Режимска пропаганда, или заваравање „завером“ против Вучића

Љубитељи конспирологије имају пред собом читав низ убедљивих и неубедљивих теорија, но за разумевање стварности која нас је снашла верујем да ћемо сви морати да се упознамо и са једном новом варијацијом – са завером против Вучића. Када се говори о завери против некога, обично се подразумева да скривени и подмукли планови против дате особе заиста и постоје. Но, како сам уверен да овде то није случај, било би правилније рећи да је у питању теорија о завери против Вучића.

Како се са тим почело? Од када је формирањем СНС-а 2008. почело Вучићево напуштање српског становишта, део аналитичара, који су волели да се о њима мисли као о родољубима, правдали су Вучићев еврофетишизам потребом да се Европска унија завара и наведе на неутралан став у процесу рушења Тадића, што је по њима био приоритет свих приоритета. Чим дође на власт, видећемо суверенизам на делу, уверавали су нас они.

Но како до тога није дошло, криптоаналитичари су кренули са другом стратегијом, са скретањем гнева патриотске јавности ка онима који нису фактор одлучивања, било да су на власти (Дачић) или у опозицији (Ђилас). Такође су са својих портала кренули интензивно да прате ситуацију у Украјини и да пишу о њој, наиме, ваљало је држати се неке теме која може помоћи очувању патриотског имиџа. Онда су прошли ванредни избори на којима је ДС тотално растурен, а СПС ослабљен ушао у нову владу, но није се стало.

Најпре је Драган Вучићевић, ударна песница Вучића и главни уредник Информера, у својим колумнама кренуо са плашењем како остаци остатака ДС-а, тајкуни, неконтролисане структуре у полицији и Запад (?!) раде на рушењу Вучића, у чему су му се придружили и Видовданци. Разлог за ову заверу је Вучићева решеност да се бори против корупције (која је по Вучићевићу не само проблем грађана Србије већ и примарни геополитички интерес Америке) и одбијање да се прикључи санкцијама против Русије, на чему су више инсистирали на Видовдану. Како знамо да поменути ни сами не верују у оно што пишу, то се опет не би могло назвати теоријом завере, већ пре пропагандом о истој. Међутим, о рушењу Вучића због става о украјинској кризи почели су да пишу и људи у чији патриотизам, интелигенцију и поштење нема разлога сумњати попут Мише Ђурковића[1] и Бошка Обрадовића[2]. На тој таласној дужини је и део патриотске јавности.

Верујем да ови ставови не стоје на чврстој основи. Наиме, у Бриселу, Берлину и Вашингтону су свесни да ова власт стоји на два стуба - на подршци коју добијају од њих усред испуњавања налога и ореолу родољубља, који из неких разлога (делом и захваљујући нашим криптоаналитичарима) и даље имају у очима једног дела јавности. Дакле, они су свесни да мора постојати нека ситуација где ће Вучић моћи да се понаша колико-толико суверенистички. Али које? Па украјинска криза је идеална прилика јер је ту став Србије чисто симболичке природе! Наиме, нити би позиција Европске уније и Америке у сукобу са Русијом била јача да се санкцијама против Русије прикључи и Србија, нити би Москва осетила било какву озбиљнију штету да јој Београд уведе санкције. А интересовање српске јавности за дату тему је велико, као и солидарност коју осећају према Русима. Дакле, савршена прилика да се одлуми патриотизам.

Запад би, наравно, волео да их Вучић следи и по том питању. Међутим, то за њих није од суштинске важности, битно им је пре свега да их слуша тамо где од његових одлука нешто и зависи, а то су сва унутрашња питања Србије и региона. Па је тако Бриселским споразумом у јужној српској покрајини угасио институције државе којом управља и угурао Србе у систем независног Косова. На снагу је ступио нови Статут АП Војводине, којим се присуство Србије у покрајини условљава поштовањем нечега што је дефинисано као европске вредности[3]. Ту је и прича о „промени свести“ и цитирање Радомира Константиновића, који је уз Латинку Перовић идеолошки отац Друге Србије.

Прва посета у својству премијера била је у Сарајеву, а да у одласку или повратку није свратио у Бањалуку (што се чак ни Борису Тадићу није дешавало). Ту је и присност са Милом Ђукановићем који је сваку власт у Београду пре ове сматрао „великосрпском“ и који и даље врши притиске на Србе у Црној Гори и СПЦ са циљем да изгради идентитет нове нације. ЕПС и Телеком су у плану за приватизацију, а економски ресори се додељују људима по укусу ММФ-а и Светске банке. Одрађује им и оно што многи пре њега нису хтели и смели, за шта добија похвалу од Ангеле Меркел[4] и Бајдена[5] (ко ли га онда руши?). Уз то, он се пред Империјом може похвалити још нечим што његови претходници нису могли. Он је, барем за сада, уништио српску суверенистичку опозицију.

Уосталом, да им је наша позиција око украјинске кризе толико битна, они би пут у Европску унију, тај Вучићев приоритет, уценили са кооперативним ставом, као што су до сада уцењивали око Хага и Космета, тј. око оних питања која су им заиста била важна. А то се не дешава. Чују се само благе сугестије да би било лепо да их следимо. Уосталом, чак и да је одлука о неувођењу санкција Русији искрена и без мотива да се негде одглуми патриотизам, она је сама по себи далеко од довољног како за обнову земље, тако и на стављање на црну листу Запада.

Оно што је такође битно је и чињеница да се досадашње давање патриотског легитимитета Вучићу показало као јако штетно за оне који планирају да буду носиоци те идеје. Након смене власти 2012. ДСС је и поред тога што се циљеви и приоритети нове владе нису разликовали од претходне заузео доста млак став према њој. До Бриселског споразума их уопште нису критиковали, а и након тога било је тешко изговорити име онога ко је стварни доносилац одлука, већ су све критике слате на рачун „режима“ и Ивице Дачића. Да ли је мотив овога био страх или вера да се Вучић може поново вратити на старо уколико се заузме помирљив и благо афирмативан став према њему тешко је рећи, битно је само то да ДСС након такве „стратегије“ није прешао цензус.

Дакле, оштрица критике не сме отупети!