Režimska propaganda, ili zavaravanje „zaverom“ protiv Vučića

Ljubitelji konspirologije imaju pred sobom čitav niz ubedljivih i neubedljivih teorija, no za razumevanje stvarnosti koja nas je snašla verujem da ćemo svi morati da se upoznamo i sa jednom novom varijacijom – sa zaverom protiv Vučića. Kada se govori o zaveri protiv nekoga, obično se podrazumeva da skriveni i podmukli planovi protiv date osobe zaista i postoje. No, kako sam uveren da ovde to nije slučaj, bilo bi pravilnije reći da je u pitanju teorija o zaveri protiv Vučića.

Kako se sa tim počelo? Od kada je formiranjem SNS-a 2008. počelo Vučićevo napuštanje srpskog stanovišta, deo analitičara, koji su voleli da se o njima misli kao o rodoljubima, pravdali su Vučićev evrofetišizam potrebom da se Evropska unija zavara i navede na neutralan stav u procesu rušenja Tadića, što je po njima bio prioritet svih prioriteta. Čim dođe na vlast, videćemo suverenizam na delu, uveravali su nas oni.

No kako do toga nije došlo, kriptoanalitičari su krenuli sa drugom strategijom, sa skretanjem gneva patriotske javnosti ka onima koji nisu faktor odlučivanja, bilo da su na vlasti (Dačić) ili u opoziciji (Đilas). Takođe su sa svojih portala krenuli intenzivno da prate situaciju u Ukrajini i da pišu o njoj, naime, valjalo je držati se neke teme koja može pomoći očuvanju patriotskog imidža. Onda su prošli vanredni izbori na kojima je DS totalno rasturen, a SPS oslabljen ušao u novu vladu, no nije se stalo.

Najpre je Dragan Vučićević, udarna pesnica Vučića i glavni urednik Informera, u svojim kolumnama krenuo sa plašenjem kako ostaci ostataka DS-a, tajkuni, nekontrolisane strukture u policiji i Zapad (?!) rade na rušenju Vučića, u čemu su mu se pridružili i Vidovdanci. Razlog za ovu zaveru je Vučićeva rešenost da se bori protiv korupcije (koja je po Vučićeviću ne samo problem građana Srbije već i primarni geopolitički interes Amerike) i odbijanje da se priključi sankcijama protiv Rusije, na čemu su više insistirali na Vidovdanu. Kako znamo da pomenuti ni sami ne veruju u ono što pišu, to se opet ne bi moglo nazvati teorijom zavere, već pre propagandom o istoj. Međutim, o rušenju Vučića zbog stava o ukrajinskoj krizi počeli su da pišu i ljudi u čiji patriotizam, inteligenciju i poštenje nema razloga sumnjati poput Miše Đurkovića[1] i Boška Obradovića[2]. Na toj talasnoj dužini je i deo patriotske javnosti.

Verujem da ovi stavovi ne stoje na čvrstoj osnovi. Naime, u Briselu, Berlinu i Vašingtonu su svesni da ova vlast stoji na dva stuba - na podršci koju dobijaju od njih usred ispunjavanja naloga i oreolu rodoljublja, koji iz nekih razloga (delom i zahvaljujući našim kriptoanalitičarima) i dalje imaju u očima jednog dela javnosti. Dakle, oni su svesni da mora postojati neka situacija gde će Vučić moći da se ponaša koliko-toliko suverenistički. Ali koje? Pa ukrajinska kriza je idealna prilika jer je tu stav Srbije čisto simboličke prirode! Naime, niti bi pozicija Evropske unije i Amerike u sukobu sa Rusijom bila jača da se sankcijama protiv Rusije priključi i Srbija, niti bi Moskva osetila bilo kakvu ozbiljniju štetu da joj Beograd uvede sankcije. A interesovanje srpske javnosti za datu temu je veliko, kao i solidarnost koju osećaju prema Rusima. Dakle, savršena prilika da se odlumi patriotizam.

Zapad bi, naravno, voleo da ih Vučić sledi i po tom pitanju. Međutim, to za njih nije od suštinske važnosti, bitno im je pre svega da ih sluša tamo gde od njegovih odluka nešto i zavisi, a to su sva unutrašnja pitanja Srbije i regiona. Pa je tako Briselskim sporazumom u južnoj srpskoj pokrajini ugasio institucije države kojom upravlja i ugurao Srbe u sistem nezavisnog Kosova. Na snagu je stupio novi Statut AP Vojvodine, kojim se prisustvo Srbije u pokrajini uslovljava poštovanjem nečega što je definisano kao evropske vrednosti[3]. Tu je i priča o „promeni svesti“ i citiranje Radomira Konstantinovića, koji je uz Latinku Perović ideološki otac Druge Srbije.

Prva poseta u svojstvu premijera bila je u Sarajevu, a da u odlasku ili povratku nije svratio u Banjaluku (što se čak ni Borisu Tadiću nije dešavalo). Tu je i prisnost sa Milom Đukanovićem koji je svaku vlast u Beogradu pre ove smatrao „velikosrpskom“ i koji i dalje vrši pritiske na Srbe u Crnoj Gori i SPC sa ciljem da izgradi identitet nove nacije. EPS i Telekom su u planu za privatizaciju, a ekonomski resori se dodeljuju ljudima po ukusu MMF-a i Svetske banke. Odrađuje im i ono što mnogi pre njega nisu hteli i smeli, za šta dobija pohvalu od Angele Merkel[4] i Bajdena[5] (ko li ga onda ruši?). Uz to, on se pred Imperijom može pohvaliti još nečim što njegovi prethodnici nisu mogli. On je, barem za sada, uništio srpsku suverenističku opoziciju.

Uostalom, da im je naša pozicija oko ukrajinske krize toliko bitna, oni bi put u Evropsku uniju, taj Vučićev prioritet, ucenili sa kooperativnim stavom, kao što su do sada ucenjivali oko Haga i Kosmeta, tj. oko onih pitanja koja su im zaista bila važna. A to se ne dešava. Čuju se samo blage sugestije da bi bilo lepo da ih sledimo. Uostalom, čak i da je odluka o neuvođenju sankcija Rusiji iskrena i bez motiva da se negde odglumi patriotizam, ona je sama po sebi daleko od dovoljnog kako za obnovu zemlje, tako i na stavljanje na crnu listu Zapada.

Ono što je takođe bitno je i činjenica da se dosadašnje davanje patriotskog legitimiteta Vučiću pokazalo kao jako štetno za one koji planiraju da budu nosioci te ideje. Nakon smene vlasti 2012. DSS je i pored toga što se ciljevi i prioriteti nove vlade nisu razlikovali od prethodne zauzeo dosta mlak stav prema njoj. Do Briselskog sporazuma ih uopšte nisu kritikovali, a i nakon toga bilo je teško izgovoriti ime onoga ko je stvarni donosilac odluka, već su sve kritike slate na račun „režima“ i Ivice Dačića. Da li je motiv ovoga bio strah ili vera da se Vučić može ponovo vratiti na staro ukoliko se zauzme pomirljiv i blago afirmativan stav prema njemu teško je reći, bitno je samo to da DSS nakon takve „strategije“ nije prešao cenzus.

Dakle, oštrica kritike ne sme otupeti!