SNS nema nikakav rezultat za tri godine, a za sve krive DS - krivi smo što smo im omogućili da dođu na vlast

Dame i gospodo,

Poštovani prijatelji,

Ovo je naše prvo veliko okupljanje od marta 2014.

Zato vas molim da minutom ćutanja odamo poštu žrtvama prošlogodišnjih poplava i žrtvama nedavne helikopterske nesreće.

Slava im.

* * *

A sad, hajde da se - samo istine radi - još jednom vratimo na 2000. godinu. I nećemo nikad više. Obećavam.

Zašto da se vratimo? Zato što današnji režim u Srbiji kao papagaj ponavlja jednu te istu tezu: da je u Srbiji sve bilo u redu dok mi nismo došli 2000. godine i do 2012. sve upropastili.

Kad smo mi došli 2000. godine, šta su nam to ostavili u nasleđe Nikolić, Vučić i Dačić? Jesmo li zaboravili? Nismo, na žalost.

A kako da zaboravimo:

hiljade mrtvih i ranjenih, 800 hiljada izbeglih;

opšte siromaštvo i beda;

pad proizvodnje na jednu trećinu;

pad društvenog proizvoda za koji treba 40 godina da bi se vratio na nivo iz 1987;

nezaposlenost od 35 odsto, plus milion fiktivno zaposlenih;

prosečna plata umanjena 10 puta;

prvo mesto u svetu po intenzitetu mesečne inflacije;

drugo mesto u svetu po ukupnom rastu cena;

treće mesto u svetu po ukupnom trajanju hiperinflacije;

novčanica najveće nominalne vrednosti: 500 milijardi dinara.

I sad, dok gledam kako Vučić kuka i žali se šta je sve od nas nasledio, pitam se kako li bi tek kukao da je nasledio ono što smo mi nasledili od njega? Pa to bi se čulo do Karlovca i Karlobaga!

Vučić, Nikolić i Dačić su 2012. godine zatekli mnogo bolju Srbiju od one koju su oni nama ostavili 2000. godine. I to je činjenica koju niko ne može da ospori.

Kad je 2012. godine došao na vlast, Srbija je bila siromašna država koja je - takva kakva je bila, usred krize - ipak imala najbolje ekonomske pokazatelje u celom regionu. Ko ne veruje, neka proveri. I šta se dogodilo u međuvremenu? Za nepune četiri godine postali smo - najgori u regionu. Srbija je danas imitacija države, zemlja koja slavi kako propada, a vođi je baš neprijatno koliko nam je dobro.

Sve vlasti u Srbiji od 2000. do 2012. godine povećale su nasleđeni dug za milijardu i po evra. Vučićev režim je, za samo tri godine, povećao nasleđeni dug za 10 milijardi evra.

Zašto vam ovo govorim? Zato što nam je svima muka da slušamo kako se za svaku glupost, za neznanje i amaterizam SNS, bez trunke stida optužuju demokrate. I muka nam je da gledamo kako tri godine nemaju ni jedan jedini dobar rezultat, a da smo i dalje mi krivi za sve.

I zato im odavde jasno i glasno poručujemo: gospodo naprednjaci, tri godine imate apsolutnu vlast u Srbiji i sve je gore nego što je bilo. Ljudi žive gore, posla je sve manje, dugova je sve više. Ne može više ovako. Krajnje je vreme da preuzmete odgovornost za to i da prestanete da pričate bajke u koje više niko ne veruje!

E sad, ako nismo za sve krivi, a nismo, da li smo izašta krivi?

Jesmo, nego šta smo. Krivi smo.

Pa dovoljno je samo to što smo - onim što smo radili i onim što nismo uradili - doveli SNS na vlast. Ne treba nam veća krivice od te.

* * *

Srbijom danas vladaju ljudi koji su 12 godina čekali svoju šansu.

I dok su čekali, nisu videli mostove koje smo podigli. Nisu ih interesovali ni bulevari koje smo izgradili. Nisu videli preko 15 milijardi evra stranih investicija koje smo privukli. Nisu obratili pažnju na vrtiće, škole i bolnice koje smo napravili. I baš ih je bilo briga za škole koje smo završili. To ne. Oni su od nas videli i naučili nešto sasvim drugo.

Videli su kako se partijski zapošljava. Videli su kako se bahati. Videli su kako se preteruje u marketingu. Samo to su videli. I onda su zaključili da to i oni znaju da rade. I da vam pravo kažem, bili su u pravu. Sve oni to rade mnogo žešće i mnogo više od nas.

Preko noći su od ratnih profitera i šovinista postali evropejci. Preko noći su od ponavljača postali magistri i doktori nauka. Preko noći su pogazili teatralnu zakletvu Šešelju i Kosovu.

Danas Srpska napredna stranka bez pardona usavršava svaku našu grešku. 

Danas Demokratska stranka daje reč Srbiji da neće ponoviti nijednu svoju grešku.

I tako mora biti, ako mislimo da spasavamo Srbiju.

* * *

Cela Srpska napredna stranka danas se krije iza jednog jedinog čoveka, onog istog koga je pre tri godine na izborima u Beogradu ubedljivo pobedio Dragan Đilas. Taj čovek danas je autokratski vođa. Suspendovao je sve institucije, suspendovao je istinu, na putu je da suspenduje i zdrav razum. U Srbiji danas kao da sve gubi smisao. To mu je i cilj.

Vođa ima neverovatan dar za izbor najboljih kadrova. Prvo je Srbiju usrećio lažnim doktorom nauka na mestu ministra policije, zatim keramičarem na mestu ministra odbrane, pa vlasnikom plesne škole na funkciji ministra privrede.

Potom je krenuo da bira savetnike iz inostranstva. I tu je bio nepogrešiv. Opredelio se za iskusni dvojac Toni Bler - Alister Kembel, priznat i poznat po insistiranju na kopnenoj invaziji Srbije i strategiji po kojoj svim državama na Balkanu treba dodeliti pomoć, ali „Srbija ne sme dobiti ni paru”.

Vučić isto tako mudro bira i poslovne partnere, na čelu sa šeikom čija je familija bila sponzor Oslobodilačke vojske Kosova.

Kad takvi mogu, onda svako može. I svi će stati pod jednu, vođinu zastavu.

S takvim vođom i takvim obožavaocima vođe, Srbija danas toliko napreduje da je već postala opasno mesto za život.

Srbija se raspada pred našim očima, predmoderna država bez strategije i vizije, danas je plen neznalica, šarlatana i botova.

Postala je provizorijum.

Učitelji se ponižavaju, a ponavljači unapređuju.

Sirotinja se kažnjava, a tajkuni nagrađuju.

Trgovci uvoze mleko, a stočari svoje prosipaju.

Zemlja se uzima farmerima i poklanja beduinima.

Diplome se kupuju, a akademici i stručnjaci jeftino prodaju.

Penzionerima se otima, a botovima daje.

Neradnici kukaju jer mnogo rade, a radnici kukaju jer ne rade uopšte.

Laž nam nude kao istinu, a sramotu kao dostojanstvo.

Srbija se rasprodaje iza zatvorenih vrata.

Rezultata je premalo, a obećanja previše.

Danas smo svi žrtve licemerja i besomučne propagande. 

Predsednik države optužuje nevladine organizacije za rušenje države, a nevladina organizacija njegove supruge troši milione evra i nikome ne polaže račune.

Premijer obećava modernu i uspešnu Srbiju, a okružuje se uglavnom poltronima, plagijatorima i neznalicama.

Opštine terorišu batinaškim odredima. Što ne stigne mafija, dovrši policija.

Tuku nas svuda: u Mionici, u Odžacima, u Majdanpeku, u Zaječaru, u Vrbasu, u Kovinu, u Inđiji. Siledžije iz crnih džipova uvek prolaze nekažnjeno.

Kao idemo u Evropsku uniju, a zapravo postajemo autokratija bez prava na različitost, drugačije mišljenje i javnu raspravu. Bez plana, bez budućnosti i bez nade.

U takvoj situaciji, promene moraju biti cilj svakog građanina Srbije. Tome se sve mora podrediti.

Borba protiv režima koji nas je zadužio 10 milijardi evra, osiromašio građane i državu uveo u bedu, laž i propadanje - to mora biti prioritet svakog od nas.

Ne možemo više da trpimo režim koji ne ume da nas odbrani od poplava i nesreća, i koji je za tri godine otvorio jedan semafor, jedan pešački prelaz i jednu nadstrešnicu za bicikle.

Zato zahtevamo ostavku Aleksandra Vučića.

Jer nemojmo se zavaravati. Sve ovo danas je njegovo delo.

* * *

Kad Gašić kaže da ne oseća baš nikakvu odgovornost za tragediju i da bi sve ponovo isto uradio - to je Vučić.

Kad Vulin laže o manjoj nezaposlenosti i profitabilnim centrima za socijalni rad - to je Vučić.

Kad Zorana Mihajlović za tri godine da 300 intervjua, a radovi na Žeželjevom mostu ne miču s mesta - to je Vučić.

Kad Selaković vređa advokate - to je Vučić.

Kad Verbić ponižava učitelje, nastavnike i profesore - to je Vučić.

Kad Stefanović poslušno odigra farsu o krađi identiteta - to je Vučić.

Kad Siniša Mali proglasi neznalicama arhitekte i akademike - to je Vučić.

Kad Dačić ne sme ni samom sebi zamenike da izabere - i to je Vučić.

Kad PUPS glasa za smanjenje penzija - to je Vučić.

Kad Đukanović napada ombudsmana i poverenika za javne informacije, kad se Babić divi vođi mentalno i fizički, kad Marjan Rističević filozofira, kad Željko Mitrović dobije nagradu za razvoj kulture u Srbiji, kad Vučičević objavi novu bljuvotinu - i to je Vučić.

Svi su oni Vučić, jer svi dobro znaju da bi bez Vučića bili niko i ništa.

Zato Vučić mora da ode. Ne može i ne sme ova vladavina bede i straha, laži i pretnji da traje večno.

Mora da prestane. Odmah.

Srbiji je dosta poniženja i treba joj dostojanstvo.

Dostojanstvo slobodnih građana i slobodnih zajednica.

Dostojanstvo nezavisnih institucija i nezavisnih medija.

Dostojanstvo jake i ponosne evropske države.

Tome se posvećujemo.

Kome je dosta ćutanja, trpljenja i poniženja - neka nam se pridruži.

* * *

Pri tome, mi ne smemo da ponovimo ni jednu jedinu grešku.

Šta treba da radimo?

Prvo, improvizaciji, neznanju i šarlatanstvu treba da suprotstavimo znanje i strategiju. Mala zemlja kao što je Srbija može samo znanjem, planom i strategijom da ide napred. Ne može se lažnim diplomama, praznim obećanjima i naduvanim aferama nikuda stići. Zato između onih koji misle podobno i onih koji misle slobodno - biramo ove druge. Srbija ima mnogo ljudi sa znanjem i iskustvom, profesionalaca i stručnjaka sa ozbiljnim referencama. Formiranje "Vlade u senci" omogućilo im je da dodju do izražaja.

Drugo, mi umesto ove SNS parole „Svom snagom u neoliberalno roblje”, građanima treba da ponudimo novu, modernu državu humanog kapitalizma. Državu zdrave konkurencije, a ozbiljne socijalne odgovornosti. Državu sa malom, efikasnom i prosvećenom upravom. Dakle sve što Srbija danas nije.

Nudimo Srbiju jakog obrazovanja, dobrog zdravstva i bogate kulture. Državu koja motiviše naše preduzetnike i privrednike i podstiče inovacije.

Treće,Srbiji su potrebne dubinske reforme svih segmenata društva i novi ustav. Potrebna nam je nova ekonomska politika usmerena pre svega na domaća mala i srednja preduzeća, poreska politika koja ne kažnjava nego motiviše i podstiče, racionalna i efikasna javna preduzeća, stabilan i odgovoran penzioni sistem koji će onemogućiti smanjivanje penzija, jer su one stečeno pravo, zdravstvo koje će brzo i kvalitetno lečiti naše građane i biti atraktivno za zdravstveni turizam, potpuno nezavisno i jako pravosuđe, dobro plaćena i profesionalna vojska i policija, plansko i kvalitetno obrazovanje, kultura stvaralačka i preispitujuća a ne estrada koja podilazi najnižim strastima, reforma javnog sektora, državne uprave i institucija sistema. Bez odlaganja. I sve u korist građana.

Četvrto, nama je potreban održiv i ujednačen regionalni rast i razvoj. Prioriteti svuda treba da budu zapošljavanje i razvoj infrastrukture, poljoprivrede i prehrambene industrije, energetike, IT sektora i profesionalnih, kvalitetnih usluga. Mala i srednja preduzeća pre svega. Svaka strana investicija je dobrodošla, ali Srbija više neće od poreskog novca naših privrednika da im dovodi i subvencioniše konkurenciju. To je ludost i to mora da prestane. Podrška investitorima treba da se ogleda u fiskalnim i infrastrukturnim povlasticama. Pokazalo se da, za razliku od SNS, umemo da privučemo investitore. Uostalom, sve fabrike koje Vučić obilazi smo mi doveli, i sve fabrike koje otvara su započete u naše vreme.

Peto, evropske integracije maksimalno ubrzati. Ovoga puta ne kao strateški cilj i put bez alternative, već kao strateško sredstvo za ostvarenje nacionalnih prioriteta i strategije. Koliko god da Evropa danas ima problema (a ko ih nema), mi treba da delimo i dobro i zlo sa Austrijom, Italijom, Francuskom i Grčkom, a ne sa državama koje su hiljadama kilometara daleko. Sa Evropom saveznik, sa svima drugima dobar i pouzdan partner. To je put.

Šesto, bez pune i otvorene saradnje sa naukom i strukom, sa društvenim pokretima, civilnim inicijativama i slobodnim sindikatima - nema nam budućnosti.

I na kraju, poruka građanima.

Demokratska stranka nema izbora i nema više prava ni na jednu jedinu grešku.

Demokratska stranka mora da stane na put autokratiji i vladavini straha, neznanja i laži.

Ko hoće da trpi - neka trpi.

Ko hoće da ćuti - neka ćuti.

Ko hoće da mirno gleda kako se ova država rastače, razvaljuje i uništava - neka gleda.

Mi ne možemo i nećemo.

Mi krećemo i svakim danom će nas biti sve više i više.

Danas nas ovde ima 30.000, za nekoliko meseci biće nas 300.000.

Danas smo u Beogradu, u maju miting u Kragujevcu,  I tako grad za gradom do kona

ne pobede. Nad Srbiju se nadvio mrak. Osvetlimo Srbiju!

Živela slobodna i demokratska Srbija!