Политички забран и историјска одговорност Демократске странке Србије

Главно обележје нашег политичког живота огледа се у формирању политичких и страначких савеза и постизборних коалиција које немају никакво реално упориште у народној вољи израженој на изборима или у програмској блискости одређених политичких групација. Зато нас више ништа и не може изненадити јер је елементарна начелност и доследност у заступању различитих идеолошких оријентација одавно нестала из нашег друштвеног деловања. При томе се драстично кршење основних изборних и програмских обећања сврстава у познату и општеприхваћену формулу о неопходности и нужности вођења реалне политике засноване на неопходном прихватању прагматизма у очувању државних и националних интереса.

Нови распоред политичких снага након одржаних парламентарних и председничких избора донео је потпуно преобликовање наше политичке сцене јер је дошло до стварања нове владајуће прагматичне коалиције али и до новог распореда у редовима опозиционих странака. Ову промену пратила је и својевремена промена доминантне политичке генерације, без обзира што су то људи који су у нашем политичком животу већ двадесет година. Једино је остао непомерљиви и незаменљиви Војислав Коштуница који и даље води ДСС, иако је ова странка остала укопана у својој доктринарној изолацији, неспособна да прилагоди своје деловање новој политичкој динамици у Србији. Данас смо сведоци да опозиционе странке немају снаге да озбиљно доведу у питање парламентарну већину и читав њихов ангажман се свео на тражење ванредних парламентарних избора и спорадичну критику политике коју води владајућа коалиција. Тако смо након две деценије вишестраначког живота дошли у ситуацију да опозиција никада није била слабија, немоћнија, без одлучности и борбености, обележена неспособношћу да артикулише све веће социјално незадовољство грађана, али и да доведе у питање начин како се проговара о „коначном“ решењу косовског проблема као најважнијег питања у одбрани наших националних и државних интереса. Зато и процес консолидације, програмског и акционог профилисања опозиције све више личи на лутање и бескрајно понављање истих идеолошких матрица – о европском путу Србије, неопходности убрзане модернизације, одбрани људских права, неопходности суочавања са прошлошћу.

Опозиција се данас суочава са најтежим изазовом, јер је изгубила способност да покрене грађане који су изгубили поверење у могућност функционисања и деловања демократских институција. Ако опозиција нема морални кредибилитет она и не може представљати реалну политичку снагу и у то се можемо уверити готово свакодневно. Јасно је да је опозицији неопходно политичко обједињавање, зато и не чуди најава руководстава ДС и ЛДП да ће кренути у договоре о јасније профилисаној политичкој сарадњи, која би резултирала формирањем могуће коалиције за наредне парламентарне изборе. То су у својим изјавама најавили и функционери ових странака као представници грађанске Србије.

Недавно одржана грађанска шетња поводом десете годишњице убиства премијера Зорана Ђинђића била је очигледна демонстрација политичке воље да се створи савез тзв. грађански оријентисаних странка и људско-правашких параполитичких невладиних организација. Ову намеру је веома јасно артикулисао Миљенко Дерета, посланик ЛДП: „И на шетњи за Зорана били смо сведоци да постоји једна заједничка енергија међу народом. Сви који су организовали шетњу, али и многи други који на сличан начин виде будућност Србије требало би да се окупе у снажан фронт за остваривање Ђинђићевих идеала“.

Међутим, показало се да је ова шетња била само политикантски трик јер се само неколико дана касније ово заклињање о остваривању Ђинђићевих идеала распршило у страначкој борби и преузимању истакнутих страначких фунционера ДС и ЛДП. Свако је у тој грађанској шетњи тражио неку врсту изгубљеног идејног и политичког легитимитета. Очигледно је да тзв. грађанска Србија настоји да створи што снажнију политичку алтернативу, а заједнички и обједињујући став је да што пре и по сваку цену треба уклонити Косово као главну препреку за модернизацију Србије, скинути те букагије које спутавају европеизацију нашег друштва. Зато и није велико изненађење да опозиционе странке здушно подржавају тзв. преговарачки процес са Приштином, не знајући при томе ни шта је стварни резултат и домет тих преговора.

Ову позицију веома отворено је образложила Весна Пешић: “А сада, испада да баш они сахрањују српство, као да баш они, те мрачне снаге деведесетих, Милошевићеви следбеници, националистички дивљаци, ратници и мрзитељи, одувек су знали да српство у косовском миту два века уништава Србију и Србе, жене и децу, привреду и друштво, да је то пошаст од које се морамо спасити по сваку цену ако хоћемо да преживимо“. Овако формулисаној грађанској политичкој позицији за коју је Косово пошаст и камен око врата супротстављају се организације и политичке странке које би требало да чине чврсто српско национално језгро. И поред јасно изражене воље да се оформи патриотски политички покрет, чији је јединствени циљ одбрана суверенитета Србије, не постоји реална могућност да се на овим основама створи снажнија и делатна опозиција новој власти јер се тако превазилази постојећа разуђеност, неспособност и неспремност организација које су национално и демократски опредељене да се уједине и заједнички делују пре свега на питању одбране Косова и очувању државног суверенитета наше државе.

Највећу политичку и историјску одговорност сноси Демократска странка Србије јер је окована својом пасивношћу, политичким аутизмом, недостатком активне и покретачке политике која би довела до неопходног обједињавања политичких снага које желе да заједнички делују. Јер у оваквим великим и судбоносним историјским искушењима намеће се нужност да се координира деловање свих организација и угледних јавних делатника који имају за циљ да одбране и сачувају државни суверенитет и интегритет Србије. Сваки покушај обједињавања се показује као узалудан јер је Демократска странка Србије своје деловање свела на историјске говоре и изјаве Војислава Коштунице које немају никакав реални политички и друштвени одјек и утицај. ДСС је једина важнија странка у којој још увек није дошло до промена њеног председника кога је време прегазило и који своје политичко деловање схвата као изрицање сталних упозорења и саопштења. Основно питање је шта је ДСС спреман да учини у реалном политичком простору на спречавању разорних последица које могу проистећи из политичког договора о коначном решавању косовског питања.

У говору који је Војислав Коштуница одржао на Главном одбору ДСС у Крагујевцу изнео је низ оштрих упозорења српској влади и Европској унији. “Европска Унија данас непосредно угрожава територију Србије, наш национални идентитет, националну културу, национално самопоштовање и национално достојанство. Управо мислећи на будуће нараштаје и на трајни мир, ми не смемо пристати на сакаћење земље и уништавање наше државности на Косову. Ми упозоравамо власт да не ради оно што никада нико пре њих није урадио. Упозоравамо је да не дира у српску државност на Косову и да не укида државне институције на Косову. Власт мора добро да се замисли над судбином српског народа на Косову. Моје је уверење да би рушењем српских државних инстуција на Косову дошло до тешког и разорног националног пораза од којег Србија не би могла да се опорави. Потребна нам је снага за одбрану Србије. Како да се тргнемо, да отворимо очи и потражимо прави пут. Шта нам ваља чинити. Прво, и изнад свега упозоравамо власт да ни по коју цену не укида српску државност на Косову. Друго, јасно треба саопштити Европској Унији да Србија није марионетска творевина која уступа своју територију зарад добијања датума. Треће, мора се спречити да Војводина изађе из уставног оквира“. И као врхунац свог схватања одсудног и резолутног политичког политичког деловања В. Коштуница проглашава нужност политичке неутралности која би гарантовала сигурну и мирну будућност, а и одржана је и седница Главног одбора ДСС како би се на време упозорила влада да крене правим путем одбране српске државности јер од ње зависи којим ће путем Србија наставити даље.

Ако само од актуелне власти зависи како ће се опредељивати Србија у решавању косовског питања, поставља се логично и једноставно питање: колика је одговорност ДСС као опозиционе партије која има своје посланике у српском парламенту што не користи све демократске методе борбе у одбрани српских државних и националних интереса. Да ли је њена улога данас да издаје оштра саопштења и упозорења, а да при томе не пружа јасно профилисан одговор на суштинско питање- шта да се ради. ДСС је увек била статична организација, неспремна да води офанзивнију и одлучнију политичку борбу, а веома је ретко била спремна да буде део ширег политичког покрета који је и довео до демократских промена у Србији. Проблем је у томе што она и данас заузима одређени политички простор који је више њен политички ексклузиван политички оквир и није спремна да буде део политичког покрета који би у овако тешкој и судбоносној историјској ситуацији обједињавао национално и демократски опредељене политичке снаге и организације, које су сада расуте и без озбиљнијег политичког утицаја. Ово је време када је неопходна конкретна парламентарна и ванпарламентарна политичка акција и деловање, а не издавање саопштења и упозорења која не могу да имају било какав озбиљан политички ефекат и домет.

Таква пасивност ДСС-а и недостатак јасне концепције и јасно профилисане политичке воље о заједничком деловању покрета који би објединио све демократске и националне снаге одговара највише владајућим странкама јер не постоји делатна опозиција способна да води одлучнију политичку борбу. Ако ДСС не може у оваквим истријским околностима када је у питању одбрана суверенитета и достојанства српског народа да покрене своје чланство и учествује у неопходном обједињавању свих политичких снага које се супротстављју политици садашње владајуће коалиције, сасвим логично се поставља питање, шта је смисао постојања ове странке која очигледно нема снаге да ни унутар својих редова покрене неопходне кадровске промене и изнедри нову политичку генерацију која ће унети преко потребни динамизам у њено политичко деловање.

Зато је и велика одговорност ДСС-а што је и даље остала укопана у своје доктринарне ровове, сводећи своје деловање на исказивање упозорења која никога не обавезују и немају никакво политичко дејство. Њена одговорност је тим већа што као парламентарна странка није спремна за стварање политичког консензуса национално и демократски опредељених политичких снага и организација које би могле да значајније утичу на угрожавање позиција владајуће коалиције, која је изневерила своја предизборна обећања не само кад је у питању решавање косовског проблема. Зато више никог не изненађује да ДСС и даље одбија сваки позив и иницијативу за заједничко деловање, остајући тако и даље изван матице нашег политичког деловања као организација која тавори у свом политичком забрану, издајући оштра саопштења и упозорења Европској унији и Влади Србије.