Rezolucija kao srpski doprinos kosovskoj nezavisnosti

Predlogom „rezolucije o osnovnim principima za političke razgovore sa privremenim institucijama samouprave (PIS) na KiM“[1] postalo je još jasnije da „srpska“ vlast ne samo de fakto, već i de jure, aktom koji treba da usvoji naša Skupština, priznaje nezavisnost Kosova, ma koliko se zaklinjala u suprotno. Deklarativno spominjanje zaštite suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog uređenja Republike Srbije, koje možemo naći u Rezoluciji, mrtvo je slovo na papiru jer ga pobija čitav niz formulacija koje otvoreno sugerišu status Kosova kao nezavisne države. Tako se već u samom nazivu Rezolucije govori o „privremenim“, a ne protivustavnim kosovskim institucijama, kako bi trebalo. Priznaje se i „činjenica da je Republika Srbija u dosadašnjem toku političkog procesa, uprkos i nakon nelegalne jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova, svojim postupcima pružila PIS u Prištini ograničeni pravni i međunarodni subjektivitet i legitimitet“. Ovde imamo eksplicitno priznanje nezavisnosti, makar „ograničene“. U skladu s tim, na samom početku Rezolucije govori se o „potrebi da se očuva kontinuitet jedinstvene državne politike“, drugim rečima, „implementacija već postignutih dogovora i sporazuma sa predstavnicima PIS u Prištini“ koje je započeo čuveni i neslavni Borko, a „nova“ vlast produžila tamo gde je Borko stao, još dublje propadajući u izdaju Kosova.

Iz dopunskih obrazloženja visokih činovnika vlasti jasno se vidi da je krajnji cilj da se „privremene“ institucije nezavisnog Kosova i s naše strane učine trajnim, a „ograničena“ kosovska nezavisnost apsolutnom, valjda po „principu“ kad nećeš protiv njih, pridruži im se. Tako je premijer Srbije Ivica Dačić izjavio „da je Srbija načinila veliki ustupak kada je u jednom dokumentu priznala da postoji prištinska vlast na Kosovu“, i da su „Kosovu dati elementi subjektiviteta koje mi sada ne možemo da pobijemo“[2], već očigledno samo da potvrdimo i dodatno ojačamo. Dakle, bili smo naivni kad smo verovali da će nova vlast, oslobođena „žutih“, voditi neku novu, bitno drugačiju političku utakmicu spram Kosmeta. Naprotiv, po Dačićevim rečima, mi smo u „drugom poluvremenu“[3] iste utakmice koju su „žuti“ započeli, a oni nastavili. Milovan Drecun nas direktnije obaveštava o tom „velikom ustupku“ koji se krije pod imenom „suštinske autonomije za Albance“: „nudimo Albancima da te njihove institucije, na osnovu novog ustava Kosova koji bi bio donet ako se postigne dogovor sa nama, imaju legalitet, odnosno priznanje s naše strane“[4]. Pretpostavljam da je Edita Tahiri presrećna kada čuje ovakve izjave „naših“ funkcionera. Ostvaruje se njeno predviđanje da će se, čim prođe zima, zvezdica na oznaci Kosova istopiti kao pahuljica. Jedino što se to nije desilo prošle, već ove zime...

„Legalitet“ kosovskih institucija, naravno, podrazumeva da su institucije Srba na severu Kosmeta „nelegalne“. Zato se u Rezoluciji i kaže da „razgovori na visokom političkom nivou treba da budu vođeni o prevazilaženju institucionalnih paralelizama na području Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, ne zadirući u pitanje međunarodnog i državno-pravnog statusa PIS u Prištini“. Znači, umesto da se ne zadire u pitanje međunarodnog i državno-pravnog statusa Srbije, sa Kosmetom kao njenim sastavnim delom, u šta siledžijski provaljuju EU i kosovski teroristi i separatisti, ovde se nedodirljivim proglašava upravo kosovski PIS?! Sledstveno tome, institucionalni paralelizam se ne prevazilazi tako što se ukida kosovski PIS, već tako što se ukidaju srpske institucije na severu Kosmeta?! Dačić ionako uporno govori da je najaktuelniji problem „paralelizam i paraliza institucija”, drsko poručujući da su kosmetski Srbi 13 godina grešili što su izgrađivali institucije Srbije, umesto da „mudro“ shvate da „nije cilj da Srbija ima svoje institucije, već da postoje institucije koje će biti prihvatljive i za Srbe na Kosovu i za Prištinu”[5]. Ili, kako se kaže u Rezoluciji, „cilj je uspostavljanje organa vlasti na području Pokrajine koji bi bili priznati od svih strana uključenih u proces“. Jasno je koje organe vlasti jedino priznaju i mogu da priznaju kosovska i EU strana - samo one sa centralom u Prištini, suverene za čitavu teritoriju Kosova, pa tako i za njegov severni deo. Zato su sve navedene izjave „naših“ činovnika pravi pis(ing) po Srbiji. A njihovi „pregovori“ s tači-haradinajevskim Kosovom i kacinovskom EU nalik dogovoru dva vuka i ovce šta će imati za večeru. Pogodite sami ko su ovde vukovi, a ko ovca...

Još neki delovi Rezolucije potvrđuju da je reč o nezavisnosti Kosova. Spominju se „srpska“ i ostale „nacionalne zajednice“ kao da Srbi na Kosmetu nisu narod, a ostali nacionalne manjine (ili zajednice, svejedno). Da se, suprotno tome, u Rezoluciji jedino Albanci smatraju narodom, a Srbi i ostali nacionalnim manjinama, dokazuje zahtev za „specijalni statusom za seoske enklave u kojima Srbi i drugi nealbanci čine većinsko stanovništvo“. Ovo je uobičajeni, standardan zahtev kojim se traži autonomija za manjinske zajednice tamo gde one čine većinu ili značajan deo stanovništva (na osnovu toga su Vojvodina i Kosmet i postali pokrajine u okviru Srbije). Zato i „Autonomna zajednica srpskih opština na Kosovu i Metohiji“, koju Vlada proglašava najvišim postignućem (ako i to uspe), nije ništa drugo do autonomija u okviru nezavisnog Kosova (kao što su Vojvodina i Kosmet autonomije u okviru nezavisne Srbije). Jer, kakvog bi smisla imala autonomija za Srbe na Kosmetu koji je deo Srbije, tj. kada su Srbi na čitavoj teritoriji Srbije (konstitutivan) narod?! Nadležnosti ove srpske autonomije, izložene u Rezoluciji, dodatno overavaju kosovsku nezavisnost, odnosno suverenitet centralne prištinske vlasti. Tako se među njima navode sve one koje se inače daju nacionalnim manjinama, a one koje bi trebalo odlučujuće da upućuju na suverenitet Srbije idu u suprotnom smeru - ka Prištini. Spoljnja politika se uopšte ne spominje (očigledno se podrazumeva da je definiše Priština), za sudove se izričito kaže da su „ustanovljeni zakonima na nivou Pokrajine“, a „autonomna policija“ bi „u formalnom smislu deo policijskih snaga Kosova i Metohije, a funkcionisala bi pod autoritetom Izvršnog veća Autonomne zajednice srpskih opština“, pri čemu ova poslednja sintagma, koja bi trebalo da ublaži gorak ukus izdaje, ne znači savršeno ništa. Na kraju, u Rezoluciji se na više mesta govori o „Ustavu Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija“ i „Statutu Autonomne zajednice srpskih opština na Kosovu i Metohiji“, što jasno svedoči o pravnoj hijerarhiji, tj. subordinaciji srpske autonomije centralnoj kosovskoj vlasti, a pošto se nigde ne spominje u kakvom je odnosu Ustav KiM-a prema Ustavu Srbije, možemo samo zaključiti da nije ni u kakvom, odnosno da je Kosovo savršeno nezavisno. Ako neko i nakon svega ovoga ima neku veru i očekivanje da ipak nije reč o izdaji (samo zato što se govori o „Autonomnoj pokrajini KiM“), tu je Milovan Drecun da nam kaže o kakvoj se ujdurmi radi: „da mi prihvatimo da postoji jedna tvorevina na Kosovu i Metohiji, na kojoj mi sada nemamo kontrolu, koja sebe naziva državom, mi je nazivamo autonomnom pokrajinom, tako ćemo nastaviti...“[6] Dakle, i mi, tačnije Dačić, Drecun i njima slični, znamo i priznajemo da je Kosovo nezavisno, samo ga nećemo tako zvati. Da se naivni Srbi ne dosete...

Ipak, da situacija oko Rezolucije nije samo tragična, već i komična, opet se pobrinio spomenuti tandem. Tako Dačić gromko izjavljuje „nismo spremni da činimo ustupke koji vode do ugrožavanja nacionalnog interesa“[7], dok u isto vreme tvrdi da je „predložena rezolucija najveći ustupak Beograda u dosadašnjim pregovorima“[8]. Zabavna je i njegova izjava da „nije uobičajeno da se o platformi i našoj taktici upoznaju oni sa kojima treba tek da pregovaramo“[9], kada se zna da su sa platformom prvo upoznali EU (koja ju je prekrojila na štetu Srbije, očekivano), preko koje je i Priština sasvim lako mogla biti upoznata. Vrhunac komedije ipak je Drecunov komentar na koji se čovek prosto mora prevrnuti od smeha - Rezolucija je „specifično rešenje“ doneto „da ne bismo poništili aspiracije Albanaca“[10]?! Drecun je definitivno pametniji kad ćuti. Znači, umesto da delujemo u pravcu poništavanja aspiracija Albanaca za nezavisnim Kosovom i, dalje, Velikom Albanijom, mi tim aspiracijama izlazimo u susret i o njima pažljivo vodimo računa?! Pa gde takve egzotične, nadrealne specifičnosti ima osim u tragikomičnoj zemlji Srbijici...

Naravno, Kosmet se žrtvuje zarad „svetog“ cilja ulaska u EU. U Rezoluciju se tako kaže da „razgovori sa predstavnicima PIS u Prištini i svaki dogovor koji bude postignut treba da daju doprinos evropskim integracijama Republike Srbije“, odnosno „integraciji Zapadnog Balkana u EU“. A Dačić se ionako odavno ne trudi da ovo prikrije. Njegove eu-forične izjave pljušte sa svih strana. „Dijalog sa Prištinom je ključan za EU“, „Ne vidim za Srbiju bolju mogućnost. Dajte da mi uđemo u EU, pa ako ne valja onda ćemo da izađemo“; „Srbija mora da se izbori za datum početka pregovora o članstvu u EU“; „Mora da se sačuva dijalog u Briselu, jer je on važan za evropski put Srbije“[11]; „Platforma i rezolucija idu u korist pregovora koji se vode u Briselu“[12]; „koju taktiku primeniti da bi platforma ostvarila naš cilj, a to je dobijanje datuma pregovora sa EU“[13] Itd. Itd.

Ako se iz ove grozničave i fantazmagorične EU perspektive sagleda njegova izjava „nismo spremni da činimo ustupke koji vode do ugrožavanja nacionalnog interesa“, onda postupci vlasti izgledaju sasvim logični. Jer, ako je za nju ulazak u EU vrhovni i bezalternativni nacionalni interes, ona zaista ne čini nikakve ustupke na tom putu. Naročito ne „ustupak“ da je Kosovo deo Srbije, i da na prvom mestu treba braniti njen suverenitet, teritorijalni integritet i ustavni poredak.