Tiranija većine u Narodnoj skupštini

Zasedanje Narodne Skupštine, na kojem se vodila objedinjena rasprava o trideset tačaka dnevnog reda sa ciljem sprečavanja ozbiljne rasprave o budžetu za 2018. godinu, klasičan je primer tiranije većine.

Može se reći da je sam parlamentarizam nastao kao izraz težnji da se ograniči lična vlast, ali i težnje da se kontroliše način trošenja poreskih i budžetskih prihoda. Međutim, celu „raspravu“ o poreskim zakonima i budžetu pojeli su lažni amandmani, kao očiti znak da ovaj režim nepovratno klizi u otvorenu autoritarnost, jer se sistematski zatvaraju sve mogućnosti za ostvarivanje političkog pluralizma u našem društvu. Zato je sa puno prava postavljeno pitanje: “Ko je ugasio svetlo u Narodnoj skupštini?”.

Jedan od besmislenih amandmana, koji je podnet čak 17 puta prethodnih dana, glasio je ovako “Planiranje, priprema, donošenje i izvršenje budžeta Republike Srbije realizuje se tako da u najvećoj mogućoj meri unapredi finansijsku osnovu za pravosudni sistem u Srbiji“. A pošto je na taj način potrošeno predviđeno vreme za raspravu, vladajuća većina je “povukla” preostale amandmane koje nije stigla da obrazloži.

Goran Ćirić, šef poslaničke grupe DS, rekao je: „Prvi put u istoriji, desilo se da vladajuća koalicija opstruiše rad Parlamenta. Prvo su podneli amandmane želeći da onemoguće debatu o tome kako će građani živeti iduće godine. Da bi sprečili opoziciju da komentariše budžet, onda su ih povukli. To pokazuje da većina opstruiše rad najvažnijih institucija. Ovo govori kako izgleda dijalog u Srbiji, na koji pozivaju, i kako se gleda na važnost institucija“.

Ne radi se samo o jedinstvenom primeru opstrukcije od strane vladajuće većine, već se dovodi u pitanje i sam smisao i razlog delovanja opozicionih poslanika u Narodnoj skupštini, koji očigledno ne mogu da ostvaruju svoju osnovnu kontrolnu funkciju i učestvuju u parlamentarnoj raspravi. Zar treba i dalje davati legitimitet Parlamentu u kome je na delu otvorena opstrukcija i tiranija poslaničke većine?

Na ovo pitanje moraju da odgovore opozicione stranke i njihovi poslanici, koji pravdaju svoj opstanak u Parlamentu jedinom mogućnošću da se obrate građanima. No, očigledno je da je i ta minimalna mogućnost dovedena u pitanje.

Ruso je govorio da „jedan narod neće nikada biti nešto drugo do ono što priroda njegove vladavine od njega napravi“. A priroda vladavine ovog režima sastoji se u poništavanju elementarnih načela demokratije i kritičkog dijaloga. Zato i nije slučajno da teško dolazimo do konsolidovane demokratije, poštovanja osnovnih ljudskih prava i samosvesnog delatnog građanina.

A o čemu se u Parlamentu raspravlja, ako je izostala najbitnija diskusija – ona o budžetu? Time je samo još jednom demonstrirana bahatost i osionost vladajuće većine koja opoziciju tretira kao “strano telo” u Parlamentu i političkog neprijatelja.

Da li smo mi zaboravili suštinu demokratskog poretka, koji se sastoji u vladavini u korist svih, a ne u ovakvoj negaciji elementarnih demokratskih načela, što se moglo videti u bezočnoj tiraniji većine?

Tako nastaje apsolutna dominacija izvršne vlasti, a Parlament gubi svaki značaj, što se upravo dešava u našem društvu. O tome Slobodan Divjak kaže: “Ta tendencija izvršne vlasti da instrumentalizuje sve što bi moglo ograničiti njenu samovolju neizbežno otvara vrata kanceroznom širenju korupcije i organizovanog kriminala koje je glavno obeležje srpskog parlamentarizma u odsustvu efikasnih mehanizama pravne države“.

Ovakvim demonstriranjem otvorene tiranije većine, vladajuća koalicija je samo pokazala da ne poštuje osnovne principe podele vlasti i uloge Parlamenta u stabilnoj demokratiji. Vladajuća većina teži i tome da što temeljnije opstruiše parlamentarnu raspravu o budžetu. Ona je samo sledila prirodu svoje vladavine, koja se ogleda u sprovođenju ličnog oblika vladavine, dominaciji izvršne vlasti i stvaranju kulta neprikosnovenog vođe, a samim tim i kulta ličnosti.

Tiranija većine je veoma često uvod u ostvarivanje sistema vladavine u kome će ostati samo tzv. demokratske kulise, a u društvu dolazi do suštinskog poništavanja osnovnih pretpostavki za funkcionisanje demokratskog i pluralističkog sistema.

Ovo zasedanje Narodne skupštine - koje je dovelo do sada neviđene apsolutne negacije političkog pluralizma i kritičkog dijaloga - samo je znak više da je stvorena naša verzija neoliberalne demokratije, u kojoj očigledno nema mesta za kritičku raspravu i stvarni politički dijalog.

(Marinko M. Vučinić)