Његов одговор њему самом - Мој потпуно промашен и неуспео покушај одговора на чланак премијера "Мој одговор њима"

Можда у свету негде, непозната,

Изван живота има област нека,

круг, у коме траје оно што је било

С прошлошћу нашом која нас чека.

Ствари које су прошле, где су оне?

Ако су живе, ако их још има.

Видећемо их кад прођемо и ми,

Када будемо једном дошли к њима.

(Исечак из песме "Ствари које су прошле")

Милета Јакшић (1869-1935)

Хватам себе у бесмисленој намери и жељи, да одговорим на писање премијера у дневним новинама Блиц, објављеноу ауторизованом чланку под насловом "Мој одговор њима", од пре неколико дана.

Коначно сам одустао. Превише труда и муке је било потребно да се, аргументовано и културно, са референцама, свака реченица у том тексту оповргне до те мере да би то деловало и као исмевање, а што нити желим, нити хоћу, ни због себе, а не њега.

Док сам се спремао за тај чин писања, спознах још нешто просто и јасно, што хоћу да поделим овде са вама: да бисте уопште разговарали, дописивали се, дискутовали, за све то вам је потребно двоје људи који то обострано желе и који при томе имају исту потребу, а то је да у тој размени информација нешто науче од оног другог, али и самог себе, и да на тај начин заједничким трудом, дођу до истине, или макар да јој се што више приближе!

У овом случају тај основни услов није испуњен, јер једна страна мисли да све зна, односно, једна страна је склона идолопоклонству, и верује у свог Новог Бога, у своју нову идеологију, у нови идеални друштвени систем, у нову идеалну економију, у нове идеалне људе! Ту за нас, типичне становнике Србије, баш и нема много места, јер једна страна верује у сурови материјализам, у либералну демократију, у слободно тржиште, у протестанте као идеалне људе. А ја, да се зна, нисам та страна: јер ја не верујем и не правим себи ни од чега идола. Ја сам више склон реалном и рационалном преиспитивању свега и свачега, склон сам ставу, да не постоје идеална решења, већ само она прагматична и у складу са постојећим стањем и друштвом, у датом историјском тренутку.

И на крају промишљања, коначно ми у трену би све јасно!

Он није ни писао нама, он је писао њима, својима, најрођенијима!

Не знам само зашто је то морало бити тако јавно, када за то постоји страначка структура, и одговарајућа координациона тела владајуће коалиције!

У ствари, ја сам све време хтео нешто апсурдно! Ја сам хтео да одговорим њему, на његово писање њима! Али зашто то чинити, бити толико неваспитан, и мешати се у туђа посла и туђе односе, када он у том тексту није ни писао предузимљивим, мудрим, скромним, вредним и поштеним људима, верним и оданим најбољој традицији, нажалост православног, а не протестантског духа!

Није он писао онима који чине кичму ове земље, који поштено и одговорно раде за јавне установе и јавни сектор, без обзира на то да ли причамо о милицији, војсци, образовним и здравственим установама, вртићима, водоводима, топланама, комуналним и другим сличним службама, а који једини у овој држави сигурно и увек поштују државу и све њене законе, и чије установе никада не избегавају да плаћају порез, или било какве финансијске намете и обавезе, и дубоко су свесни и одани да шта год да раде, раде за своју земљу, за њено добро и сигурност, свак у свом домену!

И уместо да их неко ко чини, или ко је чино државни врх, последњих 15 година, икада за то похвали, да подржи такав њихов предани рад и самоодрицање, да их осоколи и макар помене то као њихов велики допринос, што су сачували државне установе и од невиђених економских санкција и од у историји незапамћеног бомбардовања, доживели су да их потпуно понизи и уништи једна банална и изопачена друштвена појава, каква је "демократија", односно људски шљам који у њој има тренутно прођу у Србији! Доживели су да у таквој изопаченој и никаквој демократији, буду данас осуђени да трпе свакаква понижења и голготе, и то од те исте државе и њених актуелних политичких вођа, кабадахија и шљама, који се попут орлушина сјуре после сваких одржаних избора, да раскомадају државне установе и организације, потпуно несвесни да таквим лешинарским приступом, и уз помоћ своје једине стручне квалификације коју имају за такав задатак: квалитетног и изузетног незнања и необразовања, учине таква непочинства, да слободно могу да очекују, и то сваког тренутка у сваком месту данашње Србије, да ће се на тихи, за њих једва чујни позив, неког достојног човека и праведника, сви ти "лешинари" бити ухваћени, линчовани и затворени! Србија тренутно нема таквог достојног праведника. За сада! Али га сви људи, жељно очекају! А и људи је данас тако мало у Србији...

Није он писао ни онима који раде за своја скромна мала приватна предузећа, која се боре да једва некако преживе ово тешко време, мукотрпно и одавно штедећи (нису то чули од премијера, који је штедњу откиро доласком на власт!), покушавајући да опстану на нашем широм отвореном, готово разрушеном тржишту, које не да нема врата и прозора, него нема ни зидове! И још му данашња власт заједиљиво каже: морате да издржите европску конкуренцију, морате да будете вредни, да радите више и боље од свих! И то му говоре људи који никада ништа нигде нису радили! (Не рачуна се рад у гвожђари за време студија, прање судова, ни ношење гајбица малина!) А тим њиховим европским и светским конкурентима, није довољно само то што им њихове матичне државе из којих потичу дају огромне субвенције, да би извозили, у нашу земљу, већ им и наша држава свесрдно помаже, дајући им додатнак финансијска средства, да се изборе са тим истим нашим ситним и здравим домаћим предузећима!

Није писао он ни онима који раде и живе од пољопривреде, који су навикли да раде увек и у свако време, од јутра до сутра, без обзира на то какво је време, каква је цена и каво је стање на тржишту, без обзира на то која је нечиста сила, у власти над њима, и којих се, свака власт, силовито и радо сећа и обилази их само за време избора, и никада после. Њима је речено да ће, кад се отвори наше српско тржиште за европске пољопривредне производе, моћи и они да извозе у све земље Европе!

А како то у пракси изгледа, најбоље се види из неколико примера: Словенија, као пуноправна чланица Европске уније, као земља знатно развијеније пољопривреде и прехрамбене индустрије од Србије, земља која уз то има и знатно веће субвенције за пољопривреднике (од неколико пута, па до преко десет пута!), успела је, истина је, да знатно повећа свој извоз, али само у земље бивше Југославије, и то тако што у Хрватску и Србију, извози преко 85%, а остатак у БиХ, Црну Гору и Македонију! У Европску унију готово ништа! И где смо ми у тој причи! Или, пример Бугарске, која је некада извозила све врсте поврћа у цео бивши СССР, а данас увози чак и кромпире из Србије!

Или је можда као пример боља Румунија: земља, која је и за време диктатуре Чаушевског, успевала да подмири сопствене потребе за храном, из само домаће производње, а данас има закоровљено преко 4 милиона хектара, док са друге стране, увози 75% процената својих потреба за храном! Мађарска је у време уласка у Европску унија имала 1,7 милиона млечних крава, и извозила млеко, а данас увози млеко и има 400.000 крава!

Како је дошло до тога да у свим овим набројаним чланицама Европске уније тако страда пољопривреда: просто - тако што их је Европска унија натерала (а како ће тек нас лако да натера на то!) да, пристану да првих десет година чланства, њихови пољопривредници, примају субвенције у износу од највише 25% од оне суме коју примају пољопривредници осталих "старих" чланица Европске уније (и који је примају већ тридесет година!), а што је сасвим довољно времена да им у потпуности и занавјек униште домаћу пољопривредну производњу!

Није писао он нама, који увек стављамо интересе своје државе, својих суграђана, својих чланова породице, испред нашег личног интереса! То њему није ни јасно и није му ни нормално, али од скоро јер њега су његови нови протестантски пријатељи научили, да када радиш нешто за свој лични интерес, ти то радиш и за интерес друштва, и државе, па чак и самог Бога! Замислите, Богу си милији, што си богатији! Ха, да је сада поред мене председник Србије, мудро би ми скренуо пажњу, да реч богатији, садржи у себи реч Бог!

И на крају, да додам, једно питање само: Замислите да је војвода Живојин Мишић, приликом Колубарске битке, кренуо да размишља да српским војницима мора некако да хитно мења свест и навике, и да им објасни како морају да би постигли победу да размишљају и понашају се прорачунато и надмено као њихов противник (немачки протестанти и католици)? Војвода Живојин Мишић је урадио нешто сасвим друго: оно што треба да се и сада уради, господине премијеру и врхунски сомелијеру (у шта не сумњам), и сада и увек: знао је и осетио је, како тај обичан војник (или становник, грађанин или сељак Србије) осећа, мисли и дише, и размишљао је само како да те његове особине и душу, које је осетио, на најбољи начин у датој ситуацији искористи, како би дошао до најбољег резултата за своју и њихову једину отаџбину, Србију!

Дакле, осетити Србију треба, а не лутати по крајњим северним протестантским земљама Европе, непрестано и некултурно завијајући и кукајући као хијена (а не као поносни вук) како је тешко радити и постићи добре резултате у управљању државом, када немаш већинске протестанте у домовини, већ само никакве православце! Замислите да Русија и њен председник крену да мењају становништво у протестантском духу да би им земља напредовала, или не дај боже Кинези! Или Јапанци! Или Кореанци! Или арапске земље! И да ли је то урадила било која земља, било где, било када, било како...

Таквима ОН није ништа писао, јер такви у јавном животу ове земље, готово и да не учествују! Такви се у стварном, реалном животу у Србији, грчевито боре да опстану, свесни, да је и ово тешко време несоја, нешто што је сигурно пролазно, и што историја неће ни памтити, чак ни некаквим кратким освртом, чак ни у једној јединој реченици! Такви морају да раде да само преживе, чак и овакве губаре и незналице, као што су преживели и све оне пре њих (жуте, црвене, плаве, и које све не...)! А глођу их ти и такви, већ деценију и по! Гори су од санкција и бомбардовања заједно! Такви који раде и ћуте, у власти и не учествују, или само колико морају, већ само свој посао и своју муку гледају да решавају, и да унапређују државне установе колико могу. Покушавају такви да прате европске и светске стандарде, покушавају у ово недоба да бар државне институције и то мало личног поноса и државе сачувају, јер само то им је још остало, као залог за нека боља будућа времена.

Пажљивим читањем текста сам схватио и да је одговорити и потпуно немогуће и бесмислено, чак и покушати то, јер је аутор, премијер (али само врхунски сомелијер), у ствари одговорио на многа гледишта и поступке, који су мени потпуно страни и непознати, и који изворно, усуђујем се рећи, и не припадају ниједном човеку у овој земљи, и који изворно припадају само његовим преобраћеницима, његовим нововерницима, његовим новим духовним бескућницима! Писао је он само њима, само тим његовима, али није никоме до сада тако оштро одговорио, да не кажем одбрусио, као што је самом себи! И то све у брк, искрено и тачно! Сомелијерски прецизно описано! Према томе, комплетан његов текст треба и мора да остане исти, и треба само, ради тог новог читања и сагледавања ствари, променити наслов у следећи: "Његов одговор њему, или писање писма самом себи".

Искрено, у данашњој Србији, ако си он (највише позиционирани сомалијер у иједној држави Србији), и радиш то што радиш, и како радиш, онда је јасно да више и немаш коме другом да пишеш, а да то има и икаквог смисла, и да ти је тај неко макар на равној нози, сем да пишеш самом себи!

Проститутке су унапредили у старлете, лопове у тајкуне, а шарлатане и преваранте у ескперте! Србија Напредује Снажно... свом том набројаном снагом...у реформе....

Поука за крај - или моја прича о њима:

Изгледа да је данашња власт (уз помоћ врхунских савета Блера, а који унапређују "владине односе са јавношћу (нама) и начин рада владе), овладала технологијом времеплова и путовања кроз време, у светлу и сјајну будућност, али још увек не успева да, ту пред нама живима, оду у сопствену прошлост и промене је!

Побегли су они сви, већ у своју светлу будућност", и то пре само неколико година! У том успешном бегу многи су погубили своје кумове, па чак и неке најближе и вољене чланове породица, чак и партијске другове и старе пријатеље, али на крају крајева, сви они мисле исто: вредело је!

Погубили су током тог путовања времепловом све оне старе идеале, све старе "назадне" вредности, погубили су све оно што просечан човек, и то сваки на овом свету, а не само Србин, чува као оно највредније што га чини препознатљивим и другачијим, чува оно што му је корен. Погубили су на том путу све своје врлине, погубили су чак и све своје мане, све оно што сваки човек, носи као свој лични терет, све док је жив. И тако, растерећени свега тога, што уопште чини човека, не само у овој земљи, већ било где, на целој овој планети, и то од оних људи што живе најпримитивније до оних људи који живи најразвијеније!

Изгубили су и све оно што човека чини тако несавршеног и рањивог, али нормалног, и нама блиског и разумљивог, изгубили су многи од њих и макар повремени осећај умора, изгубили су и особину да се смеју и да се зноје, изгубили су ту здраву људску несигурност, изгубили су сумњу, изгубили су макар повремени осећај слабости, изгубили су осећај одговорности, изгубили су срамоту, изгубили су ,сву своју несавршеност смртног човека... Изгубили су осећај стида, а тај осећај се више никада не враћа.

Па шта им је онда остало?

Остала им је свима иста особина. а то је да механички, до бесвести понављају своје новоусвојене молитве, молитве које њима гарантују сјајан доживотни посао те такозване "квазиелите" у Србији, посао посвећен уздизању и сјају моћног новог светилишта, Брисела, и новог бога, Европске уније!

А када се човек добровољно одрекне своје прошлости, да би постао неко други, онда не треба да чуди његово бесциљно лутање, трагање и импресионираност туђим религијама и прошлостима...

То се, у скорије време, дешавало свима познатим хипицима, који су бежећи од Запада и трагајући за универзалним истинама и собом, доспевали у Индију, и тамо одушевљено прихватали хиндуизам, браманизам, будизам... Додуше, ти људи су, за разлику од овог нашег, били још увек млади и незрели, и нису управљали државом од преко 7 милиона становника, већ често нису управљали ни собом...

Кажу да се људи никада не мењају, они се само откривају. Они су се открили!