Права Срба у Црној Гори и напредњачки режим - Ђукановић као Вучићев "демократски узор"

Ни најдоследнији бранитељи демократије и њеног начина функционисања не доводе у питање општу оцену да је она као политички систем у дубокој кризи и превирању. Доказа за овакву оцену има све више а њено слабљење и разарање је све очитије и огледа се у већ хроничној пасивизацији грађана, губљење вере у делотворност демократских институција и изборним процесима који све мање изражавају стварну вољу народа и претварају се у политичке циркусе и специфичне ријалити програме, а улога маркетинга и новца има одлучујућу улогу у изборним кампањама које су све испразније и тривијалније.

Поред сталног раста антисистемских покрета који угрожавају успостављене вишедеценијске монополе владајућих партија присутан је и феномен режима који добијају власт на демократским изборима, а начин њихове владавине тешко да се може означити као оличење демократије и владавине права. Ради се о ауотоколонијалним, компрадорским и клијентелистичким режимима који само фингирају демократске изборе, а у ствари представљају њихову отворену негацију. Као да се остварује она стара политичка крилатица Николе Пашића да онај ко организује изборе, тај их и добија. У веродостојност овог и даље важећег специфичног политичког аксиома имали смо прилику да се непосредно уверимо и на нашим изборима, али протекли избори за парламент Црне Горе су класичан пример политичког процеса у коме се одржава псеудо-демократска форма, а њена стварна суштина је очити пример негације основних демократских, либералних и европских вредности и начела. 

Но, и поред евидентних доказа да се радило о изборима на којима је владајућа црногорска структура злоупотребљавала на сваки начин свој положај и утицај настојећи да по сваку цену обезбеди свој опстанак на власти, нису изостале честитке Милу Ђукановићу на изборној победи прозападне и пронатовске црногорске олигархије – и то управо од стране оних земаља које Србији непрестано успостављају нове услове у процесу европских интеграција. То су захтеви за стварање демократског друштва у коме ће постојати подела власти, независно судство, слобода медија , заштита људских и мањинских права и придржавање темељних принципа демократске процедуре у доношењу одлука и вршењу власти. А све је то поништено на овим парламентарним изборима у Црној Гори, али то није имало већег утицаја на даљу примену дуплих стандарда и хипокризију које додатно поткопавају и разарају толико потребну веру у снагу демократије и њене вредности и принципе. 

Дојче Веле је у свом тексту „Чудо већ виђено“ дао најупечатљивију слику о изборима у Црној Гори. “Постоји земља у којој један политичар газдује скори три деценије. Земља у којој је на парламентарним изборима немогуће постало стварност. Земља у којој са живима гласају и мртви, са присутнима одсутни. Тако и овај пут. Мртви су испуњавали своју грађанску дужност бирајући углавном - Газду. Мале газде у бирачким одборима су за рачун Великог Газде позивали његове недисциплиноване фанове телефоном да гласају како су обећали. Гласно да сви чују. Или су имали помоћнике у џиповима код биралишта који су бележили ко је ту, а ко није дошао. Тај списак би могао после да се упореди са списком запослених по разним државним установама, предузећима и службама. Полицијски апарат није ништа препустио случају. На дан избора Газда је изгледао као домаћа верзија Франца Фердинанда који правовремено хапси Гаврила Принципа и све младобосанце. Газдин шеф електронских комуникација је на изборни дан искључио Вибер, Воцап, придавивши интернет.

Дакле, постоји једна земља са око 530.000 људи са правом гласа и 630.000 становника Геренократска земља чудеса. Газдино спољнополитичко образложење је познато - одлучно кретање у загрљај НАТО и ЕУ. Унутарполитичко обећање Газда назива“просперитет“, а народ мора то да преведе као“ још један мандат за ортачко-буразерски систем и богаћење Газдиног клана, партијских следбеника и пријатеља“.

Међутим, оваква политичка дијагноза не долази овога пута из Београда не може никако да одговара приљежном сараднику Центра за јавну политику Николи Самарџићу који се у две своје колумне својски упро да нам укаже на историјску епохалност политике Мила Ђукановића и на погубност русофилске политике Београда која се очигледно и не усуђује да постави питање стварног положаја српског народа у Црној Гори да не би пореметила успостављену премијерску персоналну идилу и дестабилизовала „изузетне“ добросуседске односе.

Заиста је неопходно навести неке од најбизарнијих ставова Николе Самарџића. “Развој Црне Горе из последње две деценије управо је исход Ђукановићеве одлучности да напусти парадигму, не само слугерањства Београду и Москви, него и оних политичких идеја које је, у пакету са организованим криминалом и племенском корупцијом, Србија од 1944. године увозила чистећи Црну Гору од интелектуално-иделошких и социјалних вишкова, а да је при том нико ништа није питао. Већину српских медија које је преузела руска агентура или се њима руководи латентном болесном совјетофилијом понукало је и како да наруше добре односе Београда и Подгорице које су 2012. успоставили Вучић и Ђукановић, након оних које су усмеравали Милошевић, Коштуница, Тадић, руководећи се институцијама квислиншке банде теразијских стаљиниста чије је време наизглед поново наступило. Покушај насилне промене власти у Црној Гори одјекнуо је покушајем државног удара у Србији. Сваки сличан инцидент из новије прошлости који је Србија пропустила да затвори, удварањем најцрњим удбашко-криминалним круговима или из најприземнијег кукавичлука, понављао се с новим личностима и механизмима али истоветним порукама.“

Ипак, најдирљивије је његово сећање на разговоре које је водио са „великим демократом и европејцем“ генералом Капичићем, који, по речима Николе Самарџића, своја опредељења након 1948. године, нажалост, није реализовао довољно исцрпно на сузбијању руског утицаја (Голи Оток је очигледно прерано затворен и није остварио очекивања овог сарадника Института за јавну политику).

„Генерал је при том био луциднији и одговорнији од целог београдског круга који антимилошевићевском хистеријом и неспособношћу да понуди било какву рационалну алтернативу и Вучића и Србију гура у загрљај Москви и Путину, тамо где и они вероватно припадају“.

За овог горљивог колумнисту “Данаса“ и преданог следбеника „демократског“ поретка Мила Ђукановића вероватно као израз антивучићевске хистерије биће квалификовано и писмо које су премијеру Србије упутили представници политичког и културног покрета Срба у Црној Гори, актуелизујући на прави начин питање невиђене медијске и политичке сатанизације и прогона којем су изложени Срби, и то не само од стране антисрпског режима у Подгорици, него и од стране појединих медија и других центара моћи из Србије. Управо су колумне Николе Самарџића огледни пример за овакве тврдње.

Званична политика Србије непрестано се позива на „изузетно добре“ међудржавне односе Србије и Црне Горе и своди их на пријатељску релацију разумевања и међусобног подржавања Мила Ђукановића и Александра Вучића. Очито је да начин вишедеценијске „демократске“ владавине Мила Ђукановића прави „узор“ за премијера Србије и да он тежи успостављању слично дуговечног режима личне владавине. Али управо ово писмо српских политичких фактора у Црној Гори доводи у питање овако успостављени однос Србије према укупном положају Срба под Ђукановићевим режимом,будући да се у њему налазе оцене и захтеви који се не могу више пренебрагавати и прећуткивати.