Пацификација политичког живота у СНС Србији, или спремају ли студенти још нешто осим испита?

Спремају ли студенти нешто осим испита био је наслов текста објављеног у листу Студент месец дана пред догађање великих студентских демонстрација 1968. године. Аутор  тог текста се питао зашто су студенти пасивни и незаинтересовани за политичка и друштвена  дешавања у тадашњем  социјалистичком  систему у коме су биле незамисливе политичке акције које нису биле под контролом владајуће комунистичке партије. Деманти овог текста ускоро је стигао, јер је већ крајем Јуна 1968. године дошло до највеће студентске побуне која је  имала далекосежни  историјски значај  и утицај  на  политички живот и правце развоја  нашег друштва. После јунских студентских протеста 1968. године више ништа није било исто, а њени одјеци трају и у нашем времену. 

Ангажовање студентског покрета у политичком животу има дугу традицију у нашој политичкој историји. Можемо га пратити од студентских буна на Великој школи, преко деловања Уједињене омладине  српске, изузетно јаких и делатних студентских организација  између два светска рата.

И након  Другог светског рата и успостављања  једнопартијског социјалистичког система постојао је снажан студентски покрет који је деловао  у области политике , културе, развијања хуманистичких  идеја слободе и правде, омладинске штампе и периодике. Непроцењив је значај деловања Студентског културног центра осамдесетих година двадесетог века у афирмисању прометејске  хуманистичке свести  и отварања простора слободе у културном и политичком деловању.

И након  разбијања  социјалистичке Југославије када је дошло део успостављања ауторитарне и антидемократске владавине С. Милошевића студенти су имали изузетно значајну улогу у  свим протестима који су се дешавали а посебно у четворомесечним протестима 1996 године  након бруталне  изборне крађе на локалним изборима, али и  у  демократској револуцији 5. октобра 2000. године .У тексту Четврт века  српске Фронде - 25 година од највећих студентских и грађанских протеста историчар Чедомир Антић је записао. “Пре четврт века, започеле су  највеће и најдуготрајније демонстрације у историји Србије. Током четири месеца протеста Београдски  универзитет постао је место рекордног бунта студената у 20. веку.

Неколико дана касније, 20. јануара кордон у Коларчевој је био мирољубивији, али је ту остао седам дана и осам ноћи, 176 сати на минусу. Велики кордон  постао је заветно место српске демократије. Нема ко га од важнијих људи није посетио“. То су свакако били  звездани часови студентског покрета који је давао неопходну снагу и полет тадашњим добро  организованим  опозиционим странкама у борби против репресивног режима Слободана Милошевића, што је кулминирало 5. октобра 2000. године.

То су свакако били  звездани часови студентског покрета који је давао неопходну снагу и полет тадашњим добро  организованим  опозиционим странкама у борби против репресивног режима Слободана Милошевића, што је кулминирало 5. октобра 2000. године

Након доласка Српске Напредне Странке на власт предузет је озбиљан и ефикасан процес пацификације  целокупног политичког живота и разбијања опозиционих странака што је довело и до апсолутне маргинализације студентских организација и протеста  који су се спорадично појављивали али су брзо утихнули јер нису имали озбиљну политичку подршку и медијски одјек и утицај. Данас након  што је успостављен антидемократски и отворено ауторитарни напредњачки режим, разорен и обесмишљен политички плурализам и политички живот у Србији, створена посебна врста хибридног режима у коме се  одвија отворена и бахата злоупотреба државних ресурса и развијена клијентелистичка мрежа нових пословних империја и власти , једна од важних последица оваквог начина владавине  је да  нема више ни трага од јасно профилисаног друштвеног и политичког ангажмана  студентског покрета. Али постоје и примери  ангажовања студената кољи  указују да  су они спремни да бране најважније  демократске  и цивилизацијске вредности.

Tо се посебно видело у политичком  ангажману студената Правног факултета у Београду и студената   Историје на  Филозофском факултету који су  повели акцију  за одбрану  научног и људског интегритета професора Милоша Ковића. Не  треба заборавити и ангажман студената у мукотрпној борби доказивања плагијата С. Малог што је био највећи изазов за Београдски Универзитет.

Али поред ових светлих  примера остаје оцена о  свеобухватној маргинализацији студентског покрета. Понекад се пригодно оглашавају представници студентских Парламента и то једино када су у питању решавање  захтева за новим испитним роковима и осталим синдикалним студентским питањима . Могу се понекад чути и  функционери Савеза  студената /то је сада фантомска организација/ али и представници студентских пара-организација које су под чврстом контролом  владајуће странке. При томе су на политичку сцену нахрупили млади кадрови СНС-а изашли из њихове тзв. Академије за младе лидере а који су показали  да су само гротескне и фарсичне копије својих партијских узора а посебно се истичу у величању напредњачког вође и његовог култа личности.

То  не значи да су млади људи у Србији у целини  незаинтересовани за политичка дешавања  и  активно учешће  у политичком  животу. Напротив, очигледно је да они  траже другачији приступ политици, стварање  политичке и друштвене  алтернативе која ће  отворити простор за реафирмацију непосредне демократије у којој ће  се  поштовати иницијативе и глас грађана и то не  само у области екологије

Недавно су објављени резултати  великог истраживања о ставовима младих људи у Србији које је спровела  Кровна организација  младих Србије међу 1400 испитаника од 15 до 30 година. Наводимо само неколико најважнији резултата и оцена из овог истраживања. “Као и остали део нашег друштва, поларизовани су, збуњени и несигурни, политика их занима али кажу да  немају за кога да гласају.За разлику од јасног антиваксерског става , на пољу политике млади су подељени. Њих 49 одсто мисли да земљи треба јак лидер што је пад у односу на претходне године. Са друге стране, 44 посто сматра да да је најбољи облик владавине демократија. Заинтересовани су  за одређене политичке  теме, али већина мисли да не може да утиче на политичке процесе и 47 посто каже да немају за кога да гласају . Четрдесет  посто  испитаника се изјаснило да је гласало на изборима 2020. године, а 2,3 одсто на локалу, њих 18,6 посто је рекло да нису изашли на изборе због бојкота, а чак 39 посто да нису гласали јер једноставно то нису желели“. И ово истраживање је показало да млади људи имају  потпуни отклон и одбојност према етаблираним политичким странкама и  садашњем преовлађујућем анахроном и превазиђеном  начину вођења политике.

То  не значи да су млади људи у Србији у целини  незаинтересовани за политичка дешавања  и  активно учешће  у политичком  животу. Напротив, очигледно је да они  траже другачији приступ политици, стварање  политичке и друштвене  алтернативе која ће  отворити простор за реафирмацију непосредне демократије у којој ће  се  поштовати иницијативе и глас грађана и то не  само у области екологије. О томе  јасно сведоче и актуелни протести против доношења  Закона о референдуму и експропријацији у којима учествује велики број младих људи али  очигледно је да изостаје организовано учешће и оглашавање студентских организација  и Универзитета  што је  само доказ више да је процес маргинализације студентског ангажовања само  део политичке и маркетиншке  стратегије напредњачког режима  да обесмисли сам појам и суштину политике. Доношење Закона о референдуму и експропријацији само је врхунац бахатости и очигледан пример личног облика владавине у коме су дезинтегрисане и разорене све институције и демократски принципи поделе власти и владавине  права.

Зато са пуно права  можемо и данас поставити питање? Спремају ли студенти нешто осим испита. Не треба сумњати да ће бити нових полицијских кордона, јер ова  власт неће презати од употребе свих средстава у очувању своје клептократске владавине што се могло видети и током протеста у Јулу месецу ове године када је примењена брутална полицијска и пара-полицијска  сила у разбијању мирних демонстрација

Зато је неприхватљиво  да Универзитет у Београду не реагује  на очито кршење основних демократских и цивилизацијских вредности имајући посебно у виду да ова власт  безочно ниподаштава и багателише мишљење компетентних стручњака и многобројних научних посленика што се посебно могло видети након оглашавања Грађевинског факултета о неадекватној траси Метроа у Београду.

Може се навести  и начин на који се  гради мегаломански  Београд на води, доминацији инвестиционог тзв. урбанизма који  немилосрдно разара градско језгро Београда, начину доношења просторних планова и урбанистичких одлука,  приватизацији Института Јарослав Черни који треба да послужи као експертско  покриће већ донете одлуке о  отварању рудника литијума. Иста је судбина  и са оценама које су износили најеминентнији стручњаци о катастрофалним последицама које може донети експлоатација литијума у Јадру.

Ако Универзитет не брани дигнитет и интегритет науке али и темељне демократске и цивилизацијске вредности, чему он онда служи. Може ли он поново постати заветно место српске демократије. Зато са пуно права  можемо и данас поставити питање? Спремају ли студенти нешто осим испита. Не треба сумњати да ће бити нових полицијских кордона, јер ова  власт неће презати од употребе свих средстава у очувању своје клептократске владавине што се могло видети и током протеста у Јулу месецу ове године када је примењена брутална полицијска и пара-полицијска  сила у разбијању мирних демонстрација.