среда, 24. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Рубрике > Политички живот > Пост-изборна криза, легитимитет и "крваво зарађени" мандати
Политички живот

Пост-изборна криза, легитимитет и "крваво зарађени" мандати

PDF Штампа Ел. пошта
Маринко М. Вучинић   
субота, 17. фебруар 2024.

Два месеца након одржаних ванредних парламентарних и делимичних локалних избора траје и даље дубока пост-изборна криза коју напредњачка власт настоји да пацификује и игнорише. Она је зато већ увелико покренула процес конституисања новог парламентарног сазива и избора органа власти у локалним заједницама у којима су одржани избори, без обзира на то што опозиција и даље настоји да доведе у питање валидност и легитимност изборних резултата, указујући на очигледне примере изборне крађе, али и брутално кршење демократских принципа у спровођењу целокупног изборног процеса.

Након објаве изборних резултата опозиција се определила за наставак поништавање изборног процеса и то у три правца-у оквиру институција, на улици организовањем протеста и у оквиру Европског Парламента, који је и донео Резолуцију у којој је осудио изборну крађу и довео у питање демократски карактер ових спроведених ванредних избора.

Након објаве изборних резултата опозиција се определила за наставак поништавање изборног процеса и то у три правца-у оквиру институција, на улици организовањем протеста и у оквиру Европског Парламента, који је и донео Резолуцију у којој је осудио изборну крађу

Предложено је формирање посебне комисије која би испитала наводе опозиције о спроведеној изборној крађи и дала препоруке за понављање избора на свим нивоима што је и основни захтев опозиционих странака. На ову иницијативу је власт реаговала као и много пута до сада, појачавањем познате реторике да је „она била и остала једини гарант националног опстанка Србије“ и поновила захтев А. Вучића да се „оствари што веће политичко јединство“, јер бранећи његову узурпаторску власт брани се одржање и суверенитет наше државе. То ће сигурно бити и главни садржај изборне кампање за предстојеће преостале локалне изборе у јуну месецу ове године.

Нико није имао озбиљна очекивања да се унутар наших заробљених институција може остварити било какво реаговање, које би довело у питање политички монопол напредњачке власти, а и протести грађана су након избора изгубили снагу и бројност (што много говори о организационој и мобилизаторској снази и могућности постојећих опозиционих странака), што је за напредњачки режим од пресудног значаја.

Ангажовање проевропских странака у оквиру Европског парламента већ је оглашено као „издајничко“ и управљено против „виталних националних и државних интереса Србије и А. Вучића“, јер он у својим мегаломанским пројекцијама себе види као једино оличење српске државе и гарант њеног суверенитета. Без обзира што је својом катастрофалном политиком на Косову и Метохији довео у питање опстанак српског народа у овој нашој Покрајини

Ангажовање проевропских странака у оквиру Европског парламента већ је оглашено као „издајничко“ и управљено против „виталних националних и државних интереса Србије и А. Вучића“, јер он у својим мегаломанским пројекцијама себе види као једино оличење српске државе и гарант њеног суверенитета. Без обзира што је својом катастрофалном политиком на Косову и Метохији довео у питање опстанак српског народа у овој нашој Покрајини, о чему се про-европска опозиција нажалост веома ретко и само успутно оглашава.

Одмах након избора главно питање пред којим се нашла парламентарна опозиција била је дилема да ли треба учествовати у раду новог сазива Народне скупштине, након инсистирања на изборној крађи и на тај начин обезбедити А. Вучићу преко потребни легитимитет, јер њега то једино заиста и интересује. Главни аргумент већине актера у опозиционим редовима су били садржани у ставу да се ради о крваво зарађеним мандатима, да улазак у Скупштину значи наставак институционалне борбе и могућност да се опозиционим странкама обезбеди финансијска стабилност што би допринело јачању њихове страначке инфраструктуре.

У тим расправама се могло чути да би давање оставке на додељене мандате била нека врста политичке самокастрације опозиционих странака, високо морална и морализаторска представа која не вреди ништа, а која би довела до потпуне изолације опозиције и њеног слабљења. Опозиција је добила подршку за борбу, а не за прихватање деловања у илегали и све то се јавља као један од главних мотива за прихватање деловања у овом сазиву Народне скупштине. Без обзира на то што ни у прошлом мандату парламента опозиција није успела, осим што је донекле подигла своју медијску видљивост, водила често бесплодне расправе, организовала политичке перформансе, да измени или спречи доношење ниједног закона, али је зато обезбеђивала легитимитет владајућем режиму и његовој олигархији, у чијем интересу су и многи закони и изгласавани деловањем дисциплиноване напредњачке гласачке машинерије.

У овој расправи о потреби учешћа у раду Народне Скупштине дошло је до очите инверзије, више се и не помиње у великој мери пресудан значај масовних протеста грађана који су трајали од маја месеца 2023. године након трагичних догађаја у школи Рибникар и у селима у околини Младеновца, када је живот изгубило двадесет младих људи, већ се као главни фактор формирања листе „Србија против насиља“ истиче зрелост проевропске опозиције, која се најзад успела ујединити, као и претходно деловање опозиције у Народној скупштини, које је било одлучујуће у постизању доброг резултата на ванредним изборима.

У овој расправи о потреби учешћа у раду Народне Скупштине дошло је до очите инверзије, више се и не помиње у великој мери пресудан значај масовних протеста грађана који су трајали од маја месеца 2023. године након трагичних догађаја у школи Рибникар и у селима у околини Младеновца

Зато и није случајно што грађане који су месецима учествовали на протестима нико није ни намеравао да консултује о томе шта они мисле да ли треба након изборне крађе учествовати у раду Народне скупштине. Могло се организовати посебно истраживање које би показало расположење и опредељење грађана да ли треба изнова дати легитимитет напредњачком режиму. Не треба да нас чуди и изненађује што су се протести након избора осули и да је настало разочарење и резигнација, јер су очигледно на опозиционој политичкој сцени након избора као политички актери остале само странке и њихови крваво зарађени мандати, а грађани и чланство странака су маргинализовани што је и довело до гашења протеста.

Након уласка у Народну скупштину на политичком попришту су остале опозиционе странке и њихово позивање на неопходност уважавања и практиковања политичког прагматизма. Мирослав Алексић као један од носилаца листе „Србија против насиља“ најбоље је изразио о каквој се инверзији заиста ради. „Претходни скупштински сазив је показао да је опозиција упркос свим опструкцијама ипак успела да упозна грађане Србије са ониме што се дешава у нашој земљи. Управо је резултат нашег парламентарног рада то што је опозиција успела да оствари најбољи резултат од 2012 године. Немам дилему да ћемо успети и сада када смо бројнији и компактнији“. У том тону су и ставови Биљане Ђорђевић из Зелено-Левог Фронта. „Теза да је улазак у институције издаја, за мене је једна веома первертирана логика и ја је не бих прихватила, јер ми нисмо лојална опозиција која ће да гласа за све предлоге власти“.

У тексту „Опасно одустајање“ Јелене Јеринић и Ђорђа Павићевића могла се видети и оваква врста аргументације. „Предлагачи одустајања изгледа знају да би ефекат бивања у институцијама, пре свега Народној скупштини, био и легитимисање власти, јер би се наводно створио привид политичког плурализма. Ефекат легитимисања више зависи од понашања посланика него од присутности. Одустајање може бити опасно чак и да делигитимисање режима буде успешно (ако је режиму уопште остало нешто од легитимитета што би се могло одузети) и оставити брисани простор власти“.

Занимљиво је споменути и мишљење др. Владана Петрова професора Правног факултета у Београду који у тексту „Одбијање мандата је супротно Уставу“ износи следећи став, који је доста у сагласности са претходно изнетим полазиштима представника проевропске опозиције. „Неприхватање мандата јесте потирање народне воље изражене на изборима. Оно је обезвређивање воље бирача, који су дали глас листи, чији кандидати размишљају да ли да се уопште прихвате мандата је играње са демократијом. То је неовлашћено бацање гласова који су добијени на изборима. Тиме се спречава остваривање бирачког права релевантног броја бирача. Ти бирачи нису "фантомски“.

Професор уставног права Танасије Маринковић, такође са Правног факултета у Београду, као правни експерт непосредно је учествовао у изборном процесу као члан изборне комисије и руководилац правног тима листе „Србија против насиља“ јасно је изнео став да не треба учествовати у раду ове Народне Скупштине настале након доказане изборне крађе

За разлику од професора В. Петрова, он иначе често наступа као отворени и горљиви гласоговорник напредњачког режима,професор уставног права Танасије Маринковић, такође са Правног факултета у Београду, као правни експерт непосредно је учествовао у изборном процесу као члан изборне комисије и руководилац правног тима листе „Србија против насиља“ јасно је изнео став да не треба учествовати у раду ове Народне Скупштине настале након доказане изборне крађе.

Овом приликом важно је навести и став професора Огњена Радоњића једног од учесника протеста грађана који је изнео следеће мишљење о питању уласка и деловања у Народној скупштини. „Кључно је у овом тренутку да се фокусирамо на наше проблеме, да опозиција буде јединствена и не легитимизује крађу кроз улазак у парламент, јер се онда само вртимо у круг. Ако на следећим изборима бирачки спискови и услови не буду промењени тиме ћемо још дубље потонути у блато“.

Ако се већ проевропска опозиција позива на интересе и вољу грађана, било би за њих веома битно и инструктивно да пажљиво прочитају мишљење студента Димитрија Поповског, који је ухапшен испред Градске Скупштине. 'Свакодневно се поставља питање треба ли опозиција да прихвати мандате одређене нерегуларним изборима и махинацијама. Можда јесте практично прихватити те мандате, али мислим, као и вероватно већина људи који сматрају да су њихови гласови покрадени, да је таква одлука неморална'

Ако се већ проевропска опозиција позива на интересе и вољу грађана али и на значај деловања студената и младих људи било би за њих веома битно и инструктивно да пажљиво прочитају мишљење студента Димитрија Поповског, који је ухапшен након полицијске интервенције испред Градске Скупштине. „Свакодневно се поставља питање треба ли опозиција да прихвати мандате одређене нерегуларним изборима и махинацијама. Можда јесте практично прихватити те мандате, како неки тврде, али мислим, као и вероватно већина људи који сматрају да су њихови гласови покрадени, да је таква одлука неморална. Уосталом, и та демократска Европа би наше опозиционе политичаре далеко озбиљније схватила уколико би показали спремност на овакву жртву. Исто тако, можда за целу редакцију НИН-а није било практично да напусти наш најстарији недељник, али су осетили да је то њихова морална дужност“.

Такође је од посебне важности узети у обзир и мишљење најугледнијег истраживача јавног мнења Срећка Михаиловића чији ставови се заснивају на озбиљној и то не само истраживачкој аргументацији. „Заступници демократских избора су изгубили дуел са заступницима лажних избора. На страни лажних изборних победника били су и сила (физичка) и паре и моћ официјалних псеудо институција. Сила и свакојака моћ могу да учине протекле изборе легалним, али не могу их учинити легитимним, нема те легитимације која се заснива на поништеној изборној вољи бирачког народа“. Ово је свакако аргумент више да се у оваквој нелегитимној народној Скупштини не користе крваво зарађени мандати, јер је легитимитет права Ахилова пета диктаторског режима А. Вучића.

На страни лажних изборних победника били су и сила (физичка) и паре и моћ официјалних псеудо институција. Сила и свакојака моћ могу да учине протекле изборе легалним, али не могу их учинити легитимним, нема те легитимације која се заснива на поништеној изборној вољи бирачког народа

Поред наведене инверзије којом се опозиција послужила вођена потребом да себи обезбеди оправдање за поновно давање легитимитета напредњачкој власти, она је поништила све услове и могућности за толико пута најављено стварање друштвене опозиције, за коју се само пригодно и демагошки залагала. Јер се очито сада проевропска опозиција све више представља (и то нарочито након доношења Резолуције Европског парламента о изборима) као грађански оријентисана политичка снага која се најзад формирала као „озбиљна“ алтернатива А. Вучићу. О томе славодобитно извештавају независни и објективни грађанистички оријентисани медији „Н1“, „Нова С“, новине „Нова“, „Време“ и „Данас“. Тако је Запад коначно добио јасно опредељену грађанску и проевропску политичку алтернативу на коју може да рачуна, пошто је са политичке сцене елиминисана могућност стварања снажног блока политичких снага које су јасно национално опредељене и доследно и без политикантских калкулација не пристају на признавање независности Косова и Метохије.

Зашто је расправа о учешћу посланика опозиције у новом сазиву Народне скупштине од посебне важности за наше схватање суштине политике, у којој се морају поштовати јасно одређени демократски и морални принципи, што је у основи самог појма и значење легитимитета. Јер питање легитимитета једне власти спада пре свега у сферу моралне заснованости одређеног друштвеног и политичког поретка.

Стално позивање на став да се „од Макијавелија, а и пре њега не може више говорити да у политици морал и начелност играју веома важну улогу“ служи само као пригодно оправдање да се политички прагматизам, политикантско трговање утицајем и поделом партијског плена, али и прихватање диктата реалних односа у политичком животу, прогласе за најважније и најделотворније у функционисању политичких процеса.

Позивањем на делотворност и неопходност уважавања политичког прагматизма могу се оправдавати и најнеморалније деловање у политичким дешавањима. Ранко Пивљанин главни уредник листа „Нова“ у тексту „Треба ли опозиција да ‘врати’ мандате“ каже: „Међутим, морал у политици постојао је још само у античко време и то на страницама Аристотелове Никомахове етике“. Ако морал више не постоји у политици, на чему се онда заснива деловање преоевропске опозиције (странке ове оријентације већ су очигледно успеле у намери да остваре монопол у сфери опозиционог деловања) јер се оне често позивају на неприкосновене европске вредности које спадају и високо вредноване моралне вредности. А управо би поштовање моралних и демократских вредности морале да буду главна предност у односу на напредњачки режим који је оличење аморалности, насиља, клијентелизма и криминализације нашег политичког живота.

Зато је легитимитет од изузетне важности за деловање опозиције у данашњој политичкој ситуацији када напредњачки режим одавно нема легитимитет, власт засновану на добровољном и слободном пристанку грађана ове земље. Без легитимитета ова власт не може да и даље ствара привид плурализма и вишестраначког парламентаризма, а бојкотовање рада Народне скупштине, настале на изборној крађи, до краја би оголило диктаторски карактер напредњачке власти и додатно би продубило политичку кризу, која је настала након изборне крађе на овим ванредним изборима. Не би могло ни да се одржи обећање А. Вучића да ће „следећи избори бити одржани 2027. године" јер не би могла да се одржи оваква крња и октроисана Народна скупштина, у којој су само представници владајућих олигархијских структура. То би у суштини био једнопартијски парламент који нема основни услов одржања и не поседује легитимитет. А. Вучић и његов клептократски и диктаторски режим нашли би се на стварном брисаном простору.

Без легитимитета ова власт не може да и даље ствара привид плурализма и вишестраначког парламентаризма, а бојкотовање рада Народне скупштине, настале на изборној крађи, до краја би оголило диктаторски карактер напредњачке власти и додатно би продубило политичку кризу, која је настала након изборне крађе на овим ванредним изборима

Једино јасним, бескомпромисним и чврстим ставом заснованим на моралним и демократским начелима о радикалној измени изборних услова за предстојеће локалне изборе, укључујући и могућност бојкота избора ако захтеви не буду испуњени, може се обезбедити даља подршка грађана за њихово учешће у борби за демократију у нашој земљи и повратити вера да су промене могуће.

Већ су представници „Прогласа“ јасно дефинисали низ услов за промену изборних услова као предуслов за  излазак на предстојеће локалне изборе, али без јасног одговора шта да се ради ако се власт као и увек до сада безобзирно оглуши на изнете захтеве. На то питање могу дати одговор не само превасходно опозиционе странке, већ и многи други актери у нашем политичком и друштвеном животу, и тај одговор мора уследити што пре и што одлучније. Без тако формираног става само ће се додатно крунити подршка грађана, ширити пасивизација, одустајање и резигнација што је иначе и главни циљ диктаторског режима А.Вучића.

То би у суштини био једнопартијски парламент који нема основни услов одржања и не поседује легитимитет. А. Вучић и његов клептократски и диктаторски режим нашли би се на стварном брисаном простору

Логичан и једини могући одговор на сасвим изгледно оглушавање напредњачког режима на захтеве за темељу измену изборних услова за предстојеће преостале локалне изборе је одлука о бојкоту тих избора, свако половично и прагматично решење, или прихватање што прихватљивијих изборних услова само ће додатно учврстити позицију напредњачке владавине. На тај начин би се само понављала добро позната историја изборних крађа и избора који су све само не слободни и демократски.

Борислав Пекић је као активни и делатни учесник у стварању услова за формирање демократског друштва у време када се обнавља о вишестраначки живот у Србији овако говорио о односу политике и морала: “Политика је јавни морал. Морал је приватна политика. Признајем да никада ништа нисам тако мрзео и презирао као месијанство, нечовечну тежњу да се људима наметне нека формула спасења. Лични морал је основа сваке опште политике. Будимо људи, грађани и Срби али никад ниједну од тих особина, урођених или стечених не жртвујмо другој. Ко почне са жртвовањем својих врлина-завршава са жртвовањем туђих живота. Без војске ћемо можда бити изгубљени, без политичке маште, вероватно, али без морала свакако“.

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер