Србија је морала помоћи РСК да издржи први удар „Олује“ – све би онда имало други ток

Пре неки дан, они су у Книну званично прославили, а ми у Приједору отужили „Олују“, агресивну војну операцију (августа '95) која је угасила Републику Српску Крајину (РСК) и то њен западни део, док је источна област (источна Славонија, Барања и западни Срем) сачекала „мирну реинтеграцију“ у Хрватску. Месецима раније РСК је опкољавана и, све су прилике, припремана за коначну предају и издају (медији у Србији нису ни објавили да је РСК нападнута 4. августа). Крајина је тек нешто брањена, таман толико да српски народ стигне да се покрене са огњишта пут истока, и да се ни ево после три деценије не врати.

Нема јаснијих слика од ових прослава и „комеморација“ које би показале колико су данас далеке Хрватска и Србија, како су им политике супротстављене и непријатељске, а комшијска будућност попут црне рупе. Неко то објашњава „мржњом малих разлика“ (можда и отрцана фраза) јер је могуће да не постоје расно и физички два сличнија народа – али стварни корени злог понашања су дубоки и, на жалост, дуговечни. У садашњем моменту мирних државних односа, прекограничних путовања грађана, сваковрсне комуникације или привредних подухвата, Србија ипак има, на свом европском путу, инферниорнији положај у односу на Хрватску. Не само зато што је ова већ у ЕУ (и у НАТО и има већи БДП и има море и др), већ због њеног стратешки уцењивачког потенцијала при остваривању српске политике, или маште, о уласку у ЕУ. И не само због тога, за званичну Србију РСК је одавно „табу“ – не спомиње се ни као историјска чињеница.

Наука казује да култура мржње у Хрватској према Србима није настала, како се често мисли, тек у XIX веку, са А. Старчевићем, „оцем домовине“, за кога су Срби „накот“, „пасмина“ или „скотови“ – већ је њу стварало хрватско племство и католички клер још од XVI века (С. Антонић). Мноштво је доказа о вековима назначаваној некој будућој „олуји“ која ће учинити да на тим просторима „Срби практично нестану“ (Ф. Туђман) – чега постадосмо жалосни сведоци. Заправо је „олуја која би да однесе Србе“ задувала чим су Хрвати добили „државу“, НДХ ('41), те оркани Јасеновца, Јадовног, Пага, кољачких стаза и богаза, однесоше неки милион (!) православних душа. Али остали Срби опсташе. Још јачи, као конститутивни (оснивачки) народ СР Хрватске, у својој југословенској држави ('45-91). Ипак, сад знамо да  је ова уставна конститутивност (укинута '90) била само завеса за асимилацију Срба по градовима и недостатна замена бар политичке аутономије српских (партизанских) области унутар СР Хрватске, на коју су имали непобитно историјско право.

Не задуго, примицала се коначна невоља која је кулминирала ратним распадом Југославије те је већина Срба, памтећи НДХ, оформила своју републику на подручју Далмације, Лике, Кордуна, Баније, Славоније, Барање и Срема – Српску Крајину ('91). РСК је имала свој устав, органе власти, територију, становништво и све друге одлике државе, осим међународног признања. Паралелно, други део Срба остао је да живи у великим градовима (Загреб, Ријека, Осијек, Сплит, Задар, Карловац и др) из којих је знатан број њих потом прогнан (251.000 до '93, Б. Б. Гали). С почетка су успостављене границе РСК, добивши заштиту УН, углавном опстајале, све до маја '95. Тада у хрватској војној агресији „Бљесак“ пада велика територија Западне Славоније (Пакрац). На наговештај још веће несреће указа чињеница да отпор српске војске беше симболичан.

Још '92. године обнародована је „хрватска понуда широких аутономних права за Србе“, те '95. године прозвана План Z-4, пошто је понуду у Книн донео амерички амбасадор П. Галбрајт (С. Јарчевић). РСК је по том плану „од голуба у руци добијала врапца на грани“, сводила се на две одвојене области, Глинску и Книнску, које би уживале политичку аутономију – имале своје органе власти, законе, валуту, органе реда и др. Срби су испрва одбијали и да приме, узму у разматрање, тај модел решења кризе, док га Хрвати никада не би ни прихватили, али су га „примили“ – „молим вас не говорите ни 'да' ни 'не', само га примите“ (амерички амбасадор хрватском председнику, И. В. Руднева). Тако су добили још времена за припрему војног решења „српског питања у Хрватској“. Знали су да је РСК остављена својој судбини и да када крену нико их неће спречавати – напротив. Тако да ни српско „примање“ Плана Z-4 нешто пред „Олују“, није никога ни интересовало, а понајмање вођство Хрватске и Србије.

Много разлога се, навијачких и објективних, може навести као узрок пада РСК а који су, логично, били предности Хрватске: објективно слабија у војном, економском, демографском и сваком другом смислу; без међународне подршке; од Србије, стиснуте санкцијама, препуштена себи; изнутра несложна посебно неукључивањем „градских“ Срба у државне, војне и друге јавне структуре; велика територија са мало становништва и др.  

Верујемо да је кључним разлогом сматран тај да је РСК тешки камен спотицања Србије у изградњи односа са Хрватском, као првом кораку на путу повратка у међународну заједницу. Али, ако погледамо почетак текста и међусобно искључива поимања „Олује“, схватамо каква је то фатална заблуда била. Србија је као српска заштитница морала помоћи не би ли се издржао први удар „Олује“ – све би онда имало други ток и Срби Крајине остали би на своме. А НАТО агресија, Косово и други притисци на Србију свакако би, видимо, дочекали свој ред.