Тиранија већине у Народној скупштини

Заседање Народне Скупштине, на којем се водила обједињена расправа о тридесет тачака дневног реда са циљем спречавања озбиљне расправе о буџету за 2018. годину, класичан је пример тираније већине.

Може се рећи да је сам парламентаризам настао као израз тежњи да се ограничи лична власт, али и тежње да се контролише начин трошења пореских и буџетских прихода. Међутим, целу „расправу“ о пореским законима и буџету појели су лажни амандмани, као очити знак да овај режим неповратно клизи у отворену ауторитарност, јер се систематски затварају све могућности за остваривање политичког плурализма у нашем друштву. Зато је са пуно права постављено питање: “Ко је угасио светло у Народној скупштини?”.

Један од бесмислених амандмана, који је поднет чак 17 пута претходних дана, гласио је овако “Планирање, припрема, доношење и извршење буџета Републике Србије реализује се тако да у највећој могућој мери унапреди финансијску основу за правосудни систем у Србији“. А пошто је на тај начин потрошено предвиђено време за расправу, владајућа већина је “повукла” преостале амандмане које није стигла да образложи.

Горан Ћирић, шеф посланичке групе ДС, рекао је: „Први пут у историји, десило се да владајућа коалиција опструише рад Парламента. Прво су поднели амандмане желећи да онемогуће дебату о томе како ће грађани живети идуће године. Да би спречили опозицију да коментарише буџет, онда су их повукли. То показује да већина опструише рад најважнијих институција. Ово говори како изгледа дијалог у Србији, на који позивају, и како се гледа на важност институција“.

Не ради се само о јединственом примеру опструкције од стране владајуће већине, већ се доводи у питање и сам смисао и разлог деловања опозиционих посланика у Народној скупштини, који очигледно не могу да остварују своју основну контролну функцију и учествују у парламентарној расправи. Зар треба и даље давати легитимитет Парламенту у коме је на делу отворена опструкција и тиранија посланичке већине?

На ово питање морају да одговоре опозиционе странке и њихови посланици, који правдају свој опстанак у Парламенту једином могућношћу да се обрате грађанима. Но, очигледно је да је и та минимална могућност доведена у питање.

Русо је говорио да „један народ неће никада бити нешто друго до оно што природа његове владавине од њега направи“. А природа владавине овог режима састоји се у поништавању елементарних начела демократије и критичког дијалога. Зато и није случајно да тешко долазимо до консолидоване демократије, поштовања основних људских права и самосвесног делатног грађанина.

А о чему се у Парламенту расправља, ако је изостала најбитнија дискусија – она о буџету? Тиме је само још једном демонстрирана бахатост и осионост владајуће већине која опозицију третира као “страно тело” у Парламенту и политичког непријатеља.

Да ли смо ми заборавили суштину демократског поретка, који се састоји у владавини у корист свих, а не у оваквој негацији елементарних демократских начела, што се могло видети у безочној тиранији већине?

Тако настаје апсолутна доминација извршне власти, а Парламент губи сваки значај, што се управо дешава у нашем друштву. О томе Слободан Дивјак каже: “Та тенденција извршне власти да инструментализује све што би могло ограничити њену самовољу неизбежно отвара врата канцерозном ширењу корупције и организованог криминала које је главно обележје српског парламентаризма у одсуству ефикасних механизама правне државе“.

Оваквим демонстрирањем отворене тираније већине, владајућа коалиција је само показала да не поштује основне принципе поделе власти и улоге Парламента у стабилној демократији. Владајућа већина тежи и томе да што темељније опструише парламентарну расправу о буџету. Она је само следила природу своје владавине, која се огледа у спровођењу личног облика владавине, доминацији извршне власти и стварању култа неприкосновеног вође, а самим тим и култа личности.

Тиранија већине је веома често увод у остваривање система владавине у коме ће остати само тзв. демократске кулисе, а у друштву долази до суштинског поништавања основних претпоставки за функционисање демократског и плуралистичког система.

Ово заседање Народне скупштине - које је довело до сада невиђене апсолутне негације политичког плурализма и критичког дијалога - само је знак више да је створена наша верзија неолибералне демократије, у којој очигледно нема места за критичку расправу и стварни политички дијалог.

(Маринко М. Вучинић)