Тони Блер у Београду, или још једно понижавање Србије

На огромно чуђење и згражавање наше јавности, или бар оног њеног дела који не гласа за проевропске странке, у Београду је у краткотрајној посети боравио Тони Блер, бивши британски премијер и осведочени непријатељ српског народа.

Да има правде на свету, не би се он шетао овом планетом и нудио своје услуге за огромне паре, већ би са својом сабраћом одавно био осуђен за учешће у удруженом злочиначком подухвату у бомбардовању СРЈ, те негде робијао, као што би требало и Клинтон, Медлин Олбрајт, Коен, Кук, Робертсон, Ширак, Ведрин, Ришар, Шредер, Шарпинг, Солана и Кларк. Нажалост, Хашки суд, којим је тада председавала Карла дел Понте, одбио је оптужбу против поменутих злочинаца због “недовољних” доказа.

Окружни суд у Београду, судећи им у одсуству, изрекао је овој злочиначкој групи 21. септембра 2000. године двадесетогодишње затворске казне. Врховни суд Србије укинуо је ову пресуду 19. јуна 2001. и наложио ново суђење. Затим је 17. септембра исте године Окружни суд обуставио поступак против оптужених вођа агресије, а поступак пребацио војним судовима. Ни тамо се није одмакло даље од почетка. Војни судови су укинути 31. децембра 2004. и предмет је требало да се врати у Окружни суд. Да ли се то и догодило, не зна се, само је очигледно да од некаквог суђења за злочин који не застарева неће ништа бити у догледно време, а можда и никад.

Нема поузданих података о томе са којим је циљем Тони Блер, заправо, боравио у Београду. Медији нагађају да би он могао да нас саветује на путу у Европску унију, да нас погура и догура до Брисела. (Кад чујем за реч саветник, сетим се једног свог познаника, који ми је, кад су га поставили за саветника, на питање шта ради, одговорио: “Баш ништа! Паметне немам шта да саветујем, а оне друге – не вреди!”) Те се плашим да би ово његово саветовање могло скупо да нас кошта, а да у Европу, ипак, никад не стигнемо, ма колико се трудили са саветницима или и без њих.

С друге стране, пошто је бивши британски премијер саветник и Тиране, није немогуће да је дошао са неким другим саветима нашој власти, на пример да што пре призна Косово. Као да је њој такав савет уопште потребан.

Наш осведочени непријатељ под пуним именом Ентони Чарлс Линтон Блер рођен је пре 61 годину у Единбургу. Занимљиво је његов отац Лионард био син једног глумачког пара путујућих забављача и да му је презиме, заправо, Парсонс, а да су га као бебу усвојили Џејмс Блер, радник бродоградфилишта у Глазгову, и његова супруга Мери. Леонард је постао угледни адвокат и професор права, а његовим стопама кренуо је и његов син Тони. Истина, у приватном колеџу у Единбургу професори нису били одушевљени Тонијевим учењем и понашањем, те им је, како пише његов биограф Џон Рентул, лакнуло “кад су му коначно видели леђа”.

По завршетку колеџа, Тони је провео годину дана у Лондону. Покушавао је да се бави глумом (могуће је да је нешто наследио од бабе и деде) и певањем. Наступао је као вођа и певач рок групе “Ugly Rumours”(Ружне гласине).

На студијама права у Оксфорду, све до дипломирања 1975, такође се занимао за глуму и музику. Следеће, 1976. године, постао је члан Лабуристичке партије, а до 1983. радио као адвокат. Исте године изабран је и у Парламент, да би пет година касније постао министар лабуристичке владе у сенци, задужен за енергетику и запошљавање. Председник те владе у сенци је од 1992.

Када је 1994. од срчаног удара преминуо председник Лабуристичке партије, Џон Смит, Тони Блер је добио више гласова од друга два кандидата и нашао се на челу лабуриста. Иако је изменио програм странке, напустио првобитне идеје социјализма и преузео неке идеје чак и од Маргарет Тачер, странка није изгубила на популарности, већ је само у првој години Блеровог председниковања број нових лабуриста порастао за 150.000. У мају 1997. на изборима је добио више гласова од конзервативног кандидата и дотадашњег премијера Џона Мејџора (који је наследио Маргарет Тачер) и тако окончао владавину Торијеваца која је без прекида трајала 18 година. Четири године касније, и поред пада популарности лабуристичке странке, поново је на изборима добио највише гласова.

Он се, пак, показао као најратоборнији премијер у историји Енглеске. За првих шест година његовог председниковања пет пута је слао британске војнике у ратне сукобе. Два пута у Ирак - 1998. и 2003, на Косово 1999, Сијера Леоне 2000. и Авганистан 2001. године.

Био је веома близак са Билом Клинтоном и са њим одлично сарађивао. Посебно приликом напада на нашу земљу. Не треба ни понављати опште познату чињеницу да се он “из моралних разлога” највише залагао да се Србија бомбардује. Кад му се учинило да бомбардовањем не може брзо да се сломи отпор наше војске, предлагао је да се предузму и акције копнене војске, нудећи и више десетина хиљада британских војника да у њима учествују. Клинтон, међутим, није показивао одушевљење за такав начин ратовања, већ се држао сигурног бомбардовања са висине од 10.000 метара.

Кад је Клинтон завршио свој други мандат у Белој кући, Блер је наставио блиску сарадњу са Џорџом Бушом. Истина, Буш се разликовао од Клинтона и његови односи са британским премијером нису били равноправни, те су критичари Блера с правом прозвали Бушова пудлица. Узалуд су била сва његова настојања да утиче на америчку спољну политику, Буш их је отворено игнорисао. Не може се, међутим, порећи да се он увек похвално изражавао о Блеру, а у своме говору после терористичког напада 11.септембра 2001. истакао је да Америка нема искренијег пријатеља од Енглеске.

Блерово слепо подржавање америчке политике према Ираку навело га је да се и он залаже за рат како би се Садам Хусеин спречио да употреби оружје за масовно уништавање. Иако за постојање овог оружја није било доказа, Блер је изјавио да би подржао напад на Ирак чак и да Садам не поседује то оружје, јер је он веома опасан.

Инвазија на Ирак била је пресудна по политичку каријеру Тонија Блера. Енглеска јавност није прихватила образложење за напад; он је изазвао незадовољство у земљи, које је, са порастом броја жртава и степена разарања, све више расло. Блер је у Парламенту оптужен да је обмануо целу земљу лажима о оружју за масовно уништавање, а међу посланицима који су протестовали због инвазије на Ирак нашло се чак и 139 посланика лабуриста. Блерова популарност драматично је опадала, те је 2007. године морао да поднесе оставке на функције и премијера и председника странке. Одмах затим постављен је за изасланика УН, ЕУ, САД и Русије за Блиски исток.

Неколико година касније сазнало се да одржавао блиске односе и са сиријским председником Башаром ел Асадом и либијским Моамером Гадафијем. Било би занимљиво како би се понео да је био премијер у време када су и један и други проглашени за велике непријатеље Вашингтона.

После политике, Блер се окренуо различитим пословима. Тако је, рецимо, постао виши саветник у банци ЏП Морган Чејс. Није познато колика му је годишња плата, али је највероватније већа од 500.000 фунти.

Такође је саветник и у Јул енерџи корпорејшн, где су његова примања такође тајна.

Тони Блер држи и предавања. На једном од њих , које је одржао 2008. и које је трајало 90 минута, добио је хонорар од 250.000 долара (мора да им је наплатио и дисање) и тако постао најплаћенији предавач на свету.

У марту 2010. најавио је да ће се његови мемоари под називом: “Путовање” појавити у књижарама у септембру. У јулу им је променио наслов у “Једно путовање, моја политичка биографија”, а у августу се поново огласио у вези са њима. Обавестио је јавност да ће целокупан предујам од 4,6 милиона фунти и сва ауторска права уступити спортским центрима за тешке рањенике. "Крваве паре”, “издавачки промашај”, “акт очајника”, “осећање кривице” био је коментар Блерових противника, док су његови пријатељи говорили како је уступање једног дела хонорара мотивисано жељом да поправи свој углед.

Ипак, кад су се мемоари појавили, рапродати су невиђеном брзином. Блеру је то, разуме се, годило, али су му потписивање књиге загорчавали протести оних који га због ангажовања у инвазији на Ирак сматрају ратним злочинцем.

Блер је власник више консултантских фирми и фондација, у којима ради преко 200 службеника.

Неке од ових фондација баве се питањима вере на глобалном нивоу, при чему је можда занимљив и податак да је Ентони Чарлс Линтон Блер од свога рођења припадао Англиканској цркви, а да је 2007. постао католик.

Према најнижим проценама његова лична имовина износи преко 60 милиона фунти, док има и података да је она бар два пута већа. Што је несумњиво знак да своје саветничке услуге уме добро да наплати.

Још није потпуно јасно с којим је намерама наш премијер угостио свог бившег британског колегу. Ако је и имао са киме да се посаветује у вези са овом посетом, од њега или није добио добар савет или га није прихватио. Понизио је себе, а још много више Србију. Са зебњом се може очекивати његов следећи корак у овом правцу. Хоће ли ускоро у наш главни град стићи и Бил Клинтон, Герхард Шредер и Весли Кларк или ће можда и Мари Јана Корбелова (удата Олбрајт), иначе, ћерка некадашњег чехословачког амбасадора у Београду да однекуд долети.