Пошаст политикантске таблоидизације

Већ је опште прихваћено мишљење да је на нашој медијској сцени остварена готово апсолутна доминација таблоидног тзв. новинарства и медијског извештавања.

Таблоиди у готово апсолутној мери, поред контролисаних комерцијалних телевизија (наравно уз садејство РТС- а) који су под потпуном контролом напредњачке власти обликују сада увелико преовлађујући начин мишљења и то не само у политичкој сфери нашег друштвеног живота.

Овај проблем се додатно усложњава када тзв. озбиљни и независни медији попримају таблоидни изглед и обрисе и пласирају посебну врсту политикантске таблоидизације. То се већ у великој мери дешава са листом „Блиц“, он израста у образац посебне врсте таблоида са јасно одређеном прозападном идеолошком и политичком агендом. Овај лист је окренут пре свега промовисању и ширењу атлантистичке и про-европске (уз отворено заступање русофобних ставова) пропаганде.

Рубин је изјавио да „долази на Балкан да сузбије малигни кинески и руски утицај“. Наравно да ни Н1 није пропустио да нас обавести о његовом „изузетно важном“ доласку у вероватно, хуманитарну мисију као што је то радио као десна рука М. Олбрајт у време бруталне и незаконите агресије НАТО Пакта на СР Југославију

Треба само погледати насловну страну овог листа на којој се шепури слика озлоглашеног  Џемса Рубина, сада специјалног саветника државног секретара САД А. Блинкена. Он је изјавио да „долази на Балкан да сузбије малигни кинески и руски утицај“. Наравно да ни Н1 није пропустио да нас обавести о његовом „изузетно важном“ доласку у вероватно, хуманитарну мисију као што је то радио као десна рука М. Олбрајт у време бруталне и незаконите агресије НАТО Пакта на СР Југославију.

Овим путем политикантске таблоидизације иде „Политика“ као један од „најугледнијих“ листова на Балкану у којој су објављени текстови А. Апостоловског и Н. Бакареца посвећени „корифеју“ слободне мисли у напредњачкој Србији – Д. Вучићевићу, уреднику опскурног таблоида „Информера“. Можда сада можемо да разумемо зашто су противници и критичари деловања Пере Тодоровића уредника „Малих новина“ у 19. веку (покретачу првог таблоида у тадашњој радикалској Србији) писали његово име и презиме малим словима. Вероватно долази време да се и имена и презимена напредњачких пропагандиста почну писати малим словима. Али ми мало, или готово ништа не учимо из наше друштвене историје.

Таблоидном политикантском изазову очигледно је све теже одолети. Јер како другачије окарактерисати потез Редакције листа „Данас“, који себе иначе упорно проглашава за узорни пример тзв. „независног и објективног новинарства“. А у рубрици дијалог објављено је Саопштење фантомског „Секретаријата СКОЈА“ и „Секретаријата Студентског Фронта“, у коме се резолутно тражи да се „уклони споменик Слободану Јовановићу“ - знаменитој личности наше историје и правне науке подигнутом након његове рехабилитације испред зграде Правног факултета, и да на том месту треба подићи бисту Жарка Мариновића, студента овог факултета, који је убијен током студентских демонстрација 1936. године.

Вероватно је лист „Данас“ поштујући своју либерално-демократску и грађанистичку политичку агенду настојао да публикујући ово непримерено и харангирајуће саопштење обележи Дан студената 4. април. Али и да покаже њихову већ пословично познату „спремност“ да објављује што шири круг мишљења и ставова, али задржавајући доминацију текстова који су пре свега на њиховој идеолошкој и политичкој позицији.

Очигледно се не ради само о тежњи за плуралитетом и разноликошћу мишљења, у питању је изношењу скандалозних тврдњи и ставова изнетих у овом „саопштењу СКОЈА и СФ-а“ о Слободану Јовановићу (извесно је да се уклапају у идеолошке погледе редакције Данаса), али се и захтева да се испред Правног факултета уклони биста Слободана Јовановића, а он се оптужује да је „ОСВЕДОЧЕНИ РЕАКЦИОНАР И НАЦИОНАЛ ШОВИНИСТА“. Нисте у никаквој недоумици, добро сте прочитали, јер се Слободан Јовановић (први Србин који је понео ово име) на страницама либералног и про-европског Данаса 4. априла 2023. године стигматизује се као „ОСВЕДОЧЕНИ РЕАКЦИОНАР И НАЦИОНАЛ-ШОВИНИСТА“ и то у стилу хајкачке пропагандистике из арсенала обрачуна са политичким противницима након Другог светског рата.

Јасно је да смо се преварили када смо мислили да је овакав начин идеолошког и политикантског харангирања нестао из наше јавности, али он по свему судећи само добија другачије, али не мање опаке и злоћудније облике.

А оваква дисквалификација Слободана Јовановића очигледно је преузета из вокабулара коришћеног у наступима идеолошких јуришника и ликвидатора КПЈ педесетих година двадесетог века када је Слободан Јовановић осуђен на процесу генералу Дражи Михајловићу и забрањен му је повратак у нашу земљу

А оваква дисквалификација Слободана Јовановића очигледно је преузета из вокабулара коришћеног у наступима идеолошких јуришника и ликвидатора КПЈ педесетих година двадесетог века када је Слободан Јовановић осуђен на процесу генералу Дражи Михајловићу и забрањен му је повратак у нашу земљу.

Управо је овим денунцијаторским тоном обележено и ово „скојевско“ саопштење које без икакве ограде и устезања објављује тзв. „независни и објективни“ лист „Данас“. И поред  добрано закаснеле рехабилитације Слободана Јовановића и то након деценија прећуткивања и идеолошког дисквалификовања и жигосања његовог укупног изузетног научног дела, али и друштвеног деловања, просто је невероватно да се и даље дешава да се у самопроглашеном либералном и грађанистичком Данасу говори о њему без икаквог зазора и поштовања као „ОСВЕДОЧЕНОМ РЕАКЦИОНАРУ И НАЦИОНАЛ ШОВИНИСТИ“.

На тај начин нас ово про–европско гласило враћа не само у деведесете године (што они иначе непрестано чине), већ у време након победе Народноослободилачког покрета и КПЈ из 1945. године, када се одвијао најпотпунији и брутални обрачун са представницима либералне и грађанске мисли, а поништени су сви принципи демократског државног устројства и разорен политички и страначки плурализам.

Овако интониране „скојевске“ оптужбе и денунцијације представљају у овом времену само јадни реликт превазиђеног идеолошког секташтва, који може да нађе место још само у „објективном и либералном“ листу „Данас“. Очигледно је да је пошаст политикантске таблоидизације (или боље речено таблоидиотизације) узела великог маха и да јој не могу одолети ни медији који себе без великог основа самопроглашавају за тзв. независне, либерално-демократске, слободне и објективне.

Као подсећање на изузетно дело Слободана Јовановића, а оно је свакако незаобилазно за сваког ко настоји да се озбиљно бави разумевањем и проучавањем наше историје, политике, права, културе и менталитета, навешћемо овом приликом неколико знаковитих ставова из његових текстова – „Један прилог за проучавање српског националног карактера“ и „Културни образац“, објављених 1957 године.

„На почетку наше обновљене државе, Доситеј је национални проблем поставио као културни проблем, истичући просвећивање као предуслов народног препорода. Наш индивидуализам ометао је у знатној мери правилну примену парламентаризма. Уместо компромиса, при коме би обе стране баш нешто добиле, политичари су више волели кавгу, из које су обе стране излазиле нагрђене и оштећене. У пракси, југословенство као национална идеја показало се слабије и од српског и од хрватског национализма, тако да је изгледало да се Југославија неће моћи организовати на основи српско хрватског јединства, него на компромису та два национализма. Због одсуства психолошке проницљивости, Срби су на претеране хрватске захтеве одговарали претерано строгим мерама државне власти, и тиме једну и иначе тешку ситуацију чинили још тежом.

Од старе аустријске пропаганде против Србије, најупорније се одржала мисао да „Србија нема шта да тражи преко оних граница које је добила 1878. године на Берлинском конгресу“. Свако време тражи друге особине код људи. У Југославији је пред нама и пре комунизма стајао тежак, конструктиван посао. После комунизма тај ће посао бити још тежи. Конструктиван посао обично није толико скопчан с опасностима, колико с тешкоћама. Динарска идеологија, њено бунтовништво, њен пркос свету, и њено презирање смрти било је добро за херојско доба опасности. За доба тешкоћа потребно је више реализма и самокритике. Дисциплина из слободног уверења, која постаје стални састојак националног карактера, може бити плод само целог једног васпитног система. Као што је поменуто, успех нас Срба у утакмици с другим нацијама Југославије не зависи само од наше националне дисциплине, већ и од степена наше културе. О оном првом чиниоцу писало се и говорило много више него о овом другом. Зато питању културе мора се посветити посебна пажња“.

Једина права и делотворна одбрана од ове опаке врсте политикантске таблоидизације каква се могла јасно препознати у тзв. „независном Данасу“ настала објављивањем скандалозног и неприхватљивог саопштења фантомског „СКОЈА“ И „СФ –а“ је озбиљно , темељно и предано читање и проучавање капиталних дела Слободана Јовановића.

На тај начин ће се стећи истинска и правоваљана слика о суштинском и далекосежном карактеру деловања Слободана Јовановића и његовим драгоценим научним и теоријским достигнућима, јер оно се не може повезати са неприхватљивом и идеолошки исконструисаном и лажљивом оценом да се ради о „ОСВЕДОЧЕНОМ РЕАКЦИОНАРУ И НАЦИОНАЛ ШОВИНИСТИ“.

Напротив, Слободан Јовановић био је сасвим супротно од тога, човек великог научног замаха, један од истакнутих твораца знаменитог београдског стила, искрени Југословен, али и одани син српског народа и један од најистакнутијих и најзнаменитијих заступника темељних моралних и хуманистичких врлина, демократских начела, али и националних интереса и идеала.