среда, 12. јун 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Опера на Сајму - увредљива и несувисла импровизација у неодговарајућим просторним оквирима
Политички живот

Опера на Сајму - увредљива и несувисла импровизација у неодговарајућим просторним оквирима

PDF Штампа Ел. пошта
Владислав Т. Лалицки   
субота, 25. мај 2024.

Недавно информисање јавности о претварању Хале 1 београдског Сајма у Оперу, иако изнето у неформалном облику, представља апсурдан, дилетантски, неодговоран и штетан поступак, који пренебрегава неколико битних чињеница:

• Идеја о згради Опере се озбиљно разматра више од 100 година, укључујући и два до сада одржана међународна архитектонска конкурса. Проблем изградње Опере се не може и не сме решавати олако и импровизаторски.

• Простор Хале 1 београдског Сајма не само да не одговара комплексним функционално – технолошким садржајима савременог оперског театра, већ му је, по својим карактеристикама, потпуно супротан.

• Садржај оперског театра се не може „имплантирати“ у објекат потпуно другачијег назначења, третирајући тај објекат као пуку „љуштуру“, ни са функционалне, нити са обликовно – симболичке тачке гледишта.

Импровизовано смештање београдске Опере у Халу 1 београдског Сајма произвело би вишеструку штету:

• Изгубили бисмо велико дело модерне архитектуре и грађевинарства, Халу 1, одузевши јој бар три од њених битних својстава: контекст, функционално одређење и типолошки карактер.

• Изгубили бисмо прилику да се сагради наменски, функционалан дом Опере и обесмислили бисмо сва досадашња посвећена настојања да до тога дође.

• Изгубили бисмо могућност да, у здању Опере, Београд добије истински урбани репер и генератор урбаног и културног развоја.

Увод

Имали смо прилике да, недавно, чујемо вест да се, у оквиру ширења тзв. „Београда на води“ на простор београдског Сајмишта, поред девастације тог непроцењивог архитектонско – урбанистичког склопа као целине, и рушења готово свих његових појединачних елемената, као „утеха“ за све оне (људе од струке и „лаике“) који Сајам воле и желе да он, као сведочанство модерне епохе, буде сачуван за будућа поколења, планира задржавање Хале 1 (арх. Милорад Пантовић, инж. Бранко Жежељ, инж. Милан Крстић, 1954).

2024. смо, ванинституционално и сензационалистички, обавештени о потпуно произвољној, паушалној и апсурдној намери претварања Хале 1 београдског Сајма у Оперу

Бласфемичност ове вести о наставку наше аутодеструкције (или, ипак, компардорске деструкције), појачава и потпуно надреална и апсурдна информација да се планира смештање београдске опере у Халу 1. Овакво „решење“ деценијског настојања да овај град и ова земља добију достојан национални дом Опере уверава нас у потпуни дилетантизам, неодговорност и јавашлук са којим се приступа сагледавању и спровођењу капитално значајних, пре свега културолошких питања: питања ревитализације Сајмишта и питања изградње Опере. Не улазећи у читав сет врло опсежних и широких разматрања, која треба да покажу које локације уопште долазе у обзир за изградњу Опере (а врло их је мало у Београду, посебно након заузимања десне стране савског приобаља потпуно непримереним стамбеним и комерцијалним функцијама), овде ћемо се задржати само на овом другом питању, односно објашњавању нечега што је, стручно гледано, само по себи јасно – немогућности смештања оперског театра у Халу 1 београдског Сајма.

Историја идеје о београдској Опери

Историја настојања да Београд добије дом Опере дуга је скоро 150 година. Она није, дакле, од јуче, нити су се генерације јавних, позоришних, музичких и архитектонско – урбанистичких делатника бавиле овом великом темом без покрића, посвећености и знања. То што тај објекат до данас није саграђен, говори само о крајњој сложености и захтевности таквог једног подухвата и нужној подршци читавог друштва и државе да до те изградње дође. Потребна синергија у вези са овим питањем се, нажалост, код нас није десила ни у временима највећих релативних „благостања“ и „просвећених“ режима, а нису га лако решавале ни неупоредиво моћније и богатије државе, мање оптерећене ратним разарањима и дисконтинуитетима у друштвеном развоју.

Тиме се пренебрегава и поништава читав век (и више) изузетно озбиљних и студиозних разматрања ове капиталне теме, од стране наших најзначајнијих имена у области културе, музичког театра и архитектуре и урбанизма

Од 1868. године, када је (као национални драмски театар) основано Народно позориште (у Србији која је тада имала 1.200.000 становника и Београду који је имао мање од 30.000 житеља) почиње постепени и паралелни развој гране националног музичког театра. Прве музичке представе изводе се почев од 80-их година 19. века, да би, 1913, поставком Вердијевог „Трубадура“, у Београду била рођена оперска сцена у правом смислу те речи. Услед ратних дешавања, формално оснивање оперског ансамбла сачекало је годину 1919 / 20, када он започиње своје уметничко деловање у пуном капацитету.

Од тог момента, дакле од 1920. године, постаје јасно да је неопходна изградња посебне зграде Опере, која би у потпуности одговарала специфичним потребама и захтевима музичког театра и омогућила трима значајним националним позоришним ансамблима (драмском, оперском и балетском) неометан рад и развој. Зграда Народног позоришта је, иако наменски и добро пројектована, мали театар, крајње скромних капацитета, примерен Београду из времена Кнеза Михаила, и као таква, упркос неколиким реконструкцијама, она никада није била адекватно решење за постављање и извођење оперских и балетских представа, посебно оних које представљају „велики репертоар“ музичког позоришта.

Први значајан покушај у настојањима да се сагради примерено здање Опере био је међународни конкурс из 1939. у парку Мањеж. На солидно припремљен конкурс приспело је 70 радова, између којих је прва награда и препорука за извођење додељена пројекту четворице италијанских архитеката (Н. Маработто, Л. Орестано, Д. Тассотти, Л. Вагенти), чију реализацију је онемогућио почетак Другог светског рата.

После рата, 1948. је, према преамбицозном, мегаломанском програму, одржан позивни конкурс са 4 рада, који није донео задовољавајућа решења, чак ни након редукције програма и покушаја синтезе приспелих пројеката. Крајем педесетих, започеле су, више од деценију дуге, и на нивоу државе инициране, темељите активности на одабиру локације и сачињавању пројектног програма за изградњу Опере. Оне су резултирале оснивањем Комисије и Дирекције за изградњу зграде Опере Народног позоришта, 1968. године.

Резултат рада ових тела било је расписивање великог, добро припремљеног и изузетно успешног међунардног конкурса за зграду Опере из 1971. године. Локација је, свакако недовољно сензибилно, одабрана у Блоку 17 (Старо Сајмиште – место логора смрти и стратишта у Другом светском рату), али су сви остали аспекти овог конкурса остали, до данас, егземплар озбиљног приступа великим архитектонским темама. Укупна површина читавог комплекса опере износила је око 24ха, од чега 4ха за саму зграду Опере (остатак су чиниле површине пратећих намена и слободне површине). Зграда Опере требало је, према пројектном програму, да има велику сцену (1400 места), малу сцену (400 места), репертоарски театар (400 места) и камерну музичку дворану (400 места), праћено свим, врло опсежно сагледаним, технолошки неопходним садржајима.

На конкурс је приспело 140 радова из 26 земаља, а трујумфовао је пројекат данских архитеката Ханса Дала (Ханс Далл) и Торбена Линдхартсена (Торбен Линдхардтсен), истинско архитектонско ремек – дело, које би, да је реализовано, представљало репер онаквог смисла и значаја какав има, у свом амбијенту, зграда сиднејске опере: транспарентан, апстрактан стаклени монолит, који наткрива и штити, али и визуелно открива, крајње комплексан просторни и технолошки организам оперског театра у својој унутрашњости.

Прва награда на међународном конкурсу за зграду београдске Опере, Ханс Дал / Торбен Линдхартсен, 1971.

Нажалост, услед промене политичких околности у тадашњој држави и, следствено, промене одређених елемената друштвене парадигме, од реализације пројекта се одустало, а фокус пребачен на неке друге и, наменом сасвим другачије, капиталне пројекте (као што је, нпр, Сава Центар арх. Стојана Максимовића, 1976 – 79).

У периоду који је уследио, оптерећеном најпре економском и политичком кризом, а затим, убрзо, још једним ратом и дисолуцијом Југославије, није било озбиљних разматрања изградње опере. Тек почетком двехиљадитих, поново оживљавају шире јавне дискусије на ову тему, у чијем је средишту поново било, понајпре, комплексно питање локације националног оперског театра. Иако то доводи и до неких конкретних локацијско – програмских анализа и разматрања, оне на крају нису резултирале ничим што би било упоредиво са конкурсом из 1971. године, нити су ушле у конкретну планску, конкурсну или другу операционализацију.

Тако је, дакле, све до 2024, када смо, ванинституционално и сензационалистички, обавештени о потпуно произвољној, паушалној и апсурдној намери претварања Хале 1 београдског Сајма у Оперу, чиме се пренебрегава и поништава читав век (и више) изузетно озбиљних и студиозних разматрања ове капиталне теме, од стране наших најзначајнијих имена у области културе, музичког театра и архитектуре и урбанизма.

Неприкладност Хале 1 за оперски театар са фукционално – технолошког аспекта

Зашто је вест о пренамени Хале 1 у оперски театар апусрдна? За то постоје веома озбиљни урбанистички, архитектонски, инжењерски, техничко – технолошки, театролошки и музиколошки разлози. Овде ћемо се бавити превасходно онима, који се тичу наше, дакле архитектонске струке.

Хала 1 београдског Сајма представља моноволумен, простор јединствене запремине под једном куполом, без икакве просторне рашчлањености, намењен и погодан, пре свега (и готово искључиво) - за излагање. Та намена, уосталом, представља један од елемената архитектонског интегритета овог значајног здања, без које оно није то што треба да буде, каквим је замишљено и каквим је трајало деценијама.

Унутрашњост Хале 1 београдског Сајма, Пантовић / Жежељ / Крстић, 1954.

Подразумева се да се оперска представа (или било који други жанровски театарски чин) може поставити или одиграти у различитим просторним окружењима (па чак и на отвореном), самим тим и у сајамској хали. Таквих примера је, у историји београдског театра, било много, посебно на фестивалу БИТЕФ, у оквиру кога су виђени многи неконвенционални театарски догађаји, одиграни изван традиционалне позоришне зграде. У случају оперског театра, међутим, неконвенционално просторно окружење могуће је и прихватљиво само на „инцидентном“ нивоу – понекад, експериментално, у драстично суженом репертоарском опсегу, и томе слично.

Оперски театар представља једну од најкомплекснијих, не само театролошких, већ и архитектонско – технолошких структура (по сложености упоредив, нпр, са клиничко – болничким центрима)

Оперски театар представља једну од најкомплекснијих, не само театролошких, већ и архитектонско – технолошких структура (по сложености упоредив, нпр, са клиничко – болничким центрима). Форма и просторна сложеност и рашчлањеност те структуре проистиче из визуелних и акустичких законитости оперске и балетске уметности, инхерентне логике самог чина оперске представе, али и комплексних услова њеног одвијања, припреме и репертоарске динамике.

Језгро оперске зграде садржи, у општем случају, велико гледалиште (обично 1.200 – 2.000 места) и велику, рашчлањену позорницу (главну позорницу од око 1.000м², 30-ак метара висине, са само нешто мањим бочним и задњим бинама) опремљену изузетно скупим и сложеним системима сценске механике и расвете. Гледалиште, пак, обликује се према изузетно строгим принципима, захтевима и условима визуелног и акустичког комфора и безбедности гледалаца. Оперске зграде, готово по правилу, садрже и бар једну пратећу мању сцену, намењену камерним и експерименталним формама оперског и балетског театра, чинећи, заједно са главном сценом, огромну просторну и техничко – технолошку структуру.

Поред тога, у оквиру тракта позорнице, неопходни су и веома велики магацини за чување елемената опреме, сценографије и костима играјућих представа, као и фундуси оних које више нису на репертоару. Око читавог тракта позорнице распоређене су просторије оперског и балетског ансамбла – гардеробе солиста, хорова, статиста, оркестра, шминкернице и власуљарнице, заједно са низом пробних сала, намењених индивидуалним, групним и режијским пробама (при чему су највеће од њих велике као сама главна позорница). Читаву ову структуру надопуњавају најразличитије, велике и добро опремљене радионице у којима се израђује и одржава сценографија (столарске, браварске, тапетарске, сликарско – вајарске, реквизитерске, оружарске…) и костимска опрема (кројачнице, обућарнице, перионице и друго). Функционална повезаност целог овог склопа обезбеђује се, по хоризонтали и вертикали, системом коридора и лифтова, од којих су неки огромних димензија, тако да се њима могу пренети веома велики и тешки терети. До техничког блока оперске зграде (који чине радионице и депои) мора се обезбедити комфоран прилаз највећих друмских транспортних возила – шлепера са приколицама. Наравно, оперско позориште треба да има и одговарајуће просторије уметничког и општег (административног) менаџмента.

Све до сада наведено, просечан посетилац оперског театра никада неће видети, јер се ради о просторној структури „са оне стране завесе“. Међутим, и тракт публике једва да је нешто мање сложен. Он подразумева комплексну конфигурацију улазних вестибила, фоајеа и кулоара, који гледаоца треба комфорно да спроведу ка аудиторијуму, омогуће одмор и освежење у паузама и безбедну евакуацију у инцидентним ситуацијама.

Уочити огромне разлике у структури простора Хале 1 и једног савременог оперског театра, основа и пресек, приказ у приближно истој размери:

Хала 1 београдског Сајма, Пантовић / Жежељ / Крстић

Краљевска опера у Копенхагену, Хенинг Ларсен

Из свега наведеног је јасно да је простор Хале 1, иако велики по својој запремини, не само неприкладан, већ и потпуно супротан по својим просторним карактеристикама једном оперском позоришту. Сваки покушај адаптирања Хале 1 у театарски простор резултирао би, тако, двоструком катастрофом – неадекватним, изнуђеним и лошим позоришним простором, и, такође, уништењем једног од најимпресивнијих поткуполних простора у свету.

Неприкладност Хале 1 за оперски театар са обликовно – симболичког аспекта

Хала 1 београдског Сајма је објекат веома једноставне форме, коју карактерише купола огромног распона и, на секундарном нивоу, периметарска прстенаста структура на коју се та купола ослања. Ова форма је, у својој искреној и непосредној конструкцијској изражајности, потпуно примерена сајамско – излагачкој сврси објекта. Она се, као таква, „чита“ и партиципира у градском пејзажу као хала, и као јасан симбол делатности за коју је намењена. Поред тога, она је као објекат изразито централне, куполне типологије, „векторисана“ око своје вертикалне осе, што у потпуности одређује карактер њеног унутрашњег простора и њен непоновљив амбијентални квалитет.

Спољни изглед Хале 1 београдског Сајма, Пантовић / Жежељ / Крстић, 1954.

Са друге стране, програмско – технолошка сложеност оперског позоришта увек се манифестује и кроз комплексну архитектонску форму једног таквог објекта, у којој нема изразито доминантног простора. У архитектури историјски познатих традиционалних здања великих театара, готово по правилу можемо, на основу усмерености прилазних платоа и тргова ка тим здањима, форме и примењених обликовних принципа улазних прочеља, издужене пропорције укупног волумена и наглашених надбинских торњева, уочити да се ради о једном позоришту. Како се ради о објектима изразито јавне намене, њихово смештање у одређени градски простор по правилу генерише развој централних урбаних функција у ширем окружењу, претварајући „позоришни трг“ у једно од најважнијих МЕСТА у граду (места, дакле, не само у физичком смислу, већ и у смислу метафизичке тачке у којој се генерише важан, егзистенцијално значајан сегмент културног живота једне заједнице – града, државе, нације…).

Београд није новодопско нафташко пустињско Потемкиново село, него светска метропола и један од најстаријих европских градова

Архитектура великих позоришта током 20. века понудила је неколико могућих приступа теми обликовања објеката који припадају овој типологији. Но, какав год приступ био (крајње експресиван, као у случају сиднејске опере Јорна Утзона, наглашено симболички, као у случају реконструкције театра „Карло Феличе“ у Ђенови Алда Росија, или рационално – техницистички, као у случају опере у Копенхагену Хенинга Ларсена), увек се полази од огромног и јединственог значаја који ти објекти имају у урбаном ткиву и на културној мапи града, те је и њихова архитектура јединствена, аутентична и недвосмислена. То не значи да нема и мање успелих примера (као што је, нпр, опера Бастиља у Паризу, уругвајског архитекте Карлоса Ота), али нас, у нашој престоници, треба да занимају искључиво они успели, врхунски, достојни бар резултата које смо већ, кроз конкурс 1971. и пројекат Дала и Линдхартсена, искусили.

Сигнификативни примери архитектуре оперских позоришта:

Државна опера у Бечу, XИX век

Краљевска опера у Копенхагену, XXИ век

Закључак: шта би се изгубило (немогућим) смештањем Опере у Халу 1 београдског сајма

Београд није провинцијална варош, нити новодопско нафташко пустињско Потемкиново село, него светска метропола и један од најстаријих европских градова. Срби нису дивље урођеничко племе, него стари европски народ, са миленијумском писменошћу и импресивном културном историјом, који живи и развија се на територијама саме искони европске (медитеранске, подунавске, римске, византијске…) цивилизације. Као такав, Београд (и наш народ), подразумевано заслужује наменски оперски театар, пуне, развијене просторне структуре, а не увредљиве и подругљиве, несувисле импровизације у неадекватним просторним оквирима. Заслужује, такође, заштиту и очување својих, од сваковрсних разарања чудом претеклих реликата градитељског наслеђа – па и оног, и нарочито оног, модернистичког.

Београд (и наш народ), заслужује наменски оперски театар, пуне, развијене просторне структуре, а не увредљиве и подругљиве, несувисле импровизације у неадекватним просторним оквирима

Покушајем импровизаторског смештања националног оперског ансамбла у адаптирану Халу 1 београдског Сајма били бисмо на тешком, вишеструком губитку.

Пре свега, изгубили бисмо једно јединствено и непоновљиво дело модерне архитектуре и грађевинарства, Халу 1, онакву какву познајемо и волимо и каква је препознатљива у целом свету, јер бисмо јој одузели бар три од њених битних својстава – контекст (јер је она само један део целине београдског Сајмишта), функционално одређење (као изложбеног простора), и фундаменталну типолошку (централну) карактеристику.

Затим, неадекватним и багателним просторним „решењима“ питања београдске Опере огрешили бисмо се о театарску уметност, која је, у нас, достигла и глобално значајне врхове (да не идемо даље од поменутог фестивала БИТЕФ, једне од, деценијама, најзначајнијих светских позоришних смотри), а посебно о уметност музичког театра, којој, упркос толиким талентованим певачима, плесачима, редитељима, кореографима, диригентима и композиторима, никада нисмо омогућили основне услове за рад и која заслужује озбиљну подршку овог друштва и прилику да се развија „пуним плућима“. Потрошили бисмо прилику да се сагради наменски, функционалан, трајан дом Опере.

Прегазили бисмо безобзирно преко генерација оних који су, у нашој и другим струкама, посветили свој огроман труд, памет, таленат, знање и време настојању да, једног дана, коначно добијемо зграду Опере, достојну овог града, народа и друштва.

Изгубили бисмо, на концу, могућност да Београд добије један истински урбани репер, „сидро“, генерички елемент, каквим оперска позоришта готово увек бивају, насупрот читавом низу, последњих година саграђених, безимених, безличних и просторно агресивних објеката и структура, који нам се на силу намећу као нови урбани симболи, а нису симболи ничега другог, до огољеног материјалног интереса.

Искрено се надамо да до таквог, уистину дистопијског, сценарија, ипак неће доћи.

У Београду, маја 2024.

Владислав Т. Лалицки, архитекта

Члан Радне групе за израду Декларације о судбини београдског Сајма и Генералштаба

Битнија литература:

• Јовановић, Татјана, ПРОЈЕКТИ ЗА БЕОГРАДСКУ ОПЕРУ, Дирекција за изградњу зграде Опере Народног позоришта у Београду, Београд, 1972.

• Граубнер, Герхард, ГРАДЊА ПОЗОРИШТА – ЗАДАЦИ И ПЛАНИРАЊЕ, штампано као рукопис за интерну употребу Дирекције за изградњу зграде Опере, Београд

(НСПМ)

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер