Протести грађана Србије против насиља и мрвице са бирачког стола напредњака

Након четири месеца од почетка протеста грађана  Србија против насиља насталих као последица   велике трагедије која је задесила Србију у мају месецу ове године , убиство ученика у школи Рибникар и погибија младих људи у околини Младеновца, може се са пуно оправданих разлога  већ сада рећи да су и они доживели исту судбину као и сви досадашњи  протести организовани против напредњачке власти.

Није се десио нови велики талас окупљања грађана предвиђан почетком септембра као најава обнављања велике пробуђене енергије народа испољене на почетку овог протесног деловања. Напротив, управо након летњих месеци очигледно је да су протести изгубили на интензитету, бројности а  самим тим су изгубили и свој основни смисао, да се врши све снажнији и одлучнији притисак на владајући режим и стварање политичког простора за његову темељну промену. Остали су окупљени као и много пута до сада „Чувари ватре“, они најупорнији и најодлучнији који и чине језгро сваког протеста чувајући његову доследност и верност изворним принципима непосредне демократије и одбрани права да се чује и изнад свега поштује и уважавају глас и интереси грађана. Није први пут да се осећају изневерени и препуштени матици свеопштег страначког прагматизма и реалног схватања политике, што може допринети само даљем продубљавању апатије и неспремности грађана да се укључе у политички живот.

Након четири месеца од почетка протеста грађана  Србија против насиља, може се са пуно оправданих разлога већ сада рећи да су и они доживели исту судбину као и сви досадашњи  протести

Протести грађана против насиља били су јасан излаз из апатије и осећања немоћи како је саопштено поводом обележавања Дана демократије  али и израз наде да није све изгубљено у настојањима напредњачког режима да потпуно пасивизује грађана и политичко деловање испразни од сваког смисла ширећи уверење да је грађанин немоћан и да се ништа не може урадити и променити у овом разореном друштву.

Ово стање је веома јасно описала Хана Арент говорећи о сталном лагању као средству владавине.“ То стално лагање и нема за циљ да народ поверује у лаж, већ је циљ да у ништа не верује. Таквом народу је одузет капацитет да мисли и суди. С таквим народом можете радити шта год“. Након очигледне осеке, разводњавања и губљења озбиљне прилике да се искористи пробуђене енергија грађана за далекосежне политичке циљеве у демонтирању диктаторског и недемократског напредњачког режима неминовно се поставља питање одговорности тзв. техничких организатора протеста против насиља, а то су опозиционе парламентарне странке (како то говоре режимски медији део опозиционих странака проевропске оријентације). Већ након неколико недеље и све очитије  спознаје да напредњачки режим неће испунити ниједан од постављених захтева  било је  јасно да време ради за владајући режим који је био озбиљно уздрман након првих  и одлучујућих  недеље протеста. Пошто није уследила озбиљна и промишљена артикулација даљих политичких корака у вођењу протеста а изостала је и јасна стратегија у вођењу политичког процеса насталог након почетка протеста . Протест се заглибио у немогућности његових организатора да превазиђу своју страначку ограниченост и окренутост својим ускогрудим политичким и личним интересима, што је иначе једна од ограничавајућих константи не само нашег страначког живота. Дубоко неповерење према странкама и етаблираним политичарима и овога пута је дошло до пуног изражаја.

Већ након неколико недеља  било је јасно да је  неопходна јасна  политичка артикулација ових протеста који су добили  и политички карактер , она је изостала а тиме је у великој мери овај еминентно политички протест изгубио на потребној динамици и акционој снази , а самим тим је  то и један од  важнијих узрока све већег осипања његових учесника. Управо је настајућа динамика протеста захтевала одлучан и промишљен одговор на питање, шта је стратешки план и конкретан циљ борби против режима који почива на насиљу и непрестано га ствара је су  насиље и страх главне полуге њиховог опстанка на власти. Без обзира што су прве реакције након покретања протеста биле да  су се грађани ослободили страха, што је свакако било очигледно, али то није било довољно за далекосежнији  политички домет ових протеста. Јер ако је нешто А. Вучић научио из недавне наше политичке прошлости  то је да на протесте не одговара полицијским кордонима већ да пусти да се протести протеком времена уруше управо због недостатка политичке стратегије, а он при томе рачуна на пословичну подељеност  и фрагментацију опозиције што њему  и сада омогућава да пацификује и умири протесте, што се десило и овога пута.

Ово стање је веома јасно описала Хана Арент говорећи о сталном лагању као средству владавине.“ То стално лагање и нема за циљ да народ поверује у лаж, већ је циљ да у ништа не верује. Таквом народу је одузет капацитет да мисли и суди

Међутим , ако нисмо добили одговор шта је  политичка стратегија тзв. техничких организатора протеста било је јасно након неколико недеља протеста  да су се  у први план истакле про-европски и грађанистички опредељене опозиционе странке које  јасно деле и заступају ову идеолошку оријентацију. Не ради се само о преузимању протеста  грађана већ је он на тај начин добио своје јасно одређено идеолошко и политичко одређење без обзира што се у јавним иступањима непрестано понављало да се ради о широком друштвеном и над- страначком покрету у којем могу учествовати сви они који су доследно опредељени за темељну и далекосежну промену напредњачког режима и смену А. Вучића. Инсистирало се на над-страначком и анти-политичком карактеру протеста што је последица веома  распрострањеног / из пуно оправданих разлога/ неповерења у странке и страначке функционере. То је иначе веома изузетно велико ограничење у деловану опозиционих странака и у нашем политичком  животу , јер су странке апсолутно маргинализоване, без озбиљне инфраструктуре без активног чланства, и на тај начин сужен им је простор за политичко деловање и артикулацију делатне  алтернативе напредњачком диктаторском режиму. Када су протести против насиља у питању све је било очигледније да су про-европске и грађанистичке странке као организатори окупљања грађана  отвореније   истицале своју намеру и опредељење да политички капитализују незадовољство и нарастајући гнев учесника протеста. Таквим односом је доведено у питање отвореност и ширина обухвата учесника протеста. Илустрација ове тврдње може се видети у ставовима Зорана Пановића уредника у Демостату. Он је анализирајући политички профил протеста дао следећу оцену. “Грађански Савез је био лепа партија. У протестима је  највећа грађанска оријентација, то би била највећа и најјача странка. Да постоји Грађански Савез он био на овим протестима најјача странка. Али про-европска и пролиберална снага није успела да у потпуности артикулише протесте грађана“. О томе  сведочи и представљање резултата истраживања јавног мњења агенције „Стата“, у  којој се износи следећи податак.“ Када би избори били у наредних неколико месеци за владајућу коалицију би гласало 44% бирача. За блок странака које организују протест Србија против насиља 38%, за странке које себе називају државотворном опозицијом било би 11%, а седам посто су неодлучни бирачи“. Нека сваки читалац сам процени колико су убедљиви и валидни овако представљени резултати овог  истраживања, или служе само као додатна маркетиншка подршка проевропској опозицији у њиховом „ победничком“ изборном походу. 

Овакве ставове и резултате истраживања у свом медијском приступу безрезервно су следили и следе тзв. независни, објективни и проевропски и  грађанистички оријентисани медији (Н1, ТВ НОВА, Лист НОВА, НИН, ВРЕМЕ, Нови Магазин) верујући да је  дошло коначно време да се што снажније и без остатка подржи политичко позиционирање и „снажење“ проевропских и грађанистичких странака и организација. Није изостало ни учестало обрачунавање са странкама десне и националне оријентације које себе   означавају као суверенистичку политичку снагу и залажу се за очување Косова и Метохије у државном устројству Србије што гарантује и наш важећи Устав. Оне се  непрестано жигошу као удбашке, поткупљене, повезане са режимом коме дају неопходну подршку када му то затреба. При томе су ови тзв. независни медији дали себи за право да одређују ко је права и истинска опозиција  следећи пре свега своју идеолошку и политичку агенду.

О својеврсном секташком и једностраном приступу у вођењу и извештавању о протестима против насиља  зорно сведочи чињеница да на овим самоизвиканим објективним и независним медијима али и на самим протестима само је у неколико наврата и то само узгред споменуто брутално и свакодневно насиље којем су изложени Срби на нашем Косову и Метохији. То као да је  договорено прећуткивана тема јер вероватно није део стратегије  проевропски и грађанистички оријентисаних политичких снага у  борби  против насиља , а одбрана људских и  националних права Срба у нашој јужној покрајини вероватно се не уклапа  и у њихову политичку и идеолошку  концепцију . А управо се на Косову и Метохији одвија процес најбруталнијег насиља и етничког чишћења и то не само на Северу и у Косовској Митровици. Али за тзв. техничке организаторе протеста то није била иоле значајна тема о којој је пожељно говорити јер очигледно не спада  у корпус  посвећених грађанистичких и про-европских политичких странака и организација. Чак ни у помпезно представљеном Договору за победу коју су потписали организатори протеста Србија против насиља /без потписа Народне  странке/ниједном речју није споменуто Косово и Метохија и  насиље којем су изложени Срби  у организацији тзв. косовске владе и уз подршку држава КВИНТЕ. Ни једне једине речи. Овакав однос прећуткивања најважнијег државног и политичког питања  бацио је велику сенку пре свега на тзв. техничке организаторе протеста, проевропски и грађанистички  оријентисане парламентарне странке и озбиљно довео у питање искреност намере да у главном фокусу протеста буде окупљање и усредсређивање најширег покрета грађана у коме ће бити окупљени људи најразличитијих политичких уверења и опредељења, и у којем ће се чути и глас Срба са Косова И Метохије.

Aко је нешто Вучић научио из недавне наше политичке прошлости, то је да се на протесте не одговара полицијским кордонима, већ се пусти да се протести протеком времена уруше управо због недостатка политичке стратегије. Он при томе рачуна на пословичну подељеност и фрагментацију опозиције

Након четири  месеца од почетка протеста Србија против насиља ипак је дошло до одређене политичке артикулације која се свела на захтев опозиционих про-европских странака да се распишу београдски и парламентарни избори до краја ове године. Вероватно су они вођени својом проценом да ће моћи да искористе енергију грађана за обезбеђивање победе  пре свега на београдским а и парламентарним изборима. Међутим, проблем настаје онда када се сагледају непосредни захтеви грађана који су месецима учествовали у протестима. Они су тражили  залагање и борбу за слободне и демократске изборе/што им опозиционе странке непрестано и сада обећавају/ али и акционо обједињавање  свих опозиционих странака удружења  и угледних личности нашег друштвеног живота које би резултирало једном изборном листом. Тиме би се послала симболична порука изузетне важности , да је могуће уједињавање свих снага које су посвећене рушењу катастрофалног напредњачког режим А. Вучића .Уместо тога тзв. технички организатори протеста су изневерили оба ова суштински важна захтева грађана и окренули се као и увек до сада својим уским страначким и дневно политичким интересима показујући не по први пут да су апсолутно недорасли историјским изазовима пред којима се Србија данас налази. Прихватили су да изађу на изборе под још горим општим изборним условима а управо би борба за слободне и демократске изборе била она мотивациона покретачка  снага која је могла да оживи и подстакне шире окупљање грађана и пружи неопходну динамику посусталим протестима.

Још једном су политичке странке опозиције изневериле и просуле  енергију грађана окрећући се својим политичким и страначким интересима, посланичким квотама, њиховом организационом опстанку, бескрајним калкулацијама о броју колона, лидерским сујетама, додатним поделама и дробљењу партијске и политичке сцене, борби за лидерско првенство у опозицији и све то само још више шири  конфузију и збуњеност у бирачком телу али показује неозбиљност , неодговорност и дилетантизам у вођењу политичких процеса.

Странке су још једном показале да су спремне да прихвате мрвице са бирачког  стола  напредњака али и да нису дорасле да препознају и артикулишу либертерски  и широко заснован  друштвени протест грађана управљен против свеопштег насиља у српском друштву. А то пре свега иде на руку А. Вучићу и његовом напредњачком режиму који истрајно гради култ неприкосновеног харизматичног вође и грађанима непрестано демонстрира своју страначку и политичку монолитност за разлику од опозиције која непрестано генерише и показује подељеност, недостатак воље за уједињавањем, неспособност да постигне елементарно акционо јединство у вођењу политичких процеса, синдром ничим оправданог и поткрепљеног лидерства.

Питање легитимитета је било од пресудне важности за функционисање напредњачког режима и тога је био свестан и сам А. Вучић . То је био политички ребус који он није успевао годинама да разреши. Зато је он све учинио да дезавуише идеју бојкота избора у чему је имао а има и данас савезнике и у представницима опозиционих странака. Након претходних парламентарних избора када је изборни цензус циљано спуштен на три посто коначно је успео да се домогне и толико потребног легитимитета, без обзира колико су ти избори били недемократски и испод сви стандарда слободних и демократских избора.

Сада је дошло време да се поново постави питање легитимитета овог антидемократског режима који опстаје захваљујући неслободним изборима, зато је неопходно реактуелизовати идеју бојкота избора, јер то је изазов који А. Вучић тешко може да контролише и пацификује. То показује и чињеница  да и актуелна  влада која је изабрана у недемократском условима очигледно има проблем легитимитета јер нема ефективну моћ коју јој одређује наш Устав.

Сада је дошло време да се поново постави питање легитимитета овог антидемократског режима који опстаје захваљујући неслободним изборима, зато је неопходно реактуелизовати идеју бојкота избора, јер то је изазов који А. Вучић тешко може да контролише и пацификује

Индикативно је да у редовима  садашње опозиције не постоји одлучна воља да се води доследна борба за стварање услова за одржавање слободних и демократских избора а бојкот избора је свакако најснажније и најделотворније средству у овој борби. У нашој јавности се чују гласови да треба учествовати на свим изборима без обзира што ти избори нису слободни и демократски што свакако одговара пре свега постојећим странкама , а да ли је то истински и демократски интерес грађана  који ће  и на предстојећим изборима бити изложени страховитој медијској кампањи , притисцима у на радним местима , изложени страху и уценама, најбруталнијим и бестидним поткупљивањима. При томе треба рећи да је А. Вучић већ практично завршио највећи део своје изборне кампање коју он иначе непрестано води.

Овакав историјски изазов у темељном развлашчивању напредњачке хоботнице која је израз огољеног кршења свих уставних и демократских принципа, прожета клијентелизмом и пљачком државних и природних ресурса,  бахатошћу и владавином насиљем ,  страхом и апсолутном медијском контролом и успостављањем најгорег облика партијске државе очигледно надраста садашње опозиционе странке које су уместо јасног политичког обједињавања свих снага које су носиле ове протесте  још једном су показале своју недораслост да воде и артикулишу најшири друштвени слободарски покрет за рушење овог све очигледнијег диктаторског режима.

Шта још треба да се деси у овој напаћеној земљи у којој су разорене основне институције, цвета корупција и бесрамна пљачка јавних ресурса и добара, дешава се отворена предаја и издаја Косова и Метохије да  би тзв. лидери и лидерчићи опозиционих странака коначно схватили да никога не занимају њихове колоне, страначка трговина посланичким местима и идеолошке позиције , када се ради изнад свега о опстанку Србије и освајању изгубљене слободе као основне претпоставке за успостављање демократског друштва у коме ће владати принципи поделе власти, поштовање људских права ,функционисати правна држава и бити осигуране основне медијске слободе , обезбеђена слобода политичког деловања, државна целовитост , поштовање Устава и заштита државних и националних права српског народа и грађана који живе у демократској и слободној Србији.

Loading...

Договор за победу  који су обзнанили организатори протеста „Србија против насиља“ само је низ општих места и  толико пута изговорених констатација и препознатљивих оцена без јасног одговора шта је конкретан стратешки политички и акциони програм који ће омогућити спровођење главног захтева протеста да коначно дође до обједињавања свих друштвених и политичких снага у рушењу  напредњачког режима који дословно разара и уништава Србију.

На питање које се најчешће поставља, у којој ће формацији опозиционе странке проевропске и грађанистичке оријентације изаћи и на ове недемократске и  неслободне изборе , најчешће се чује одговор, о томе ћемо одлучити када  се Вучић смилује да нам подари изборе и то када њему буде највише одговарало. Ако проевропска опозиција тражи изборе до краја године како је могуће да већ сада нема конкретан одговор на то да ли је спремна да барем формира листу свих странака и организација које су биле тзв. технички организатори  протеста.

Очигледно је да ни то нису спремни да учине, а већ увелико  говоре да је победа на предстојећим недемократским и неслободним изборима  сасвим извесна. Има ли граница дилетантизму и  неозбиљности  странака и организација које су потписале Договор за победу. Да ли после сваког великог  протеста грађана једино остану ЧУВАРИ ВАТРЕ.