Политика у обручу

Добро дошли у (некада) земљу кошарке!

Слоган у време када је настајао у великој мери одговарао је истини. Освануо је на билбордима, рекламама, граничним прелазима пред Европско првенство 2005. године.

Од тада заслужио је ону релативизацију у загради јер сада више нисмо светски прваци у кошарци већ у тенису, сваке године не доносе нам медаље кошаркаши већ ватерполисти, у кућу славних не улазе кошаркаши већ одбојкаши... Да ли то значи да је овај национални спорт свесно гурнут у запећак ,да га је прегазило време модернизације ,великих промена како у вези са игром, тако и ван ње, да ли је слоган уопште тачан или је од њега остало само сећање и носталгија?

Мој одговор је НЕ, али...

Као и у све поре друштва, тамо где се не зна граница између спорта, државе и политике, тако је и очекивано да је и овај бисер дошао на ред политике, државе, личне употребе или злоупотребе. Резултати ће показати.

Постављање Драган Ђиласа на место првог човека Кошаркашког савеза Србије говори да је држава (читај Демократска странка) одлучила да ревитализује ово национално благо стављајући политичара првог ешалона на такву врућу столицу. Иако је ово устоличење било и најављивано, мора се рећи да је такав потез градоначелника Београда изузетно храбар, али и уједно рискантан.

Није неуобичајено да се политика директно или индиректно мешала у кошрку и пресудно одређивала њену судбину, како у бившој Југославији, тако и у „државама наследницама“.

СФРЈ је била европска кошаркашка велесила, клупска и репрезентативна. Последња деценија њеног постојања то у потпуности потврђује.

Један значајан политичко-кошаркашки скандал који памтимо из тог времена (осим одласка Дражена Петровића из Цибоне у Реал без напуњених 28. година и одлазак Дивца у ЛА Лејкерсе) био је бацање хрватске заставе у Аргентини.

Распад државе донео је за неке вечно питање: шта би било да су се Дрим тим и репрезентација СФРЈ састали у Барселони 1992.

Распад државе донео је за неке вечно питање: шта би било да су се Дрим тим и репрезентација СФРЈ састали у Барселони 1992.

И данас југо-носталгичари сматрају да би утакмица била барем неизвесна јер имена Дивца, Кукоча, Рађе, Паспаља и даље одзвањају као непревазиђене спортске величине.

Како се рат ближио крају ,како су границе између до јуче братских народа добијале међународни карактер и како је била свима тако омиљена играчка на овим просторима-оружје, исто је замењено нечим по чему нас многи памте, са чим смо много бољи и убојитији – кошаркашком лоптом.

Она је уместо пуцања донела препуцавање.

Расподела државних предузећа, амбасада, злата, девезних резерви није имала такву медијску пажњу као „баскет сукцесија“.

Ко је прави наследник свих оних медаља и трофеја које су генерације освајале док су сви углас гордо певали „Хеј,Словени“?

Грозничаво се те 1995. године чекао окршај југословенске и хрватске репрезентације у Атини, први после крвавог рата.Утакмица која је требала да буде свођење или наплаћивање рачуна.

 

Знали су људи из Јадранске лиге како треба обезглавити овај српски драгуљ. Искористили су заслепљени евро-ентузијазам демократа који су преузели КК Црвена звезда и уз „повољну финансијску конструкцију“ ампутирали овог великана из домачег такмичења

 

Стицајем чудних околности до тога није дошло, али сав политички набој који је пратио све у вези са овим несуђеним финалом био је испољен демонстративним одласком хрватских репрезентативаца са постоља што је незабележено на међународним такмичењима.

Победа над Литванијом и Салетових 41 поен су део историје.

Оба ова више емотивна него спортска питања, окршај ЈУГ-УСА и ЈУГ-ЦРО, као национална спортска фрустрација због свега што се претходно догађало, добили су закаснеле одговоре.

Финале у Атланти 1996. било је ствар рутине за Дрим тим III и сем сликања са Мухамедом Алијем и радовања због сребрне медаље тај сусрет је био оно што је и требало да буде – празник спорта и част да учествујемо у таквом затварању Олимпијских игара.

Хрвати су сменом генерације убили драж у мечу у Шпанији 1997. тако да је сусрет, сем легендарне Салетове тројке у последњој секунди, био лишен политичких тензија и карактера некакве националне освете.

Унутрашња политика такође је постављала кошаркашке оквире.

Велики повратак наше репрезентације после санкција био је под вођством Небојше Човића председника КСЈ. Ко је јачи, ко кога поставља, смењује и контролише показано је када је бивши први београдски социјалиста пао у немилост Слободана Милошевића у време велике изборне крађе 96–97. и експресно смењен са тог места како не би себи преписао још једну,очекивану златну медаљу са Европског првенства 1997.

Тренирање строгоће поновиће се три године касније са рашомонијадом око кандидатуре Владе Дивца за члана Међународног Олимпијског Комитета. По чаршији је кружила прича да је кандидатуру лично стопирала супруга председника СРЈ-Мира Марковић.

Почетак 21. века Србији није донео само демократске промене, укидање санкција,евро-интеграције већ и мутанта у виду Јадранске лиге.

Створена на бази провидне носталгије и привидне политике помирења, а у суштини преузимања примата над националним Савезима и куповање лиценце за учешће у европским клупским такмичењима. Искоришћен је период када је дошло до краха ФИБЕ одласком њеног доајена Борислава Станковића да би на тим рушевинама настала бледа имитација европске НБА лиге под именом УЛЕБ где је окупљен крем најбогатијих клубова који без обзира на национални предзнак, на однос према сопственом шампионату има место у лиги у коју се, за привилеговане, улази на основу договора и пара а не спортског успеха.

Дуго су српски клубови одолевали овом гладном керберу, што из поштовања према доживотном почасном генералном секретару ФИБЕ, човеку који је интегрисао америчке професионалце у светску кошарку, што из бојазни да ће бити лако прогутани од стране оних који не питају ни за традицију, ни за фер-плеј него валоризују само профит.

На крају како то често бива,одлучила је политика.

У времену кризе српско-црногорских односа, укидања Савезне државе и настајања никад заживеле Државне заједнице ,Јадранска лига је позвала клубове држава које излазе на море да се прикључе заједничком такмичењу.

Наравно, подгоричка Будућност је била пун погодак за такав један пројекат. Ем је једини озбиљни црногорски клуб, ем је још један корак ка црногорској независности и одлазак у Загреб и Љубљану, а не у Београд била је више него јасна порука „ђетића“.

Одушевљење је трајало само једну сезону. Како је изостала одлучнија реакција КССЦГ то је протумачено као прећутно одобравање за даље роварење по једином колико-толико организованом такмичењу у нашој земљи.

Стицајем чудних околности до тога није дошло, али сав политички набој који је пратио све у вези са овим несуђеним финалом био је испољен демонстративним одласком хрватских репрезентативаца са постоља што је незабележено на међународним такмичењима.

Може се слободно рећи да је то била једина „лига“ у правом смислу те речи јер ни у једном другом спорту се није дешавало да, на пример, Партизан оде у Чачак и тамо пред 4000 гледалаца изгуби, а локални херој (Радошевић) забије преко 40 поена актуелном шампиону. Или да Звезда оде у Лесковац и пред 3000 људи буде декласирана. Или да клуб из средине табеле дође до четвртфинала евро-купа (Беобанка). Или да клуб са периферије Београда или из центра Баната дођу до полуфинала УЛЕБ купа. Или да Звезда и Партизан у истој години дођу до завршнице европског надметања (1998). Или да репрезентација буде састављена претежно од играча домаће лиге и постане светски првак (Атина 1998).

Упоредимо то са фудбалом и видеће се да је већ 20 година лига сведена на 2 клуба који немају запажене међународне успехе, а репрезентација је састављена готово у потпуности од гастарбајтера.

Слично је и у другим спортовима.

Тако јака домаћа лига била је могућа док је ФИБА била оно што јој је задатак да буде – гарант равномерног развоја кошарке и давања подједнаких шанси како богатим, тако и сиромашним.

Знали су људи из Јадранске лиге како треба обезглавити овај српски драгуљ.

Искористили су заслепљени евро-ентузијазам демократа који су преузели КК Црвена звезда и уз „повољну финансијску конструкцију“ ампутирали овог великана из домачег такмичења.

Оваква издаја уздрмала је лигу из темеља, био је то такав земљотрес да је без ослонца на државне структуре, изгубивши залеђину у међународним организацијама (договор и условљавања ФИБА и УЛЕБ) таква једна организација није имала шансе за опстанак.

Схватили су убрзо директори из Љубљане и Загреба да Црвена звезда у кошарци није што и у фудбалу и да сем њеног сусрета са Цибоном и Задром,где су дворане пуне због повампиреног национализма, а не због доброг баскета,нова регионална лига неће имате кошаркашки легитимитет без праве српске кошаркапке институције – КК Партизан.

Ако се неко и питао ко је наследник бивше СФРЈ у кошаркашком смислу довољно је само да погледа ко су шампиони овог легалног и делимично легитимног регионалног такмичења.

Од како су српски клубови, што вољно, што невољно пристали да у томе партиципирају, шампионски прстен увек је красио шаке наших спортиста.

Данас та лига, иако са УЛЕБ лиценцом, не може да се похвали нити међународним успехом својих чланица (сем, наравно КК Партизан), нити посећености публике, нити праведном заступљеношћу клубова, барем што се српских клубова тиче.

Зато сребро из Пољске сија оним сјајем из Индианополиса, а пех против Турске и недосањано репризно финале са Американцима није заболело јер знамо да смо се вратили у врх где и припадамо.

Решење које би једино боли логично – а то је формирање регионалне друге лиге, без неправедних квота и ограничења у броју клубова из једне земље, не пада на памет идејним творцима јер су свесни да би се за 3 до 5 година лига напунила клубовима из Краљева, Суботице, Чачка, Новог Сада и да би се брзо заборавило и на Широки и на Слован и на Хелиос и да би се њихов пројекат доминације западних суседа као победника протеклих ратова,лидера у евро-интеграцијама и цивилизатора и деконтаминатора велико-српских агресора распао и претворио у сопствену супротност.

Протекла деценија била је у поређењу са претходном катастрофална.

2003 – испадање у четвртфиналу европског шампионата

2004 – дебакл у Атини

2005 – срамота у Новом Саду

2006 – вајд карта за светско првентсво због старих заслуга, пораз у првом кругу

2007 – три утакмице, три пораза

2008 – без учешћа

Али, ово је ипак земље кошарке, ипак успеси Партизанове школе кошарке који нису могли да се не одразе на репрезентативном нивоу, медаље млађих селекција, ФМП-ова фабрика талената и такав маг за кормилом какав је Дуда Ивковић била је добитна комбинација за устајање из пепела.

Зато сребро из Пољске сија оним сјајем из Индианополиса, а пех против Турске и недосањано репризно финале са Американцима није заболело јер знамо да смо се вратили у врх где и припадамо.

Постављање Драган Ђиласа за председника КСС је порука да држава стаје из ове нове шансе, да тим који је узлетео на велике висине тек што је напустио гнездо на падне и сломи заувек своја крила.

То је могућност да се култ репрезентације поново ревитализује и да играчи не мисле о финансијској моћи или немоћи Савеза, или о премијама,или о озбиљности читаве организације, или о ризику по сопствену каријеру.

Част је носити белог двоглавог орла на грудима и бити дочека испред Скупштине!

Храброст Драган Ђиласа је за поштовање, а за неверицу је то што је сам себи ограничио мандат и утабао пут КСС за барем наредна два олимпијска циклуса. Кошаркашку снагу обезбедио је постављајући себи уз раме некада јунаке славне генерације Дејана Бодирогу и Дејана Томашевића, а за политичку (читај државну) залеђину сам ће се побринути.

Дугорочно планирање је нешто што одликује озбиљну институцију, а без тог квалитета успеси могу да буду само инцидент,а не производ планског рада.

Успех није загарантован, штавише, веће су шансе за неуспех градоначелника Београда.

Европско првенство у Литванији биће јаче него 2009.,све репрезентације долазе у најјачем саставу, са НБА играчима у нади да ће управо ту изборити олимпијску визу коју добијају само финалисти.

Такође, неискуство нашег тима намеће очекивани пад такмичарске форме, неочекиване поразе који су саставни део игре, недостатак самопоуздања...

То се наравно, може избећи и претворити у нашу предност (ако је неко способан за то, то је Дуда Ивковић), али евентуални неуспех у Литванији иде на плећа новопостављеном председнику КСС и биће „дар са неба“ опозицији у предизборној кампањи,а неодлазак на Олимпијски турнир био би прави фијаско за ову генерацију која би у Лондону требало да доживи свој зенит.

Како КСС не може бити консолидован без мешања политике, тако ни политичари који улазе у то блато не могу бити сачувани од свих недаћа које такав положај доноси.

Када се политичар какав је Драган Ђилас са таквом хипотеком какву носи други човак ДС-а, заменик председника, градоначелник престонице, прихвати таквог посла зна да се његови успеси и неуспеси неће мерити искључиво спортским аршинима.

Како КСС не може бити консолидован без мешања политике, тако ни политичари који улазе у то блато не могу бити сачувани од свих недаћа које такав положај доноси.

Успех у Литванији или Лондону биће приписивани, и то са разлогом, првенствено Дуди Ивковићу и сјајној генерацији која носи тешко бреме својих славних претходника.

Са друге стране неуспех ће значити озбиљан политички ударац Драгану Ђиласу и демократама, тако да све ово поприма размере „више од игре“ где су улози много већи него што се на први поглед чини.