Посета деценије и српска авијација

Једна од ствари која се спочитава Милошевићевом режиму и СПС-у у током деведесетих и распада СФРЈ је да није схватила промене на повесној сцени тога времена. Односно, да нису схватили да је пао берлински зид, да више нема комунизма и да СССР не постоји, а да међународном сценом владају нови чиниоци за које треба имати нови приступ и политику.

Чини се да се та повест понаваља српском руководству, сада оличеном у Борису Тадићу и ДС-у. Они никако да примете да постоји БРИК (Бразил, Русија, Индија, Кина) и да полако, али сигурно потискују некада главне чиниоце међународних односа: ЕУ и САД. Формално је проглашена спољна политика четири стуба (САД, ЕУ, Русија, Кина), али је свакоме јасно да су то само празне речи јер у стварности се зна да САД и ЕУ имају далеко највећу улогу и утицај на Србији: у економији, култури, политици ... Да није увоза енергената из Русије (75–80% нашег увоза из Русије), наша размена робе са Русијом била би мала, слабо смо са њима економски повезани без обзира што имамо уговор о слободној трговини. Та се ситуација мења у задње време али после вишегодишње стагнације. Са осталим замљама БРИК-а је слична ситуација или још гора.

На основу чињеничног садашњег стања, полако али сигурно се испразна реторика о уласку Србија у ЕУ претвара у догму: ЕУ и идеја европског јединства је у кризи, а и нико са сигурношћу не може да каже када ћемо бити примљени у ЕУ. Ако бисмо били примљени овог тренутка, очигледно је да то не јемчи нашу ни тренутну ни дугорочну економску добробит, пример Грчке и доста земаља ЕУ са дуговима то речито казују. Зар тако гледано није битније је да држава буде добро организована и економски јака од самог чланства у ЕУ?

Да се подсетимо једног битног детаља. Хитлер је изнео један став који се доста наводи, посредно или непосредно, а који се односи на саму суштину вођења политике. Он каже: „Једина правилна је она масовна психолошка тактика која се одриче аргументације и непрестано понавља масама да истрају на путу до великих коначних циљева.“ Ово се одлично уклапа у опис комунизма, али није тешко закључити да се одлично уклапа и у нашу политичку стварност пропагирања уласка у ЕУ чиме ће се решити сви наши овоземаљски проблеми. Ово нарочито добија на значају ако се има у виду да су сви наши главни медији продати западним компанијама и да њима (уз сарадњу са већ успостављеним НВО) савршено одговара таква пропаганда. Али, српска политичка елита, посебно она на власти (тј. ДС), дугује своме народу објашњење разлога уласка у ЕУ и бољитка који би се тиме постигао. Или још тачније, који се то битни интереси српског народа и државе бране уласком у ЕУ. За сада се о овоме оглашавао Божа Ђелић, својом чувеном и (пре свега) досадном реториком о „предприступним фондовима“ који су много добра ствар: не зна се тачно колико је то пара на годишњем нивоу, не зна се ко ће их добити, не зна се када и коме ће отићи, али ... биће много добра, готово савршена ствар (као комунизам).

За нешто што представља давање високог постотка државног суверенитета некоме у ЕУ, то је заиста бедно и понижавајуће објашњење. Ако са Русима имамо уговор о слободној трговини, зашто би нам са ЕУ било потребно више од тога? По чему су Руси гори од ЕУ? Ако са ЕУ треба да будемо у једној државној заједници, шта је то што чини да не можемо то да будемо са Русима? А савршено сам сигуран да би сваки Албанац на Косову ако би могао да бира, између приступа ЕУ и припајања са Албанијом сигурно изабрао припајање Албанији.

А суштина нашег уласка у ЕУ (или НАТО, свеједно) јесте баш у томе: не које ћемо ми услове да испунимо да би ушли, већ које ћемо услове ми поставити да би нас примили. Очигледно је да о нашим интересима нико не брине а и да никоме то и не пада на памет. За једну Србију која има много заосталих проблема и са суседима и на својој територији, то је сувише неозбиљно, буквално је антидржавно. Изгледа да из формирања и крвавог распада Југославије ништа нисмо научили. А ни из неприхватања резолуције Информбира.

Времена се срећом мењају, па са појавом нових чиниоца на међународној политичкој сцени као што је (стуб православља) Русија, ми можемо да се конкурентски поставимо и према ЕУ и према САД. Тиме ћемо да повећамо своју „цену“ међу осталим државама. Наравно, најпре треба да то и да хоћемо.

Посета руског премијера Владимира Путина је била изузетна прилика да се то уради. Одмах треба да приметимо најважнију ствар везану за ову посету, а то је оних фамозних десет милијарди долара кредита које је он наводно понудио Србији. И не само то, понуда је знатно повољнија од свега што је до сада непосредно понудио запад, јер не претпоставља било какву уцену за кредите, уговори ће бити засновани само на међусобном економском интересу. Таква понуда може да из темеља промени нашу економску ситуацију на боље (чак и да је сума знатно мања), али и наш углед на западу и начин да убрзају наше „евроатлантске“ интеграције (које их узгред речено Запад не коштају много, уколико уопште). Само је та чињеница довољна да се закључи да је посета Путина заправо посета која нема одговарајући аналогон било ком догађају за све време транзиције. Односно, то је засигурно посета деценије за Србију. За подсећање питајмо се шта је то, осим демократије која се сигурно „не једе“ и не кошта Америку ништа, нудио Џозеф Бајден Србији приликом доласка у Београд?

Али, увек постоји једно али: ако ова власт није успела да се избори са руском понудом за кредит од милијарду долара (добијеним после посете председника Медведева), како ли ће се изборити са много већом сумом? Надајмо се да ће старији брат да зна да контролише за шта даје паре, да ће одбранити своје а тиме и наше интересе. Додатно је питање да ли ће Руси прихватити изазов и малтене пред изборе помоћи на овакав начин једну изразито прозападно оријентисану владу? Остаје да се види, надајмо се да се Руси неће сврстати уз ову владу на исти начин као САД и ЕУ. И тиме отвори мугућност српској опорби да постави питање: зашто такав договор са Русима није направљен раније? Колико година уназад Ненад Поповић прича о повољним руским кредитима?

Војни део

После посете Путина помињала се и нека свота новца (у милијардама долара) која се односила на набавку тј. куповину кредитом оружја од Руса. Уз остале врсте наоружања, у првом плану се одмах нашла могућност набавке у Русији авиона за нашу војну авијацију, која је, као што се зна у више него јадном стању. Формално је чак пре посете био и расписан тендер за куповину новог „вишенаменског“ ловца и неке су се чињенице у вези са тиме и појавиле у штампи. Остаје међутим утисак да наше политичко вођство касни са решењем једног врло хроничног а стратешки битног питања, јер проблем квалитета/квантитета наше војне авијације није од „јуче“ а решава се готово пред изборе.

Пре него размотримо шта нашој авијацији треба од технике, да се најпре запитамо чиме ћемо то и на који начин платити? Ако је кредит у питања, макар и руски, приметимо да нам нико са запада нешто слично није ни понудио. А не верујем да ће скори и понудити. Међутим, ми смо већ високозадужена земља и плаћање кредита је само по себи проблем. Да ли онда можемо да плаћање обавимо робом или услугама? Ми данас немамо много тога да понудимо за извоз, а на руском тржишту је велика конкуренција врхунских светских компанија. Нудимо јако мало индустријских производа који су конкурентни на руском тржишту, а замислите колико јабука или малина треба произвести и извести да се плати један авион или ракетни систем? Ако се анализирају услуге, онда би идеално за нас било да то плаћање обавимо у што већој мери радом наших грађевинара. Иначе су и Путин и Медведев током својих посета позивали наше грађевинаре да учествују у изградњи олимпијског села у Сочију, за зимску олимпијаду која ће се одржати у Русији. Грађевинарство за наш може да буде стратешка грана и високоизвозно оријентисана грана наше привреде, али за сада ова влада на том плану није ништа битно урадила и грађевина стагнира. Покушаји да се нешто уради на нашем домаћем тржишту у режији владе, немају везе са тржишно економијом и немају одговарајући покретачки ефекат јер је наше тржиште мало. Са руским тржиштем је сасвим друга прича, јер је оно за наше услове огромно а и независно од олимпијада ће Руси улагати у наредном периоду велике паре у инфраструктирне објекте, па је то прилика и то стратешка да се наши грађевинари дугорочно позиционирају на руском тржишту а својој држави доносе сваке године милијарде долара девизног прихода. Са тим приходом, уз оно што ће доћи са Јужним током, ми ћемо бити далеко спремнији за будуће куповине.

Шта нам конкретно треба од авиотехнике од Руса? У јавности већ дуже време колају приче о фамозним ракетама С-300 чијим би куповином наводно ми ко зна како унапредили нашу ПВО (Противваздушну одбрану) и задали смртни страх нашим „мрским“ непријатељима. Потребно је направити ограду од пропаганде која вуче корене из времена СПС-а Слободана Милошевића и агресија НАТО на нашу државу, и рећи неке битне ствари. ПВО је систем у коме ракете као што су С-300 имају своје врло битно место, али оне саме по себи без осталих делова система не значе много и могу се далеко лакше неутралисати. А управо је то била ситуација која нам се десила 1999 године, да смо били потпуну неприпремљени за рат и нападе из ваздуха, а да смо пропагандом о С-300 хтели да то „ублажимо“.

Колико су нам по себи битни ловачки авиони које нуде Руси? Сигурно не као толико много као наши Г-4 супергалеб и Ј-22 орао, који служе за напад на копнене циљеве. Ово стога што се не очекује да ћемо скоро имати сукоб са неком од суседних земаља које има авијацију, али је зато већ више пута речено од стране нашег војног естаблишмента да нам главне безбедносне претње долазе са Косова. А то аутоматски изузетно подиже важност наших супергалеба, орла, хеликоптера (којих готово немамо) и БПЛ-а (беспилотних летелица, којих такође готово да немамо) а смањује важност ловачке авијације (мада је наравно не анулира). Остаје да се види да ли ће се и колико модернизовати супергалеб и орао, сигурно је да је то требало да се већ уради.

Да ли треба да купујемо сасвим нове апарате или можемо да модернизујемо постојеће? То треба врло озбиљно узети у разматрање, јер нити смо довољно богати за нове авионе нити су нам толико потребни (што следи из претходног разматрања), а остаје и велико питање квалитета летачког кадра који годинама није имало одговарајућу обуку (а питање колико је и сада има) те времена потребног за њихово довођење на ниво максималне искоришћености купљених апарата. Лично сам за модернизацију постојећег и сматрам да је то најреалнија могућност, а паре највише треба уложити у развој домаће авиоиндустрије и домаћих апарата.

Шта нам највише треба? Хајде да направим кратку ранг-листу по важности и хитности и укратко опишем разлоге избора онога што нуде Руси.

1. Хеликоптери, већ сам рекао да их готово немамо а по плановима српске војске требали би да имамо и транспортну и борбену ескадрилу. За герилски рат на Косову они су насушна и хитна потреба (већ одавно). Тренутно имамо нешто транспортних руских хеликоптера типа Ми-8/17 али нам треба доста већи број. Наши борбени хеликоптери – француске газеле – по модерним критеријумима готово нису борбени хеликоптери и њихово време употребљивости је одавно прошло, па би нам руски борбени хеликоптери изузетно добро дошли. Хеликоптери нису тако скупи као авиони па остаје да се види да ли ће се ићи на нове или половне апарате, али у било ком случају је то за наше ВС (ваздухопловне снаге) био изузетан квалитативан скок, и поново подвлачим хитна потреба. Да осим поменутог цитирам и нашег уваженог новинара Мирослава Лазанског, да би илустровао још једну битну употребу хеликоптера и авијације (Политика 27. 12. 2008, текст „Ма крив је заставник Жика“): „Оклопне бригаде су разбијене и прешло се на енглеску формацију оклопних батаљона, при чему ми немамо ни самоходну артиљерију ни авијацију копнене војске која подржава такве енглеске оклопне батаљоне.“

2. БПЛ, тј. беспилотне летелице. Идеално би било да имамо БПЛ које ће у стварном времену вршити извиђање бојишта и преносити податке било земаљским станицама било авионима и хеликоптерима у ваздуху тако да могу да одмах дејствују. Руси то нуде, остаје да се види да ли ћемо и шта одабрати. Треба рећи да и ми ту нешто развијамо, али до сада нисмо имали видније резултате, иако се на сваком сајму наоружања Партнер (од 2005. године наовамо) мењала летелица која је била изложена на статичком делу изложбе. Зашто је то тако и ко је за то одговоран, друго је питање.

3. Авиони, и то ловачки које нуде Руси. Ми сада имамо руске ловачке апарате миг-21 (немодернизоване, ресурси се могу продужавати до 2025, тј. до тада може да лети) и миг-29 (делимично модернизоване), а да би нашу ловачку авијацију подигли на одговарајући ниво довољно је да се модернизује електроника постојећих апарата уз евентуалну куповину извесног броја коришћених миг-29. Или је на пример могуће избацити миг-21 и докупити већи број половних мкиг-29 који би са одговарајућом модерном електроником коју нуде Руси (а нешто електронике можемо купити и од других) били непобедиви у локалном окружењу. Све поменуто би коштало неколико стотина милиона долара, а куповина нових авиона би се сигурно рачунала у милијардама долара што је за нашу економију у овом тренутку превелика цифра. Зато куповину нових ловачких апарата треба оставити за неко боље време, али не само из финансијских разлога. Технички се очекује да се током и крајем ове деценије на тржишту појаве авиони нове (пете) генерације који ће бити осетно бољи од онога што тренутно може да се купи, такође се очекује пораст важности БПЛ-а до нивоа које нико тачно не може да предвиди па све то треба узети у рачун.

4. Противавионске ракета земља-ваздух. Опште је мишљење да су ту Руси ненадмашни у свету, па би сваки избор овде би добар. Остаје да се види шта ће се даље догодити, а осим С-300 нам требају и ракете других врста, нпр. средњег домета. И овде треба напоменути да смо после агресије НАТО престали развој система РЛ-2/4 иако је за њега било упита из иностранства (Египат, Индија). Са тим системом би могли да подигнемо висину дејства наше ПВО малог домета са 5 на 9-10 километара и квалитативно је знатно унапредимо. Зашто се овде стало и не предузима се ништа, као и у случају БПЛ-а је посебна прича.

5. Осматрачки радари, које за сада имамо већином руског (тј. совјетског) порекла и захтевају сигурно да се у некој мери замене модернијим. Колико су нам овде Американци поуздани партнери, најбоље се види из примера радара на Копаонику. Наиме, са Копаоника се Косово радарски лако покрива, а то Американци добро знају, па њихово „партнерско“ понашање не чуди. Да цитирам поново господина Лазанског, односно бригадног генерала Ранка Живака, из његовог интервја од 24. 12. 2010 Политици, насловљеним „У јануару ужи избор за нови борбени авион“: „Када ће нам Американци дозволити да вратимо радар на Копаоник? То је на жалост ствар политике, Копаоник је најбољи радарски положај на Балкану, врло важан положај за безбедно летење цивилне авијације у региону. Ако смо партнери и ако верујемо једни другима, онда ће нам дозволити да вратимо тај радар на Копаоник. Ако нисмо партнери, онда да се не лажемо. Иначе, сарађујемо успешно, но када дођемо до тог питања радара и проблема безбедног летења у региону онда нам кажу да је то политичко питање. То би требало да буде заједнички интерес свих у региону, а не политика. Улажемо максималне напоре да то питање решимо на обострано задовољство и корист.“

Као закључак

Судбина наше војске последњих деценија се може са доста сличности поредити са оним што се дешава тренутно пуковнику Гадафију у Либији, где је НАТО успоставио забрану лета и сам одабира циљеве које ће напасти на земљи да би помогао побуњенике. Гадафи је пре тога уложио доста пара у војску, али је оставио ПВО и авијацију немодернизовану и практично неспремну за било шта што би личило на ратна дејства, са резултатима који су поражавајући. Слично се десило и нама пре напада НАТО 1999. године, где је Милошевић уложио велике паре у милицију и копнени део војске а ваздухопловни део оставио застарелим, чак је у доста дугом периоду имао и савете генерала око себе да не постоји опасност од напада западних земаља (тј. из ваздуха) јер они само прете. Тај закључак се само делимично може додатно оправдати чињеницом да смо наследили из СФРЈ војску која није имала адекватну ваздушну компоненту, јер се „општенардном оружаном рату“ и „наоружаном народу“ давала предност у односу на авијацију. Тај стратешки проблем запоставаљања авијације у односу на копнену војску, супротно свим светским токовима и начинима вођења модерног рата, ми до данас нисмо решили у своју корист. Као што у односу на време комунизма нисмо ни данас направили економију која више зарађује него што троши, тако нисмо направили модерну војску која има доминантну авијацију у односу на копнену војску. На срећу, са доласком Путина и понудом кредитирања наше економије и опремања наше војске, те две стратешке ствари за нашу државу могу да се темељно промене у нашу корист. А тако поступа и нуди помоћ само пријатељ.

Оружје се увек куповало од пријатељских земаља, а Руси су сигурно показали до сада да на њих можемо да рачунамо, и уопште таква је одлука увек пре свега политичке природе. С обзиром на застарелост наше војне технике, а посебно авијације, свака куповина и модернизација ће изузетно добро доћи и значиће огроман квалитативан скок за нашу авијацију. Ако се куповином половних апарата и модернизацијом повећа бројност авиона, дефинитивно постајемо изузетно респектабилан и назаобилазан фактор у региону (што сада без авијације сигурно нисмо), али и наша позиција током било каквих преговора или разматрања проблема Косова се мења у нашу корист. Односно, рачунајући чинилац време, можемо да за неколико година са обнављањем авијације из темеља променимо нашу војну позицију на Балкану.

Било је написа у штампи да ако хоћемо у НАТО, не треба да купујемо руско наоружање. Ово је нетачно, јер НАТО је допуштао земљама источне европе да своје руске авионе модернизују и користе и даље, знајући у каквом су економском стању те државе (пример Бугарске, Румуније...). А и иначе нико не може да нам оспори куповину наоружања од Руса, пре свега и као независној држави. Независно да ли хоћемо у НАТО или не, наши авиони треба да су због НАТО земаља у окружењу компатибилни са НАТО због међусобне сарадње при одређеним случајевима, а то Руси знају да раде и већ је урађено на нашим ремонтованим МиГ-29 до потребног нивоа компатибилности.

Мале земље као што је Србија увек имају интерес да на међунаордној сцени не доминира једна сила (што смо са САД искусили јако болно), већ да их има више, а управо је то ситуација која се дешава. Не сме се заборавити да ће улагања Русије побољшати војно-економску али и политичку слику Србије не само на боље, већ такође из темеља. Уколико наши партнери из ЕУ заиста хоће да покажу да нас озбиљно третирају, осим на речима мораће да сада то покажу на делу. За њих најлакше и најјефтиније је да убрзају „евроатлантске интеграције“, али тада и ми можемо да повисимо „улог“ и тражимо за „улазак“ ствари које до сада нисмо могли.