Politički život | |||
Toni Bler u Beogradu, ili još jedno ponižavanje Srbije |
ponedeljak, 23. jun 2014. | |
Na ogromno čuđenje i zgražavanje naše javnosti, ili bar onog njenog dela koji ne glasa za proevropske stranke, u Beogradu je u kratkotrajnoj poseti boravio Toni Bler, bivši britanski premijer i osvedočeni neprijatelj srpskog naroda. Da ima pravde na svetu, ne bi se on šetao ovom planetom i nudio svoje usluge za ogromne pare, već bi sa svojom sabraćom odavno bio osuđen za učešće u udruženom zločinačkom poduhvatu u bombardovanju SRJ, te negde robijao, kao što bi trebalo i Klinton, Medlin Olbrajt, Koen, Kuk, Robertson, Širak, Vedrin, Rišar, Šreder, Šarping, Solana i Klark. Nažalost, Haški sud, kojim je tada predsedavala Karla del Ponte, odbio je optužbu protiv pomenutih zločinaca zbog “nedovoljnih” dokaza. Okružni sud u Beogradu, sudeći im u odsustvu, izrekao je ovoj zločinačkoj grupi 21. septembra 2000. godine dvadesetogodišnje zatvorske kazne. Vrhovni sud Srbije ukinuo je ovu presudu 19. juna 2001. i naložio novo suđenje. Zatim je 17. septembra iste godine Okružni sud obustavio postupak protiv optuženih vođa agresije, a postupak prebacio vojnim sudovima. Ni tamo se nije odmaklo dalje od početka. Vojni sudovi su ukinuti 31. decembra 2004. i predmet je trebalo da se vrati u Okružni sud. Da li se to i dogodilo, ne zna se, samo je očigledno da od nekakvog suđenja za zločin koji ne zastareva neće ništa biti u dogledno vreme, a možda i nikad. Nema pouzdanih podataka o tome sa kojim je ciljem Toni Bler, zapravo, boravio u Beogradu. Mediji nagađaju da bi on mogao da nas savetuje na putu u Evropsku uniju, da nas pogura i dogura do Brisela. (Kad čujem za reč savetnik, setim se jednog svog poznanika, koji mi je, kad su ga postavili za savetnika, na pitanje šta radi, odgovorio: “Baš ništa! Pametne nemam šta da savetujem, a one druge – ne vredi!”) Te se plašim da bi ovo njegovo savetovanje moglo skupo da nas košta, a da u Evropu, ipak, nikad ne stignemo, ma koliko se trudili sa savetnicima ili i bez njih. S druge strane, pošto je bivši britanski premijer savetnik i Tirane, nije nemoguće da je došao sa nekim drugim savetima našoj vlasti, na primer da što pre prizna Kosovo. Kao da je njoj takav savet uopšte potreban. Naš osvedočeni neprijatelj pod punim imenom Entoni Čarls Linton Bler rođen je pre 61 godinu u Edinburgu. Zanimljivo je njegov otac Lionard bio sin jednog glumačkog para putujućih zabavljača i da mu je prezime, zapravo, Parsons, a da su ga kao bebu usvojili DŽejms Bler, radnik brodogradfilišta u Glazgovu, i njegova supruga Meri. Leonard je postao ugledni advokat i profesor prava, a njegovim stopama krenuo je i njegov sin Toni. Istina, u privatnom koledžu u Edinburgu profesori nisu bili oduševljeni Tonijevim učenjem i ponašanjem, te im je, kako piše njegov biograf DŽon Rentul, laknulo “kad su mu konačno videli leđa”. Po završetku koledža, Toni je proveo godinu dana u Londonu. Pokušavao je da se bavi glumom (moguće je da je nešto nasledio od babe i dede) i pevanjem. Nastupao je kao vođa i pevač rok grupe “Ugly Rumours”(Ružne glasine). Na studijama prava u Oksfordu, sve do diplomiranja 1975, takođe se zanimao za glumu i muziku. Sledeće, 1976. godine, postao je član Laburističke partije, a do 1983. radio kao advokat. Iste godine izabran je i u Parlament, da bi pet godina kasnije postao ministar laburističke vlade u senci, zadužen za energetiku i zapošljavanje. Predsednik te vlade u senci je od 1992. Kada je 1994. od srčanog udara preminuo predsednik Laburističke partije, DŽon Smit, Toni Bler je dobio više glasova od druga dva kandidata i našao se na čelu laburista. Iako je izmenio program stranke, napustio prvobitne ideje socijalizma i preuzeo neke ideje čak i od Margaret Tačer, stranka nije izgubila na popularnosti, već je samo u prvoj godini Blerovog predsednikovanja broj novih laburista porastao za 150.000. U maju 1997. na izborima je dobio više glasova od konzervativnog kandidata i dotadašnjeg premijera DŽona Mejdžora (koji je nasledio Margaret Tačer) i tako okončao vladavinu Torijevaca koja je bez prekida trajala 18 godina. Četiri godine kasnije, i pored pada popularnosti laburističke stranke, ponovo je na izborima dobio najviše glasova. On se, pak, pokazao kao najratoborniji premijer u istoriji Engleske. Za prvih šest godina njegovog predsednikovanja pet puta je slao britanske vojnike u ratne sukobe. Dva puta u Irak - 1998. i 2003, na Kosovo 1999, Sijera Leone 2000. i Avganistan 2001. godine. Bio je veoma blizak sa Bilom Klintonom i sa njim odlično sarađivao. Posebno prilikom napada na našu zemlju. Ne treba ni ponavljati opšte poznatu činjenicu da se on “iz moralnih razloga” najviše zalagao da se Srbija bombarduje. Kad mu se učinilo da bombardovanjem ne može brzo da se slomi otpor naše vojske, predlagao je da se preduzmu i akcije kopnene vojske, nudeći i više desetina hiljada britanskih vojnika da u njima učestvuju. Klinton, međutim, nije pokazivao oduševljenje za takav način ratovanja, već se držao sigurnog bombardovanja sa visine od 10.000 metara. Kad je Klinton završio svoj drugi mandat u Beloj kući, Bler je nastavio blisku saradnju sa DŽordžom Bušom. Istina, Buš se razlikovao od Klintona i njegovi odnosi sa britanskim premijerom nisu bili ravnopravni, te su kritičari Blera s pravom prozvali Bušova pudlica. Uzalud su bila sva njegova nastojanja da utiče na američku spoljnu politiku, Buš ih je otvoreno ignorisao. Ne može se, međutim, poreći da se on uvek pohvalno izražavao o Bleru, a u svome govoru posle terorističkog napada 11.septembra 2001. istakao je da Amerika nema iskrenijeg prijatelja od Engleske. Blerovo slepo podržavanje američke politike prema Iraku navelo ga je da se i on zalaže za rat kako bi se Sadam Husein sprečio da upotrebi oružje za masovno uništavanje. Iako za postojanje ovog oružja nije bilo dokaza, Bler je izjavio da bi podržao napad na Irak čak i da Sadam ne poseduje to oružje, jer je on veoma opasan. Invazija na Irak bila je presudna po političku karijeru Tonija Blera. Engleska javnost nije prihvatila obrazloženje za napad; on je izazvao nezadovoljstvo u zemlji, koje je, sa porastom broja žrtava i stepena razaranja, sve više raslo. Bler je u Parlamentu optužen da je obmanuo celu zemlju lažima o oružju za masovno uništavanje, a među poslanicima koji su protestovali zbog invazije na Irak našlo se čak i 139 poslanika laburista. Blerova popularnost dramatično je opadala, te je 2007. godine morao da podnese ostavke na funkcije i premijera i predsednika stranke. Odmah zatim postavljen je za izaslanika UN, EU, SAD i Rusije za Bliski istok. Nekoliko godina kasnije saznalo se da održavao bliske odnose i sa sirijskim predsednikom Bašarom el Asadom i libijskim Moamerom Gadafijem. Bilo bi zanimljivo kako bi se poneo da je bio premijer u vreme kada su i jedan i drugi proglašeni za velike neprijatelje Vašingtona. Posle politike, Bler se okrenuo različitim poslovima. Tako je, recimo, postao viši savetnik u banci DŽP Morgan Čejs. Nije poznato kolika mu je godišnja plata, ali je najverovatnije veća od 500.000 funti. Takođe je savetnik i u Jul enerdži korporejšn, gde su njegova primanja takođe tajna. Toni Bler drži i predavanja. Na jednom od njih , koje je održao 2008. i koje je trajalo 90 minuta, dobio je honorar od 250.000 dolara (mora da im je naplatio i disanje) i tako postao najplaćeniji predavač na svetu. U martu 2010. najavio je da će se njegovi memoari pod nazivom: “Putovanje” pojaviti u knjižarama u septembru. U julu im je promenio naslov u “Jedno putovanje, moja politička biografija”, a u avgustu se ponovo oglasio u vezi sa njima. Obavestio je javnost da će celokupan predujam od 4,6 miliona funti i sva autorska prava ustupiti sportskim centrima za teške ranjenike. "Krvave pare”, “izdavački promašaj”, “akt očajnika”, “osećanje krivice” bio je komentar Blerovih protivnika, dok su njegovi prijatelji govorili kako je ustupanje jednog dela honorara motivisano željom da popravi svoj ugled. Ipak, kad su se memoari pojavili, raprodati su neviđenom brzinom. Bleru je to, razume se, godilo, ali su mu potpisivanje knjige zagorčavali protesti onih koji ga zbog angažovanja u invaziji na Irak smatraju ratnim zločincem. Bler je vlasnik više konsultantskih firmi i fondacija, u kojima radi preko 200 službenika. Neke od ovih fondacija bave se pitanjima vere na globalnom nivou, pri čemu je možda zanimljiv i podatak da je Entoni Čarls Linton Bler od svoga rođenja pripadao Anglikanskoj crkvi, a da je 2007. postao katolik. Prema najnižim procenama njegova lična imovina iznosi preko 60 miliona funti, dok ima i podataka da je ona bar dva puta veća. Što je nesumnjivo znak da svoje savetničke usluge ume dobro da naplati. Još nije potpuno jasno s kojim je namerama naš premijer ugostio svog bivšeg britanskog kolegu. Ako je i imao sa kime da se posavetuje u vezi sa ovom posetom, od njega ili nije dobio dobar savet ili ga nije prihvatio. Ponizio je sebe, a još mnogo više Srbiju. Sa zebnjom se može očekivati njegov sledeći korak u ovom pravcu. Hoće li uskoro u naš glavni grad stići i Bil Klinton, Gerhard Šreder i Vesli Klark ili će možda i Mari Jana Korbelova (udata Olbrajt), inače, ćerka nekadašnjeg čehoslovačkog ambasadora u Beogradu da odnekud doleti. |