СНС нема никакав резултат за три године, а за све криве ДС - криви смо што смо им омогућили да дођу на власт

Даме и господо,

Поштовани пријатељи,

Ово је наше прво велико окупљање од марта 2014.

Зато вас молим да минутом ћутања одамо пошту жртвама прошлогодишњих поплава и жртвама недавне хеликоптерске несреће.

Слава им.

* * *

А сад, хајде да се - само истине ради - још једном вратимо на 2000. годину. И нећемо никад више. Обећавам.

Зашто да се вратимо? Зато што данашњи режим у Србији као папагај понавља једну те исту тезу: да је у Србији све било у реду док ми нисмо дошли 2000. године и до 2012. све упропастили.

Кад смо ми дошли 2000. године, шта су нам то оставили у наслеђе Николић, Вучић и Дачић? Јесмо ли заборавили? Нисмо, на жалост.

А како да заборавимо:

хиљаде мртвих и рањених, 800 хиљада избеглих;

опште сиромаштво и беда;

пад производње на једну трећину;

пад друштвеног производа за који треба 40 година да би се вратио на ниво из 1987;

незапосленост од 35 одсто, плус милион фиктивно запослених;

просечна плата умањена 10 пута;

прво место у свету по интензитету месечне инфлације;

друго место у свету по укупном расту цена;

треће место у свету по укупном трајању хиперинфлације;

новчаница највеће номиналне вредности: 500 милијарди динара.

И сад, док гледам како Вучић кука и жали се шта је све од нас наследио, питам се како ли би тек кукао да је наследио оно што смо ми наследили од њега? Па то би се чуло до Карловца и Карлобага!

Вучић, Николић и Дачић су 2012. године затекли много бољу Србију од оне коју су они нама оставили 2000. године. И то је чињеница коју нико не може да оспори.

Кад је 2012. године дошао на власт, Србија је била сиромашна држава која је - таква каква је била, усред кризе - ипак имала најбоље економске показатеље у целом региону. Ко не верује, нека провери. И шта се догодило у међувремену? За непуне четири године постали смо - најгори у региону. Србија је данас имитација државе, земља која слави како пропада, а вођи је баш непријатно колико нам је добро.

Све власти у Србији од 2000. до 2012. године повећале су наслеђени дуг за милијарду и по евра. Вучићев режим је, за само три године, повећао наслеђени дуг за 10 милијарди евра.

Зашто вам ово говорим? Зато што нам је свима мука да слушамо како се за сваку глупост, за незнање и аматеризам СНС, без трунке стида оптужују демократе. И мука нам је да гледамо како три године немају ни један једини добар резултат, а да смо и даље ми криви за све.

И зато им одавде јасно и гласно поручујемо: господо напредњаци, три године имате апсолутну власт у Србији и све је горе него што је било. Људи живе горе, посла је све мање, дугова је све више. Не може више овако. Крајње је време да преузмете одговорност за то и да престанете да причате бајке у које више нико не верује!

Е сад, ако нисмо за све криви, а нисмо, да ли смо изашта криви?

Јесмо, него шта смо. Криви смо.

Па довољно је само то што смо - оним што смо радили и оним што нисмо урадили - довели СНС на власт. Не треба нам већа кривице од те.

* * *

Србијом данас владају људи који су 12 година чекали своју шансу.

И док су чекали, нису видели мостове које смо подигли. Нису их интересовали ни булевари које смо изградили. Нису видели преко 15 милијарди евра страних инвестиција које смо привукли. Нису обратили пажњу на вртиће, школе и болнице које смо направили. И баш их је било брига за школе које смо завршили. То не. Они су од нас видели и научили нешто сасвим друго.

Видели су како се партијски запошљава. Видели су како се бахати. Видели су како се претерује у маркетингу. Само то су видели. И онда су закључили да то и они знају да раде. И да вам право кажем, били су у праву. Све они то раде много жешће и много више од нас.

Преко ноћи су од ратних профитера и шовиниста постали европејци. Преко ноћи су од понављача постали магистри и доктори наука. Преко ноћи су погазили театралну заклетву Шешељу и Косову.

Данас Српска напредна странка без пардона усавршава сваку нашу грешку. 

Данас Демократска странка даје реч Србији да неће поновити ниједну своју грешку.

И тако мора бити, ако мислимо да спасавамо Србију.

* * *

Цела Српска напредна странка данас се крије иза једног јединог човека, оног истог кога је пре три године на изборима у Београду убедљиво победио Драган Ђилас. Тај човек данас је аутократски вођа. Суспендовао је све институције, суспендовао је истину, на путу је да суспендује и здрав разум. У Србији данас као да све губи смисао. То му је и циљ.

Вођа има невероватан дар за избор најбољих кадрова. Прво је Србију усрећио лажним доктором наука на месту министра полиције, затим керамичарем на месту министра одбране, па власником плесне школе на функцији министра привреде.

Потом је кренуо да бира саветнике из иностранства. И ту је био непогрешив. Определио се за искусни двојац Тони Блер - Алистер Кембел, признат и познат по инсистирању на копненој инвазији Србије и стратегији по којој свим државама на Балкану треба доделити помоћ, али „Србија не сме добити ни пару”.

Вучић исто тако мудро бира и пословне партнере, на челу са шеиком чија је фамилија била спонзор Ослободилачке војске Косова.

Кад такви могу, онда свако може. И сви ће стати под једну, вођину заставу.

С таквим вођом и таквим обожаваоцима вође, Србија данас толико напредује да је већ постала опасно место за живот.

Србија се распада пред нашим очима, предмодерна држава без стратегије и визије, данас је плен незналица, шарлатана и ботова.

Постала је провизоријум.

Учитељи се понижавају, а понављачи унапређују.

Сиротиња се кажњава, а тајкуни награђују.

Трговци увозе млеко, а сточари своје просипају.

Земља се узима фармерима и поклања бедуинима.

Дипломе се купују, а академици и стручњаци јефтино продају.

Пензионерима се отима, а ботовима даје.

Нерадници кукају јер много раде, а радници кукају јер не раде уопште.

Лаж нам нуде као истину, а срамоту као достојанство.

Србија се распродаје иза затворених врата.

Резултата је премало, а обећања превише.

Данас смо сви жртве лицемерја и бесомучне пропаганде. 

Председник државе оптужује невладине организације за рушење државе, а невладина организација његове супруге троши милионе евра и никоме не полаже рачуне.

Премијер обећава модерну и успешну Србију, а окружује се углавном полтронима, плагијаторима и незналицама.

Општине тероришу батинашким одредима. Што не стигне мафија, доврши полиција.

Туку нас свуда: у Мионици, у Оџацима, у Мајданпеку, у Зајечару, у Врбасу, у Ковину, у Инђији. Силеџије из црних џипова увек пролазе некажњено.

Као идемо у Европску унију, а заправо постајемо аутократија без права на различитост, другачије мишљење и јавну расправу. Без плана, без будућности и без наде.

У таквој ситуацији, промене морају бити циљ сваког грађанина Србије. Томе се све мора подредити.

Борба против режима који нас је задужио 10 милијарди евра, осиромашио грађане и државу увео у беду, лаж и пропадање - то мора бити приоритет сваког од нас.

Не можемо више да трпимо режим који не уме да нас одбрани од поплава и несрећа, и који је за три године отворио један семафор, један пешачки прелаз и једну надстрешницу за бицикле.

Зато захтевамо оставку Александра Вучића.

Јер немојмо се заваравати. Све ово данас је његово дело.

* * *

Кад Гашић каже да не осећа баш никакву одговорност за трагедију и да би све поново исто урадио - то је Вучић.

Кад Вулин лаже о мањој незапослености и профитабилним центрима за социјални рад - то је Вучић.

Кад Зорана Михајловић за три године да 300 интервјуа, а радови на Жежељевом мосту не мичу с места - то је Вучић.

Кад Селаковић вређа адвокате - то је Вучић.

Кад Вербић понижава учитеље, наставнике и професоре - то је Вучић.

Кад Стефановић послушно одигра фарсу о крађи идентитета - то је Вучић.

Кад Синиша Мали прогласи незналицама архитекте и академике - то је Вучић.

Кад Дачић не сме ни самом себи заменике да изабере - и то је Вучић.

Кад ПУПС гласа за смањење пензија - то је Вучић.

Кад Ђукановић напада омбудсмана и повереника за јавне информације, кад се Бабић диви вођи ментално и физички, кад Марјан Ристичевић филозофира, кад Жељко Митровић добије награду за развој културе у Србији, кад Вучичевић објави нову бљувотину - и то је Вучић.

Сви су они Вучић, јер сви добро знају да би без Вучића били нико и ништа.

Зато Вучић мора да оде. Не може и не сме ова владавина беде и страха, лажи и претњи да траје вечно.

Мора да престане. Одмах.

Србији је доста понижења и треба јој достојанство.

Достојанство слободних грађана и слободних заједница.

Достојанство независних институција и независних медија.

Достојанство јаке и поносне европске државе.

Томе се посвећујемо.

Коме је доста ћутања, трпљења и понижења - нека нам се придружи.

* * *

При томе, ми не смемо да поновимо ни једну једину грешку.

Шта треба да радимо?

Прво, импровизацији, незнању и шарлатанству треба да супротставимо знање и стратегију. Мала земља као што је Србија може само знањем, планом и стратегијом да иде напред. Не може се лажним дипломама, празним обећањима и надуваним аферама никуда стићи. Зато између оних који мисле подобно и оних који мисле слободно - бирамо ове друге. Србија има много људи са знањем и искуством, професионалаца и стручњака са озбиљним референцама. Формирање "Владе у сенци" омогућило им је да додју до изражаја.

Друго, ми уместо ове СНС пароле „Свом снагом у неолиберално робље”, грађанима треба да понудимо нову, модерну државу хуманог капитализма. Државу здраве конкуренције, а озбиљне социјалне одговорности. Државу са малом, ефикасном и просвећеном управом. Дакле све што Србија данас није.

Нудимо Србију јаког образовања, доброг здравства и богате културе. Државу која мотивише наше предузетнике и привреднике и подстиче иновације.

Треће,Србији су потребне дубинске реформе свих сегмената друштва и нови устав. Потребна нам је нова економска политика усмерена пре свега на домаћа мала и средња предузећа, пореска политика која не кажњава него мотивише и подстиче, рационална и ефикасна јавна предузећа, стабилан и одговоран пензиони систем који ће онемогућити смањивање пензија, јер су оне стечено право, здравство које ће брзо и квалитетно лечити наше грађане и бити атрактивно за здравствени туризам, потпуно независно и јако правосуђе, добро плаћена и професионална војска и полиција, планско и квалитетно образовање, култура стваралачка и преиспитујућа а не естрада која подилази најнижим страстима, реформа јавног сектора, државне управе и институција система. Без одлагања. И све у корист грађана.

Четврто, нама је потребан одржив и уједначен регионални раст и развој. Приоритети свуда треба да буду запошљавање и развој инфраструктуре, пољопривреде и прехрамбене индустрије, енергетике, ИТ сектора и професионалних, квалитетних услуга. Мала и средња предузећа пре свега. Свака страна инвестиција је добродошла, али Србија више неће од пореског новца наших привредника да им доводи и субвенционише конкуренцију. То је лудост и то мора да престане. Подршка инвеститорима треба да се огледа у фискалним и инфраструктурним повластицама. Показало се да, за разлику од СНС, умемо да привучемо инвеститоре. Уосталом, све фабрике које Вучић обилази смо ми довели, и све фабрике које отвара су започете у наше време.

Пето, европске интеграције максимално убрзати. Овога пута не као стратешки циљ и пут без алтернативе, већ као стратешко средство за остварење националних приоритета и стратегије. Колико год да Европа данас има проблема (а ко их нема), ми треба да делимо и добро и зло са Аустријом, Италијом, Француском и Грчком, а не са државама које су хиљадама километара далеко. Са Европом савезник, са свима другима добар и поуздан партнер. То је пут.

Шесто, без пуне и отворене сарадње са науком и струком, са друштвеним покретима, цивилним иницијативама и слободним синдикатима - нема нам будућности.

И на крају, порука грађанима.

Демократска странка нема избора и нема више права ни на једну једину грешку.

Демократска странка мора да стане на пут аутократији и владавини страха, незнања и лажи.

Ко хоће да трпи - нека трпи.

Ко хоће да ћути - нека ћути.

Ко хоће да мирно гледа како се ова држава растаче, разваљује и уништава - нека гледа.

Ми не можемо и нећемо.

Ми крећемо и сваким даном ће нас бити све више и више.

Данас нас овде има 30.000, за неколико месеци биће нас 300.000.

Данас смо у Београду, у мају митинг у Крагујевцу,  И тако град за градом до кона

не победе. Над Србију се надвио мрак. Осветлимо Србију!

Живела слободна и демократска Србија!