"Нова Демократска странка" – џаба сте кречили

"Дуготрајна опозиција је погодна за мудрост, али је штетна за нарав", говорио је у свом препознатљивом ироничном тону Борислав Пекић. Дуготрајна опозиција није нашим странкама донела мудрост, али је свакако допринела у великој мери нарастајућој политичкој трулежи која сада доминира у нашем политичком животу. Тако се дешава да долазак на власт само у правом светлу показује каква је стварна слика наших политичких странака које не успевају да нам покажу да су стекле потребну мудрост и разложност за вођење државне и националне политике.

Велико је питање да ли се у овим социјалним и друштвеним околностима могу у наш политички живот уграђивати толико неопходна просвећеност, рационалност и уравнотежен приступ најважнијим политичким изазовима. Напротив. Политика је и даље поприште непринципијелних страначких борби које су оличење разарања сваке начелности која управо проистиче из политичке мудрости акумулиране у корпусу политичких идеја и идеала које заступа и настоји да спороводи одређена политичка организација. Очигледно је да је одлазак у опозицију након дугогодишњег вршења власти идеална прилика да се се стекне изгубљена мудрост, али и да се поврати тешко нарушени морални кредибилитет чије је драстично поништавање и био један од главних фактора који је довео до губљења избора. Без обнављања моралног кредибилитета Демократска странка не може да постане озбиљнија и респектабилнија опозиција, али очигледно је да јој то не успева јер је још увек заокупљена својим унутрастраначким престројавањима, али и недостатком конзистентне политике коју намерава да афирмише сада као опозициона странка.

Данас се у овој странци уместо о већ давно заборављеној и дезавуисаној мудрости говори о консолидацији странке поражене на изборима и у постизборним комбинаторикама. Зато се и може чути питање да ли је Демократска странка сада као највећа опозициона странка довољно консолидовала и учврстила своје јединство да би могла да изађе из дубоке политичке дефанзиве у коју је запала након „помиритељске“ изборне скупштине која је само на кратак рок пацификовала унутарстраначке сукобе.

Демократска странка је обновљена пре двадесет година као организација коју су чинили у то време најугледнији и најутицајнији интелектуалци и у њој је била концентрисана не само политичка мудрост о којој је говорио Борислав Пекић, на кога се нико више и не позива у Демократској сгранци иако је он био један од најзнаменитијих оснивача. Након две деценије великих политичких борби Демократске странке, у чијој традицији је постојао стални критички дијалог, дошли смо у ситуацију да ни након убедљивог пораза на последњим парламентарним изборима није створен простор за озбиљан критички дијалог у коме би се искристалисале политичке идеје и ставови који би јој омогућили да сада постане озбиљна политичка и друштвена алтернатива. То очигледно није ни могуће јер се у њој ништа озбиљно није ни променило, јер су одмах након фарсичне изборне скупштине утихнуле расправе о реформи странке, коренитој измени статута и програма странке, демократизацији одлучивања и снажнијој улози чланства у креирању и спровођењу не само кадровске политике која је још увек у рукама страначке олигархије, увођењу непосредних избора и радикалној кадровској обнови.

Уместо демократизације и реформисања странке на делу је трули компромис који сада чува постигнути статус кво, што је израз неспремности да се учини озбиљан радикалнији потез у унутрашњем устројству и програмском деловању странке. Само су попуњене договорене кадровске квоте у странци, а она и даље функционише на исти начин, без нових политичких, статутарних и програмских иницијатива. Сада се у правом светлу показује истинитост и далекосежност упозорења које је изнео на тзв. Изборној скупштини Демократске странке члан Главног одбора и председник ресорног одбора за културу Гојко Тешић: “Договор о повлачењу Бориса Тадића из изборне трке у странци трули је компромис чија ће се ружна страна врло брзо показати. То није залог за излазак ДС из кризе. Зашто се ДС није обрачунао с корупцијом у својим редовима иако је врх странке то обећао пре три године. Није Борис Тадић изгубио изборе, већ ДС, а Тадић само плаћа цех. На списку кандидата нема неких људи који су били веома вредни у странци, списак кандидата је лобистички и то је пример гротескности демократије. Није демократија нетолерисање различитости и претрчавање на победничку страну, као и ослањање на поданике и елиминисање мислећих. Није демократија и лопове у својим редовима бранити по сваку цену“.

Овако изречене критичке речи су могле бити основа за радикалнију промену у Демократској странци, али су оне дочекане као непотребни радикализам и остале су апсолутно усамљене на тој Изборној скупштини ДС. Види се данас да ни тада, а ни у овим измењеним политичким околностима није било воље а ни политичке спремности да се поведе озбиљан политички дијалог о стању у редовима ДС-а. Позивање које непрестано можемо чути да се уместо цепања странке показала спремност да се поново граде слога и јединство и тако изнедри нова енергија за стварање политичке алтернативе израз је постигнутог компромиса који се неће моћи одржати јер се јединство странке и даље сматра врховном вредношћу без обзира на то што се оно постиже путем мобилизације општинских одбора који само покривају изречене жеље и налог новог председника странке. Иста политичка пракса, само су на делу актери који су само променили страначког вођу коме се заклињу на верност и послушност.

У анализи истраживања рејтинга странака у којима СНС достиже 40 одсто, а ДС се креће око 15 одсто заједно са СПС-ом, речено је да је ДС данас пасивна опозиција која мирује до учмалости и обамрлости, а јасно је да бирачи и симпатизери ове странке нису изашли из дубоке апстиненције јер очигледно не осећају ту енергију јединства. При томе није показано на који начин ће ДС повратити неопходни утицај интелектуалног слоја Србије који је дуго времена био један од најважнијих и најделотворнијих ослонаца развоја не само Демократске странке већ и демократије у Србији. Политички савет ДС, чија би главна улога била, заједно са ресорним одборима, да окупља интелектуални потенцијал не само Демократске странке, и даље воде људи који сносе велики део одговорности што је Демократска странка остала без свог некада изузетно снажног утицаја међу интелектуалцима.

Проблем је у томе што се и даље подстиче антиинтелектуализам, а људи од интегритета у својим струкама и даље су маргинализовани. Проблем је у томе што се ништа није променило у олигархијском устројству и деловању Демократске странке. Не могу ислужени партијски кадрови да ревитализују интелектуални дијалог и покрену критичку расправу не само унутар Демократске странке. Стасала је читава једна нова генерација интелектуалаца и јавних делатника који не могу да дођу до изражаја у обликовању интелектуалног и идејног профила странке, она је остала као и сама Демократска странка ван матице најважнијих интелектуалних и идејних расправа које се воде у савременом свету – криза демократије, изазови савремене социјалдемократије, дигитално доба и његов утицај на друштвени живот, климатске промене, генетски модификована храна, економска криза глобалних размера, алтерглобализам, профилисање савремене левице, незабележени јаз између сиромашних и богатих, нови друштвени покрети, изазови савремених кретања у науци.

Демократска странка је једноставно остала изван расправе о најважнијим изазовима будућности коју је она морала да осмисли и поведе, и то један од разлога што она и не може да конституише адекватну и реалну политичку алтернативу. Ову неопходну програмску алтернативу у Демократској странци могу да данас обликују и осмишљавају само они људи који су спремни да отворе, осмисле и подрже непрестани критички дијалог, али што је још важније поврате морални дигнитет неопходан за враћање изворним демократским принципима на којима је странка почивала. Међутим, тај морални кредибилитет се не може установити ако се у Председништво странке кооптирају бивши министри који су показали да су послушни војници партије и вратили су посланичке мандате поштујући налог новог председника странке, а при томе су оцењени као министри који су веома добро водили ресоре за које су били задужени. Поштовање страначке (председничке) дисциплине се истиче као основна залога да се и даље остане на страначкој кадровској листи за могуће нове функције када се странка једног дана врати на власт.

Председник ДС Драган Ђилас је на седници Главног одбора посебно похвалио изузетну храброст бивше министарке правде Снежане Маловић и Микија Ракића, који се недавно заложио да не треба враћати страх међу новинаре, да ли то значи да је у периоду када је ДС контролисала медијски простор било оправданих разлога за страх. Проблематично је зашто бивша министрка правде није остала у Парламенту да храбро брани спроведену реформу правосуђа, него је политички награђена за своју страначку лојалност. Захтев председника ДС Драгана Ђиласа за враћање мандата које је на седници Главног одбора подржало осамдесет општинских одбора у ствари је само демонстрација на који начин он намерава да води Демократску странку. То се може видети из његовог става о нужности да министри врате странци мандат јер он сматра да ће као председник ДС бити дужан да износи свој став. Да ли ће то бити прихваћено на председништву он још не зна. Али су зато ту његови послушници у општинским одборима који ће његовим налозима и захтевима придобити потребно формално покриће.

Велики проблем новог председника ДС је што он не може да постане респектабилна политичка фигура која ће изаћи изван граница београдског атара. Велика је илузија де ће се моћи остварити политички трансфер његовог политичког утицаја као градоначелника Београда на национални ниво. То ће бити изузетно тешка мисија. Он мора постати политичар у правом смислу те речи и прихватити све ризике и изазове које та улога са собом носи. Неопходно је да, поред тога што се позива да је "машинац", покаже шта су његова знања из области политичке теорије, историје, геополитике, економије, социјалних питања, јер та знања управо чине хабитус сваког озбиљног политичара.

Једна од његових слабих тачака је што је у јавности непрестано прозиван као човек који је стекао богатство користећи управо политички утицај након уласка у Демократску странку. Велико је питање да ли ће се одржати и на месту градоначелника јер ако буде смењен са те функције то ће бити озбиљан ударац за његов укупан политички капацитет. То су сенке које ће га непрестано пратити.

Новог председника Демократске странке објективно ограничава што он испољава велики степен ауторитарности у вођењу страначких послова, јер непрестано истиче неопходност одржавања јединства странке, што је изразио као свој политички кредо и на седници Главног одбора странке одржаног 27. децембра 2012. године. “Док сам ја председник, биће ово једна странка, с једном политиком и једним центром моћи, председништвом. Неће бити више центара моћи.“ При томе је он позвао све оне који се не слажу са политиком ДС да сами изађу из странке. Шта то конкретно значи, да они који се не слажу са његовим ставовима треба да напусте странку. Тиме се апсолутизује до крајњих граница принцип јединства странке које је оличено у њеном председнику, свако ко има критички однос треба сам да се уклони или ће бити елиминисан из странке.

У једном новинском коментару постављена су суштинска питања везана за даљу судбину Демократске странке: На каквим вредностима почива „нова“ Демократска странка? На каквој идеологији, на којој политици? Где се Демократска странка налази у координатном систему левог и десног, прогресивног и конзервативног, европског и националног? Шта је уопште Демократска странка данас? Ово су питања на која још увек не добијамо одговоре и велико је питање да ли ће овако устројена Демократска странка успети да на њих одговори. Збиља, шта је уопште Демократска странка данас.