Početna strana > Rubrike > Politički život > O jugoslovenskom socijalizmu
Politički život

O jugoslovenskom socijalizmu

PDF Štampa El. pošta
Miroslav Samardžić   
petak, 24. novembar 2017.

Zajednička država južnoslovenskih naroda trajala je nešto više od sedamdeset godina. Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca stvorena je posle Prvog svetskog rata ne zbog težnje malih balkanskih naroda da imaju zajedničku državu, nego zbog geopolitičkih interesa velikih sila. Versajski poredak imao je dva glavna cilja: da obuzda Nemačku i boljševizam. Miroslav Krleža ujedinjenje je okarakterisao kao dinastički udar počinjen: „U momemtu objektivne revolucionarne situacije po svim dunavskim zemljama, kada se stihija demoralizirane carske soldateske valjala kućama, potpuno zrela za akciju lenjinskog stila… “ .

Monarhistička diktatura i konzervativna pobednička srpska vojska bili su jedini garanat očuvanja vlasničkih odnosa na većem delu Balkana i bili su jedini kadri da spreče socijalne nemire.

Kraljevina SHS (docnije Jugoslavija), organizovana je  kao centralizovna država, bez uvažavanja nacionalih posebnosti nesprskih naroda. Kruti monarhistički centralizam onemogućio je funkcioinisanje te države, centrifugalni pritisci, naročito iz Hrvatske, permantno su destabilizovali vladajući režim. U socio-ekonomskom pogledu prva Jugoslavija je bila krajnje konzervativna, osnovna funkcija države bila je da sačuva postojeći periferni kapitalistički poredak. Opasnost od, u početku snažne Komunističke partije Jugoslavije, terorom je brzo uklonjena, ali hrvatsko pitanje nije rešeno. Antonio Gramši u „Zatvorskim sveskama“ je primetio da novostvorena država nije učinila ništa na socijalnoj emancipaciji seljaštva, pa su hrvatski seljaci prihvatili hrvatski nacionalizam i Rimokatoličku crkvu kao svoje političke zastupnike.

Problem prve Jugoslavije nije bio samo nedemokratski režim, u jednom periodu to je bila prava diktatura, nego i neuspesi u ekonomskom razvoju. Privredni razvoj je bio veoma skroman, nije bilo značajnih modernizacijskih pomaka. Kraljevina Jugoslavija je bila periferna, zaostala, nedemokratska država sa pretežno tradicionalnim društvom u kome je  postojalo endemsko siromaštvo.Treba, ipak, istaći da međunarodne okolnosti nisu išle na ruku novoj državi. Period između dva svetska rata obeležile su ekonomska krize i pojava fašizma, što sve nije otvaralo razvojne perspektive siromašnih zemalja.

Prvu Jugoslaviju dokrajčio je Hitlerov napad 1941. godine. Usledili su stravičan ustaški genocid i nemački nacistički teror, ali i veličanstvena narodno-oslobodilačka borba pod vođstvom Komunističke partije Jugoslavije. Jugoslovenski antifašizam borio se ne samo za socijalno oslobađanje i protiv kapitalizma, nego i za nacionalnu ravnopravnost. Takav karakter NOB-a omogućio je obnovu Jugoslavije posle završetka Drugog svetskog rata. Mari-Žanin Čalić piše da su ratne strahote uzdrmale  socijalni poredak, identitete, uloge i hijerarhije, dotadašnje vrednosti i moralne kategorije.

Nova država nastala je u promenjenim međunarodnim okolnostima koje su otvarale više prostora za ekonomski i društveni razvoj zaostale evropske periferije. Kapitalistička hegemonija na svetskom planu bila je ozbiljno uzdrmana trijumfom SSSR-a u ratu protiv nacističke Nemačke, a posle pobede kineske revolucije, svetski komunistički pokret prerastao je u ozbiljnu silu. Geopolitički poredak je radikalno promenjen, nastale su nove prostorne matrice, u kojima je za podređene narode bilo više mogućnosti za autonomni razvoj. Prema Mari-Žanin Čalić, ciljevi novog sistema u Jugoslaviji bili su puna zaposlenost i blagostanje bez pratećih negativnih pojava karakterističnih za kapitalizam. Trebalo je razbiti začarani krug privredne i političke zavisnosti od stranih sila i izgraditi pravedno društvo.

Socijalistička Jugoslavija postigla je velike rezultate u modernizaciji, industrijalizaciji, prosvećivanju stanovništa, podizanju životnog standarda i socijalnih prava. Branko Horvat  navodio je da je u periodu 1952. do 1968. godine, društveni proizvod povećan za tri i po puta. Mali balkanski narodi,  Hrvati, Slovenci, Makedonci, dobili su svoje političke jedinice, socijalističke republike. Darko Suvin primećuje da je posle 1945. godine prosvetiteljstvo po prvi put bilo na vlasti na Balkanu.

U kratkom pregledu ekonomske istorije SFRJ pokušaću da pokažem kako je dinamičan ekonomski razvoj bio praćen brojnim problemima, nedoumicama i pogrešnim odlukama. Analizu sam  sačinio na osnovu rezulata istraživanja naročito stranih autora, poput Bendžamina Varda, Jaroslava Vaneka, Svetozara Pejovića, Harolda Lidala, Suzan Vudvort, DŽejmsa Dorna, Soul Estrina, Jože Mencingera, Bogdana Denića i drugih.

U istoriji socijalističke Jugoslavije postojalo je nekoliko perioda, smenilo se nekoliko ekonomskih sistema u kojima je postojalo državno ili društveno vlasništo, ali je koordinacija privrednih subjekata vršena različito. U prvom, od oslobođenja do 1952. godine, primenjivan je klasični koncept planske privrede. Neverovatno brzo, za samo dve godine, dostignut je predratni nivo privrednog razvoja.

Posle sukoba sa Staljinom 1948. godine, počinje proces traženja novog koncepta razvoja. Od 1952. do 1962. godine prosečna godišnja stopa privrednog rasta bila je 8,2%, a industrijske proizvodnje 12,2%. Taj period Jože Mencinger nazvao je administrativni tržišni socijalizam, to je bilo vreme najdinamičnijeg ekonomskog  razvoja.

Početkom šezdesetih godina počinje ciklus privrednih reformi kojima je ustanovljen sistem koji neki autori nazivaju socijalistička tržišna privreda, on traje do 1973. godine. Ekonomski pokazatelji bili su lošiji nego u prethodnom periodu. Prosečna godišnja stopa privrednog rasta od 1963. do 1973. godine bila je 6,5%, a industrijske proizvodnje 8,6%.

Poslednji period počinje 1973. godine, a trajao je do kraja osamdesetih, a nazvan je dogovorna ekonomija. Prosečna godišnja stopa privrednog rasta od 1974. do 1988. godine iznosila je 3,3%, (od 1980-1988 svega 0,6%), industrijska proizvodnja rasla je po stopi od 5%, a od 1980. do 1988. godine – 2,4%. Napuštanje ovog modela počelo je 1983. godine, od tada su vođene  beskrajne i neuspešne rasprave o promeni privrednog uređenja do kojeg nije došlo, jer je sistem bio potpuno blokiran i nesposoban da se menja.

Pojedina razdoblja nije moguće tačno datirati, budući da su promene bile uglavnom postepene, radilo se o procesima koji su trajali više godina. Navedeni pokazatelji privrednog razvoja preuzeti su od Mencingera.

Posle 1952. godine, vertikalno komandno planiranje zamenjeno je direktnim horizontalnim odnosima relativno autonomnih preduzeća, preko regulisanog tržišta sa društvenom svojinom. Država je imala punu kontrolu nad investicijama, investicioni fondovi distribuirani su prema preferencijama planera, a ne prema visini ostvarenog profita. U periodu administrativne tržišne privrede preduzeća nisu samostalno odlučivala o distribuciji dohotka i proširenoj reprodukciji. Najveći izvor kapitala poticao je iz transfera iz agrarnog u industrijski sektor.

Mikroekonomske odluke donosila su samoupravna preduzeća čije su aktivnosti koordinirane na tržištu. Plan je počivao više na manipulaciji podsticajima nego na komandi. Tokom prve dve decenije socijalističke Jugoslavije, ističe Darko Suvin, vladajuća klasa bila je ujedinjena u istorijski blok sa fizičkim radnicima i većinom srednjih klasa u zajedničkom nastojanju da se ostvari brz društveni razvoj. Ne treba, ipak, izgubiti iz vida da je privredni razvoj intenzivniji na početku razvojnog ciklusa, stope rasta su veće kada je polazna osnova manja. Takođe, posle sukoba sa SSSR-om, Jugoslavija je dobijala znatnu finansijsku i drugu pomoć sa Zapada.

Ranih šezdesetih počelo je napuštanje ovog sistema, ne zbog loših performansi već zbog nezadovoljstva raznih grupa u jugoslovenskom društvu, koje su očekivale da će im alternativni sistem doneti više koristi. Protiv koncepta administrativne tržišne privrede naročito su bili razvijeniji regioni, posebno Slovenija i Hrvatska, neki političari iz nerazvijenih regiona koji su se bojali srpske političke dominacije, preduzeća koja su bila u privilegovanom položaju kao i intelektualci koji su se zalagali za veći uticaj tržišta. Ova grupacija nazvana je koalicija za decentralizaciju. Za očuvanje sistema zalagali su se nerazvijeniji regioni, radnici u manje profitabilnim preduzećima i stariji partijski kadrovi, oni su činili koaliciju za centralizaciju.

Tržišne reforme puni zamah dobijaju 1965. godine. Alokacija investicija je decentralizovana, od državnih investicionih fondova na banke u društvenom vlasništvu koje su kontrolisali njihovi osnivači. Samoupravna preduzeća, takođe u društvenoj svojini, samostalno su raspolagala dohotkom, postala su autonomni privredni akteri, čija je efikasnost procenjivana na osnovu tržišnog uspeha. Uloga države u ekonomiji je značajno redukovana, izvršen je prenos ekonomskih ovlašćenja sa federalnog nivoa na republike.

Milica Uvalić navodi da je Titova strategija bila da poveća autonomiju u ekonomskoj oblasti kako bi se uspostavio kontrabalans sa zahtevima pojedinih republika za većom političkom samostalnošću. Ova strategija nije donela rezultate, što zbog lošeg koncepta ekonomskih reformi, što zbog objektivnih uslova.

Ubrzo posle početka primene tržišnih reformskih mera privredni pokazatelji počeli su da opadaju, pojavila se velika nezaposlenost, stotine hiljada radnika bilo je prinuđeno da ode na rad u inostranstvo. Reforme iz 1965. godine počivale su više na neoliberalnom modelu, po kome je tržište najefikasniji mehanizam za koordinaciju podele rada, a ne na kenzijanskom konceptu, koji zahteva jaku ekonomsku intervenciju države i koji je u to vreme na Zapadu bio dominantan. U kapitalističkim zapadnim državama tada je postojalo centralno planiranje, posebno u oblasti budžetske, fiskalne i monetrane kontrole. Možda nije slučajno što je 1971. godine u Beogradu boravio jedan od najpoznatijih protagonista neoliberalizma Milton Fridman, koji je, možda, uticao na neke kreatore jugoslovenske ekonomske politike. Darko Suvin se pita da li je nagodba jugoslovenskih komunista sa Zapadom bila faustovska.

Sukobi interesa između razvijenih i manje razvijenih regiona su se povećavali, socijalna nejednakost je rasla. U Beogradu su juna 1968. godine izbile studentske demonstracije, a osnovna parola je bila „Dole crvena buržoazija“.

Centralno planiranje  bilo je gotovo ukinuto, eliminacija skoro svih formi makroekonomske politike uzrokovala je da je tržište bilo neregulisano, slobodno ne samo za konkurenciju nego i za monopole. Ovaj sistem više je odgovarao zapadnim republikama, Sloveniji i Hrvatskoj.

Poljski ekonomista Mihal Kalecki, inače jedan od najznačajinh levih mislilaca u XX veku, još sredinom pedesetih upozoravao je da socijalistička tržišna privreda ima iste nedostatke kao i kapitalistička. Tržišna privreda ima tendenciju da stvara monopole i oligopole, ne počiva na konkurenciji,  za uspeh preduzeća najvažnija je moć koju ono ima na tržištu. DŽozef Stiglic u knjizi Venjenje socijalizma iz 1994. godine ističe da je osnovni problem teorije u tržišnom socijalizmu to što polazi od pretpostavke da tržište savršeno funkcioniše. Ne samo marksisti, nego i kejnzijanski ekonomisti ukazuju da je tržište nestabilan mehanizam, da je to organizovani, a ne spontani poredak, koji nije u stanju sam sebe da uspostavlja i reguliše. Na tzv. slobodnom tržištu ekonomska ravnoteža je samo slučajna, tvrdio je Karl Marks. Kalecki je takođe upozoravao da su socijalističke privrede razvojne privrede i da se njihova efikasnost ne može ocenjivati na osnovu ekonomskih kriterijuma koji postoje u razvijenim kapitalističkim zemljama. U jugoslovenskoj tržišnoj privredi nisu postojali institucionalni mehanizmi za ispravljanje neuspeha tržišta, a Kardelj je stalno izjednačavao makroekonomske mere savezne vlade sa centralizmom i birokratizmom.

Dok su radikalni svetski levičari optuživali Savez komunista da je odustao od socijalizma i da prelazi na kapitalističke proizvodne odnose, liberalni kritičari koncepta socijalističke tržišne privrede isticali su da tržište može efikasno da funkcioniše samo ukoliko ne postoje ograničenja u vlasništvu nad kapitalom i njegovom mobilnošću. Nekompletne tržišne reforme, samo sa tržištem proizvoda i usluga, bez tržišta rada i kapitala, nisu omogućavale potpuni prelazak sa birokratskog na tržišni model privređivanja, te tako nije u potpunosti rešen problem neefikasnosti planske ekonomije. Nije bilo slobodnog ulaska i izlaska sa tržišta, bankrota, niti podsticaja da se otvaraju nova preduzeća. Tržište rada nije se uklapalo u samoupravni koncept koji je počivao na udruživanju rada, a ne na najamnim odnosima. U SFRJ je postojala ograničena pokretljivost kapitala i rada preko republičkih granica i slaba interrepublička integracija preduzeća koja su, uglavnom, poslovala na svojoj teritoriji. Društveno vlasništvo nije omogućavalo formiranje efikasnog tržišta kapitala, mešavina tržišta i društvenog vlasništva bila je neefikasna.

U periodu posle 1965. godine, preduzeća nisu plaćala naknadu za korišćenje društvenog kapitala, što je favorizovalo radnike koji su radili u kapitalno intenzivnim firmama, koje su uglavnom bile koncentrisane u zapadnim republikama, što je predstavljalo međunacionalni problem i razbijalo jedinstvo radničke klase.

Sistem uspostavljen reformama iz šezdesetih napušten je u prvoj polovini sedamdesetih.Tada počinje najgori period u privrednom razvoju SFRJ, koji je predstavljao uvod u raspad države početkom devedesetih.

Koncept dogovorne ekonomije počivao je na ideji da privreda može da funkcioniše na osnovu dobrovoljnih dogovora svih zainteresovanih učesnika, kooperacija je trebalo da zameni konkurenciju. To je bio period u kome nije bilo ni tržišta, ni plana, pojavila se hronična inflacija kao singnal slabosti ekonomskog sistema. Odlike dogovorne ekonomije bile su: nedostatak ekonomske koordinacije, neefikasnost preduzeća, opadanje produktivnosti rada, finansijske discipline i efikasne upotrebe kapitala. Izvršena je institucionalna politizacija ekonomije, što je uzrokovalo kolaps privrede. Odsustvo makroekonomske politike dovelo je do potpunog prestanka centralnog uticaja na ekonomiju.

Ustavom iz 1974. godine i Zakonom o udruženom radu iz 1976. godine razbijena su preduzeća, izvršena je njihova konfederalizacija. Navodno, bilo je važnije  da se stvore organizacione pretpostavke za funkcionisanje samoupravljanja, nego da preduzeća posluju na principima ekonomske efikasnosti.

Savezna vlada osamdesetih izgubila je makroekonomsku kontrolu, razbijeno je jedinstveno jugoslovensko tržište, samoupravni sporazumi i društveni dogovori potisnuli su tržišne mehanizme. U sistemu je postojalo na desetine hiljada različitih jedinica, samoupravnih i državnih, koje su stvarale pravne propise koji su međusobno bili u koliziji, i koje niko nije poštovao. Što je država korumpiranija, to u njoj ima više zakona, tvrdio je Tacit.

Stanje se dodatno pogoršalo krajem sedamdesetih, zbog izbijanja dužničke krize. Ranijih godina SFRJ se olako zaduživala na međunarodnom finansijskom tržištu. Kada su u SAD-u 1979. godine drastično podignute kamatne stope, sve prezadužene države našle su se u problemima, jer je veliki deo dohotka odlazio na otplatu stranih kredita. Dodatna teškoća je bilo to što je savezna vlast izgubila kontrolu nad zaduživanjem, republike su uzimale samostalno kredite od svetskih banaka. Politikolog Jovo Mirić primetio je da su tako federalne jedinice potpala pod kontrolu svojih poverilaca, stranih banaka. SFRJ je 1981. godine faktički bankrotirala.

Sistem dogovorne ekonomije onemogućavao je privredu da uhvati korak sa tada nastupajućom tehnološkom revolucijom u svetu. Mari-Žanin Čalić tvrdi da SFRJ, kao i druge socijalističke zemlje nije bila dovoljno fleksibilna da savlada globalne izazove transformacije dvadesetog veka, tj. da izvrši strukturnu promenu ka društvu informacija i komunikacija i novih tehnologija.

Osnovni podsticaj za ustavne reforme krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih bilo je nastojanje SKJ da očuva monopol vlasti. Nijedna reformska mera nije imala izgleda na uspeh ukoliko je ugrožavala ovaj monopol.

Dogovorna ekonomija nastala je kao kompromis između pristalica tržišne privrede i centralističkog upravljanja, izgovor je bio da su reforme neophodne zbog boljeg funkcionisanja samoupravljanja. Ovakav sistem zahtevao je veliki transfer ovlašćenja sa federacije na republike i pokrajine. Još početkom šezdesetih Edvard Kardelj govorio je da se narodi nisu ujedinili zbog Jugoslavije, nego zbog socijalizma. Radilo se o komplikovanom sistemu neprimenljivih pravila.

Početkom sedamdesetih SKJ i druge institucije izgubile su sposobnost da upravljaju društvenim razvojem. Osim fonda za razvoj nerazvijenih nije bilo drugih redistributivnih mehanizama na nivou federacije. Republičke oligarhije na zapadu SFRJ usmeravale su se ka izolovanom razvoju.

U ustavnom kompromisu iz 1974. godine nisu samo zapadne republike dobijale. Ukidanje privredne reforme iz 1965. godine išlo je na ruku i manje razvijenim republikama i konzervativnom delu rukovodstva Srbije, koje se oslobodilo konkurencije tzv. liberala i privredne tehnostrukture. Zapadne republike dobile su veći stepen samostalnosti, federalna država je demontirana.

Samoupravljanje je bila prepoznatiljiva karakteristika jugoslovenskog socijalizma po kojoj se on razlikovao od drugih socijalsitičkih sistema, ali je bilo kritikovano i sa leva i sa desna. Radikalni levičari su tvrdili da nije bilo dovoljno samoupravljanja. Prema Darku Suvinu  središnje pitanje bilo je da li će se industrijsko samoupravljanje odlučno nadgraditi, kako horizontalno, izvan industrije tako i vertikalno, do stvarnog središta vlasti u sveobuhvatnu plebejsku asocijativnu demokratiju. Ovaj autor tvrdi da je sredinom šezdesetih nastupio žestok otpor birokratije daljim eksperimentima sa neposrednom demokratijom, što ukazuje da su ciljevi vladajuće klase dostignuti na političkom nivou. Da bi se sprečile negativne posledice uvođenja tržišne privrede, bilo je neophodno da se dozvoli slobodno političko i sindikalno delovanje, koje bi pak ugrozilo partijski monopol. Nije postojala organizovana javna sfera koja bi vršila pritisak protiv strahota neregulisnog tržišta i arbitrarnih tendencija državnih institucija. Samoupravljanje nije vertikalno prošireno do saveznog nivoa moći, Jugoslavija se raspala zato što nije bilo direktne, asocijativne demokratije koja bi putem revolucionisanja ključnih odnosa omogućavala puno vertikalno udruživanje proizvođača. Nije postojala mogućnost otvorenog pritiska na ključne odluke iz redova još mlade i nerazvijene radničke klase. SKJ nije znao da posegne za masovnom energijom odozdo, razulareni konzumerizam bio je alternativa plebejskoj demokratiji. Suvin ističe da je samoupravljanje praktikovano samo unutar geta proizvodnih mikrostruktura uz monopol vlasti partije na širem planu. U Jugoslaviji nije postojalo integralno samoupravljanje kao organizaciono-politička, a ne samo ekonomistička proizvodna matrica. Atomatizovano samoupravljanje bio je ustupak radnim ljudima, kao nadoknada za njihovo političko razvlašćivanje. Prema Suvinu, politička emancipacija je neophodna u procesu prevladavanja klasnog društva.

Početkom pedesetih, Boris Kidrič zalagao se za uvođenje radničkh saveta po granama privrede za čitavu Jugoslaviju. U članku „Teze o ekonomici prelaznog perioda u našoj zemlji“ on je pisao: „Decentralizacija operative po državnoj liniji, bez jednovremenog centralističkog i demokratskog udruživanja radnih kolektiva, tj. neposrednih proizvođača, ne vodi napred, nego neizbežno vodi natrag u državni kapitalizam (u stvari, u nekoliko državnih kapitalizama, partikularistički prema celini, birokratsko-centralističkih nadole i prema radnim kolektivima).“ Kidrič je tačno predvideo pravce degeneracije jugoslovenske revolucije.

Liberalni kritičari jugoslovenskog sistema isticali su da radnici nisu bili vlasnici, pa ih nije interesovalo povećanje vrednosti firmi. Društvena svojina pretvorila je zaposlene u neku vrstu poverenika za upravljanje javnom imovinom, a da pri tom nisu plaćali nikakvu nadoknadu i slobodno su raspolagali dohotkom. Ovi autori su tvrdili da je narušeno horizontalno kretanje kapitala zbog straha od mogućeg osmostaljivanja dela preduzeća. Male proizvodne jedinice koje omogućavaju participativno upravljanje nisu ekonomski efikasne. Razlike u platama u SFRJ, čak i između preduzeća u istoj grani privrede, bile su znatno veće nego u kapitalističkim ekonomijama, zbog prepreka u mobilnosti faktora proizvodnje. Samoupravljanje je imalo negativan uticaj na razvoj tržišta kapitala i rada. U samoupravnim preduzećima nije postojao mehanizam koji bi mogao da ograničava zahteve za povećavanje plata, nije bio dobro rešen balans između kompetencija menadžera i zaposlenih.

Sidni Verba je tvrdio da je učestvovanje u samoupravljanju donosilo više koristi bolje stojećim slojevima u jugoslovenskom društvu. Što je bio viši socijalni status neke osobe, bila je i veća verovatnoća da će ona učestvovati u političkom životu, radnici nisu bili glavni akteri. Radnički saveti otvarali su više mogućnosti za tehnokratsku vrstu participacije, osnovanu na veštinama i ekspertizi. Ovi zaključci osporavaju tvrdnje da participativna demokratija otvara kanale za učestvovanje onih koji inače ne bi bili aktivni.

Samoupravljanje u Jugoslaviji je bilo obavezno, radnici su upravljali preduzećima, ali nisu mogli da ih osnivaju, izbor alternativnih institucionalnih formi nije bio moguć.

Liberalni kritičari su tvrdili da su veliki troškovi upravljanja u demokratskim preduzećima. U takvim firmama, radnici nastoje da dobit zadrže za sebe, a troškove da prebace na druge, a postoji i diletantizam u odlučivanju. U demokratskom preduzeću radnici nisu skloni riziku, menadžeri nastoje da donose odluke koje odgovaraju zaposlenima, više nego što vode računa o ekonomskim efektima. Samoupravljači nastoje da što veći deo dohodka prebace u plate, a troškove da prevale na buduće generacije, nisu zainteresovani za dugoročno investiranje zbog straha da će neko drugi imati koristi od akumulirane imovine.

Cena kapitala je bila potcenjena, cena rada precenjena. Firme su autonomno utvrđivale lične dohotke, postojao je faktički monopol na radno mesto. Samoupravljačima nije odgovaralo da se broj zaposlenih povećava, jer bi se tada dohodak delio na više radnika.

U Poljskoj je 1956. godine došlo do velikog talasa radničkog nezadovoljstva i spontanog nastanka radničkih saveta. Kalecki je podržao njihovo osnivanje, ali je i upozoravao da direktna radnička kontrola u preduzećima mora biti kombinovana sa centralnim planiranjem. On je isticao da u samoupravljanju postoji problem u usaglašavanju specifičnih, partikularnih interesa preduzeća sa društvenim interesima. Potrebni  su socijalistička državna politika odozgo i socijalni pritisak odozdo. Kalecki je tvrdio da samoupravljanje može biti potencijalni kreator nezaposlenosti. Povećanje autonomije preduzeća i insistiranje na njihovoj efikasnosti ne mora nužno dovoditi do korisnih efekata za ekonomiju u celini. Ono što je korisno za preduzeće ne mora nužno značiti i povećanje makroekonomske efikasnosti.

Većina autora koji su se bavili ekonomskom istorijom SFRJ uočavaju da je sistem bolovao od preterane decentralizacije. Pitanje je šta je bio glavni motiv najvažnijeg teoretičara SKJ Edvarda Kardelja. Neki misle da je njegovo insistiranje na samoupravljanju u stvari bio samo izgovor za postizanje drugih ciljeva, pre svega slabljenja savezne države i povećavanje ovlašćenja republika i pokrajina.

Ni socijalsitička Jugoslavija nije uspela da pronađe institucionalni aranžman koji bi omogućio integrisanje izrazitih nacionalnih razlika u jednu političku strukturu. Stepen nacionalne, verske i jezičke fragmentiranosti u Jugoslaviji bio je znatno izraženiji nego u drugim evropskim etnički složenim državama. Problem je bio još komplikovaniji zbog toga što su se nacionalne razlike preklapale sa razlikama u ekonomskoj razvijenosti pojedinih regija. Da stvar bude još gora, te razlike vremenom su se povećavale, a ne smanjivale. Slovenija je 1955. godine bila pet puta razvijenija od Kosova, a 1988. godine čak sedam puta. U etnički homogenim državama neuporedivo je lakše ujednačavati razlike u regionalnoj ekonomskoj razvijenosti politikom redistribucije koju vrši država. Takve politike postoje i u kapitalsitičkim zemljama, a bile su izražene u sistemima sa socijalističkim planskim privredama. U etnički složenim državama transfer sredstava od razvijenih ka nerazvijenim otežan je ili gotovo potpuno onemogućen. Aktuelna situacija u Španiji to pokazuje. Katalonija čini 16% stanovništva Španije, a stvara 19% BDP-a, i to je jedan od glavnih generatora katalonskog separatizma. Katalonski nacionalisti  stalno ističu da ih Madrid pljačka. Sličan je problem u Belgiji, gde se jedinstvena država već gotovo raspala. Bogatiji Flamanci netrpeljivi su prema danas manje bogatim Valoncima. Iako su razlike u razvijenosti u ovim državama neuporedivo manje nego što su bile u Jugoslaviji, unutrašnje nacionalne napetosti razaraju sistem. Ni bogate države, poput Belgije, Velike Britanije  i Kanade, sa dugim demokratskim tradicijama, nisu uspele da pronađu uspešan model koji bi mogao da obezbedi koegzistenciju različitih nacija u istoj državi. Politikolog Arend Lajphart  objavio je 1977. godine knjigu Demokratija u pluralnim društvima u kojoj je razvio teoriju o konsolidaciji. Ovaj autor, na više primera, pokušao  je da dokaže kako postoje mehanizmi koji omogućavaju funkcionisanje demokratskih institucija u fragmentiranim društvima. Vreme mu nije dalo za pravo, skoro svi aranžmani  koje je on navodio pokazali su se kao neuspešni.

Kriza Evropske unije je jedan od novijih primera. Stanovnci bogatih severnih država nisu protestovali kada su budžetska sredstva korišćena za saniranje velikih zapadnih banaka kojima je, zbog pogrešnih poslovnih odluka, pretio bankrot, ali do prave pojave rasizma došlo je kada je trebalo pomoći Grčkoj da prebrodi dužničku krizu.

Jugoslavija je  bila organizovna i kao unitarna, periferno kapitalistička država i kao socijalsitička federacija, i na kraju, po Ustavu iz 1974. godine, kao složena država koja je više ličila na konfederaciju nego na federaciju. Nijedan od ovih modela nije mogao trajno da dovede do eliminisanja unutrašnjih nacionalih napetosti. U SFRJ doneta su faktički četiri ustava, ali nijedan nije dugo bio na snazi, sistem je bio u procesu permanentne transformacije.

Dok je vera stanovništva u socjalizam bila jaka, zajednička država bolje je funkcionisala. To potvrđuje da se državno jedinstvo u fragmentiranim društvima može održati samo ako postoje jake društvene prakse koje seku i prelaze nacionalne granice. Socijalstička ideologija i sistem imali su za cilj da ostvare socijalno i ekonomsko oslobođenje naroda, ciljevi nisu bili ekskluzivno nacionalni, nego univerzalni i zbog toga su imali integrativne efekte. Dok je međunarodni radnički pokret bio jak, a socijalizam bio ekonomski uspešan, etničke napetosti mogle su da budu balansirane postizanjem univerzalnih ciljeva. Kako je sistem postajao vremenom sve manje efikasan, kako je komunistički pokret u svetu postajao sve slabiji, tako su i nacionalističke alternative u SFRJ postajale sve atraktivnije.

Ustavne reforme koje su počele 1967. godine i koje su krunisane donošenjem Ustava iz 1974. godine stvorile su pretpostavke za raspad (razbijanje) zajedničke države. Najvažnija ovlašćenja preneta su na republike i pokrajine, savezna država bila je lišena osnovnih nadležnosti koje postoje u svakoj modernoj federaciji. Republike i pokrajine su postale polusuverene države, savezna država bila je potpuno blokirana čak i u vršenju onih ovlašćenja koja je imala po Ustavu, zato što je konsenzus bio način za donešenje odluka. Sistem u kome postoji osam veto igrača nije mogao da funkcioniše, konsenzus je faktički bio proširen na donošenje svih odluka, čak i u oblastima i u organima gde to samim Ustavom nije bilo predviđeno.

Ustav iz 1974. godine institucionalno je utvrdio konkurenciju sukoba između naroda i republika, a ne između ideoloških i političkih pravaca, konstatuje Mari-Žanin Čalić. Darko Suvin tvrdi da je sedamdesetih stvoreno osam birokratsko-tehnokratskih kasti koje nisu bile pod demokratskom kontrolom, koje su se oslanjale na nacionalizam, a Jugoslavija im više nije bila potrebna. Sistem je reprodukovao etničko raslojavanje, konkurenciju i sukobe, svi su tvrdili da su oštećeni.

Jugoslavija je bila razbijena u osam društava koja međusobno ne komuniciraju, obrazovni sistemi su favorizovali nacionalne identitete na uštrb jugoslovenskog, nisu postojali jugoslovenski radio i televizijski programi, iako je početkom osamdesetih godina u SFRJ živelo oko milion ljudi koji su se izjašnjavali kao Jugosloveni, oni nisu bili politički reprezentovani.

Jugoslavija nikad nije bila organizovana kao demokratska država. Politikolog Robert Dal pisao je da je u SFRJ postojala demokratija u preduzećima, ali nije u državi. Na Zapadu je postojala demokratija na političkom planu, ali ne i u preduzećima. Odavno je, međutim, uočeno da demokratija nije najbolja organizaciona forma za postizanje modernizacijskih učinaka. I na Zapadu kapitalizam je uspostavljen nedemokratskim putem. U prve dve decenije u SFRJ autoritarni sistem bio je ekonomski efikasan.

Pad Berlinskog zida, propast istočnoevropskog socijalizma i dramatična promena odnosa snaga između klasa na svetskom planu krajem dvadesetog veka odlučujuće su uticali na sudbinu druge Jugoslavije, ona je propala zajedno sa svetskim socijalizmom. Ali i brojne unutrašnje protivurečnosti doprinele su njenom neslavnom kraju.

Nestankom SSSR-a, Jugoslavija je izgubila međunarodno politički značaj. Tokom Hladnog rata ona je imala važnu  ulogu zbog alternativnog koncepta socijalizma koji je nagrizao homogenost istočnoevropskog bloka okupljenog oko SSSR-a. Posle pada Berlinskog zida, Jugoslavija Zapadu više nije bila potrebna, a nije imala dovoljno unutrašnjih potencijala da se održi. Istorijska odgovornost Saveza komunista je u tome što povoljan međunarodni položaj SFRJ nije iskorišćen kako bi bio izgrađen sistem koji bi mogao da opstane i u promenjenim spoljnopolitičkim okolnostima. Nekad revolucionarna organizacija, SKJ, početkom sedamdesetih transformisan je u partiju srednjih slojeva, izgubio  je kontakt sa radničkom klasom i postao klasična organizacija karijerista i profesionalnih lovaca na položaje koji nisu mnogo marili za ideologiju. Savez komunista pretvorio se u bezidejnu nomenklaturu,  napustio je i socijalizam i Jugoslaviju.

Rezultate Jugoslavije treba ocenjivati uzimajući u obzir ono što se dogodilo posle njene propasti. Na Zapadnom Balkanu, kako se to danas kaže, stvoreno je više patuljastih država, međusobno netrpeljivih, koje su u procesima liberalne tranzicije u značajnoj meri demodernizovane. Izuzetak su Slovenija i delimično Hrvatska. Veći deo stanovništva na teritorije bivše SFRJ danas živi u siromaštvu, bez razvojnih perspektiva. Prosvetiteljstvo je zbačeno s vlasti, pobedili su balkanski nacionalizmi i neoliberalni koncept ekonomskog sistema. Prema Miloradu Ekmečiću nacije na Balkanu nastale su u devetnaestom veku, ne na osnovu jezičkih, nego verskih razlika, to su nacionalizmi sudnjeg dana, kod kojih je međusobna netrpeljivost najizraženija.

Desimir Tošić pisao je: “Jugoslavija je bila velika ideja, ali smo mi bili mali.“

(KCNS)

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Koliko će po vašem mišljenju trajati vanredno stanje u Srbiji?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner