Пајтићева „влада у сенци“ као доказ неуспешне и недовршене консолидације ДС-а

Формирање владе у сенци Демократске странке претежно је дочекано и коментарисано у нашој политичкој јавности као још један маркетиншки потез ове странке који неће имати великог утицаја и значаја на кретања у нашем друштву. Негативне реакције владајуће Српске напредне странке су биле очекиване и пропраћене су њиховим малициозним саопштењем о „Влади у хладу“ која нема изгледа да учини ништа озбиљније на формирању респектабилне и делатне алтернативе владајућем режиму.

У нашој политичкој традицији образовање и функционисање Владе у сенци нема своје упориште јер је она везана за британско парламентарно искуство у коме доминирају захваљујући једнокружном већинском изборном систему две водеће странке. Било је у нашим политичким околностима након обнављања вишестарначког ситема неколико покушаја успостављања Владе у сенци, али су они неславно пропали.

Зато се и може оправдано поставити питање, зашто је је Демократска странка ушла у овај изузетзно рискантан подухват који очигледно има мало изгледа на успех. Један од основних разлога је био садржан у тежњи да се покаже да Демократска странка још увек располаже бољим, компетентнијим и стручнијим кадровима од састава актуелне српске Владе. Међутим, објављени састав Владе у сенци Демократске странке је јасно показао да ова странка сада није у сатању да понуди састав Владе у сенци коју ће чинити људи од озбиљног ауторитеа, угледа и имена. Само се још једном показало да она више није у стању да око себе окупи најстручније и најугледније људе из различитих области. То је онај слој људи који је окренуо леђа Демократској странци на парламентарним и председничким изборима сматрахјући је најодговорнијом за изневеравање наде да је могуће створити друштво засновано на праву, социјалној правди и републиканским врлинама.

Само треба погледати списак људи и стваралаца који су били оснивачи и први функционери Демократске странке и једноставно га упоредити са овим списком Владе у сенци која је још једно велико разочарење које је креирано у још увек затвореним олигархијским круговима, који су највећа сметња за ревитализацију кадровског, програмског и демократског капацитета ове политичке организације. Ова Влада у сенци је сатављена од проверених партијских кадрова и људи који немају снажније политичко упориште у самој Демократској странци, а и тешко да ће наша јавност у њима препознати нову политичку снагу способну да уздрма редове владајућег режима.

Веома је проблематича и чињеница да је Влада у сенци обзнањена, а да ДС није усвојила свој нови програм који се пише већ скоро годину дана као да је у питању нека врста политичке Ђекне. Шта је онда политичко и програмско упориште ове Владе у сенци и за које се политичке, економске, социјалне, вредносне и друштвене реформе и принципе она залаже? Без јасно структуираног програмског одговора на питање какав је програмски и политички профил и идеолошка оријентација Демокрастка странка, не може себе представљати као реалну опозицију садашњој власти. Зато се стално позивање њених функционера на магловито и неартикулисано социјалдемократско опредељење већ је изгубило сваки смисао и заначај.

О томе најбоље сведочи избор Србољуба Антића да води Министарство финансија у Влади у сенци. Он је иначе био дугодишњи представник Србије у ММФ-у и заговорник строгих мера штедење што је један од рефрормских аксиома актуелне економске неолибералне политике који спроводи Влада Александра Вучића. Србољуб Антић је хвалио Владине мере штедње као испуњење услова да она буде озбиљан партнер за договор са ММФ-ом. Оваква оријентација министра финасија Владе у сенци Демократске странке је у потпуној супротности са основним социјалдемокрастким принципима, што је још један јасан показатељ политичке и идејне конфузије у којој се ова странка и даље налази.

Бојан Пајтић је ову очигледну недоследност настојао да амортизује ставом да је интимно опредељење било ког члана једна ствар, а политика Владе у сенци друга и да ће јединствена политика његовог кабинета бити најмањи проблем. Зар Демократска странка није платила довољно високу цену за овакав волунтаристички и неозбиљан приступ спровођењу своје политике у којој су превагу односили лични интереси, бахтост, богаћење и непоштовање елементарних програмских принципа. То је било време апсолутизације политичког прагматизма и маркетиншког приступа који је разорио демократску и програмску супсатнцу Демократске странке.

Веома је индикативан и начин на који је Бојан Пајтић спровео предлагање чланова Владе у сенци. Очигледно да је предлог био формиран без консултација са органима и чланством странке. Коришћен је канцеларски приступ у предлагању, а управо је Демократска странка најжешћи критичар канцеларског метода који неовлашћено примењује садашњи премијер Александар Вучић. Било би занимљиво чути објашњење Бојана Пајтића на основу којих је критеријума предложио Јелену Балашевић да води Министарство културе и како она својим досадашњим радом и ауторитетом може одговорити тако захтевној и значајој функцији. Демократска странка и у време када је била на власти показала је изузетно багателисање и ниподаштавјући однос према култури, а очигледно је да се оваква пракса и даље наставља.

Навођењем само ова два примера јасно се показује да се Демократска странка још увек се није програмски и организационо консолидовала и да ће се и даље наставити њено лутање и осипање јер она није у стању да обезбеди програмску веродостојност и морални интегритет што је елементарни услов да опозиција може да формира озбиљну алтернативу овој власти.