег добра и јавног интереса овакво бахато понашање градоначелника Београда било би сасвим довољан разлог за његову оставку. Али још једном се показало да је наше друштво у толикој мери разорено да нема потребну снагу и моћ да ограничи и санкционише бахату и осиону власт увек спремну да користи своја посебна овлашћења и по свом нахођењу дели средства пореских обвезника, не обазирући се на могућност да због таквог недемократског и ауторитарног понашања буде позвана на одговорност.

Можемо се још запитати колико је средстава додељено на овакав начин за разне изузетно важне „пројекте", који су део оваквог неодговорног приступа вођењу и осмишљавању политике, која је у ствари негација основних принципа културе, на којима се једино може градити пристојно и одговорно друштво.