Uputstvo Helsinškog odbora za dobijanje međunarodnih nagrada

Obeležavanje četrnaeste godišnjice progona više od dvesta hiljada Srba iz Hrvatske u akciji „Oluja“ i zločina počinjenih u toku ove redarstvene akcije hrvatske vojske bila je jedinstvena prilika za naše istaknute borkinje za ljudska prava i njihove organizacije koje se inače tako istrajno zalažu za suočavanje sa zločinima počinjenim u naše i ime Srbije da svojim manifestacijama i performansima pokažu brigu i za ljudska prava prognanih Srba. Međutim, one se nisu pojavile, niti su se oglasile saopštenjima. Za njih su žrtve srpskog naroda opravdana posledica pogrešne nacionalne politike i zato su one zadužene da se bore za ljudska prava samo onih naroda koji su bili izloženi velikosrpskoj agresiji i genocidu.

Srbi po ovim borkinjama za ljudska prava ne zaslužuju da „Žene u crnom“ razviju svoje transparente i odaju počast srpskim žrtvama u akciji „Oluja“. To verovatno ne bi bilo dovoljno politički korektno, a Srbi ionako po njima sebe stalno prikazuju kao najveće žrtve genocida i etničkog čišćenja, pozivajući se čak i na iskustva iz Drugog svetskog rata. Srbi su najzad dobili ono što su zaslužili kao izvršioci genocida u Bosni i agresori na Hrvatsku.

Nije se oglasila ovim povodom ni Sonja Biserko čija organizacija ne propušta priliku da osudi opasne pojave srpskog nacizma. Zato nije propustila da u intervjuu u listu Borba iznese osnovne ideološke stavove o srpskoj kolektivnoj krivici i pojavi srpskog fašizma i ksenofobije, ovoga puta kao dobitnica nagrade grada Vajmara koja se dodeljuje istaknutim pojedincima i organizacijama u svetu koje se aktivno i često i po cenu vlastite sigurnosti zalažu za slobodu i jednakost svih ljudi, za sprečavanje genocida, zaštitu manjina, žrtvi ratova...

Jasno je da Sonja Biserko ne ispunjava osnovni uslov za dobijanje ove nagrade jer se ona i ne zalaže za slobodu i jednakost svih ljudi, budući da se prava Srba i njihove žrtve ne tretiraju jednako kao prava i žrtve drugih naroda izloženih velikosrpskom nacionalizmu. Njen osnovni stav sadržan je u tvrdnji da je Srbija autistična i ksenofobična zemlja, a ljudska prava nisu prihvaćena kao implant neoliberalne demokratije. Bez obzira na to što sva relevantna istraživanja govore o predominantnoj proevropskoj orijentaciji naših građana i otvorenosti naše zemlje (organizacija velikih međunarodnih sportskih takmičenja, gostovanje svetskih muzičkih zvezda, povećan broj turista, borba za liberalizaciju viznog režima), ova selektivna borkinja za ljudska prava istrajava na tvrdnji o dominaciji ksenofobije i autizma u Srbiji. Upravo su nedavni izbori za Evropski parlament pokazali uspon ksenofobične i rasističke desnice u Evropi, a u zemljama Balkana rastu ili su već na vlasti konzervativne i ksenofobične političke parije i pokreti.

Nedavno je objavljen podatak da četvrtina Nemaca odobrava pojedine nacističke ideje. Međutim, za Sonju Biserko je jedino Srbija leglo autizma u kome nije moguće primeniti standarde Evropske unije u zaštiti ljudskih prava. Uzrok tome je što naše političke elite ne dozvoljavaju bilo kakav dijalog na temu nedavne prošlosti kada su ljudska prava masovno kršena. A kakav bi se dijalog i mogao voditi kada su borkinje za ljudska prava već presudile da je reč o kolektivnoj krivici srpskog naroda. Treba izbrisati sećanja na srpske žrtve u Podrinju i mnogobrojnim logorima i stratištima u Bosni i Hrvatskoj i jedino tako će Srbi, a posebno nove generacije moći da se suoče sa zločinima i usvoje novu kulturu sećanja u kojoj ima mesta samo za žrtve drugih naroda.

Prava istina je uvek celina, celovit istorijski i društveni kontekst određenih događaja, i jedino suočavanje sa takvom istinom može unaprediti našu kulturu sećanja, ali i ukupnu političku kulturu. Sonja Biserko ne odustaje, i dalje bez ikakve valjane argumentacije tvrdi da je celokupna državna energija koncentrisana na negiranje genocida, a da je Srbija izabrala izolaciju i ksenofobiju. Sonja Biserko ne propušta da posebno istakne da Srbija nije prihvatila demokratsku transformaciju Jugoslavije kao stvarne federalne države i izabrala je ratnu opciju. Srbija je presudni faktor u razbijanju jugoslovenske federalne državne tvorevine jer nije pristala da sudbinu Srba prepusti na brigu novim „demokratskim“ nacionalnim državama, već je postavila pitanje zaštite ljudskih, nacionalnih i istorijskih prava svog naroda na otcepljenim teritorijama bivše zajedničke države. I to je bio dovoljan razlog da se Srbija i danas tretira kao remetilački faktor na ovom delu politički nestabilnog Balkana koji ucenjuje ceo region i odugovlači njegov oporavak, pri tome braneći navodno svoj teritorijalni integritet i ne prihvatajući novu realnost na Balkanu, a i sprečava međunarodnu legalizaciju Kosova kao samoproglašene nezavisne države.

Upravo ovako formulisanim bajatim tezama Sonja Biserko pokazuje da je ostala zarobljena u svom ideološkom autizmu nesvesna dubokih promena u našem društvu. Njoj kao da još niko nije javio da su se u Srbiji zbile ozbiljne (ne i dovoljno duboke i dosledno sprovedene) društvene promene i da taj svet o kome ona tako zapenušano govori više ne postoji osim u biltenima Helsinškog odbora za ljudska prava i Velikoj Srbiji Srpske radikalne stranke. Ona takođe tvrdi da je Srbija podrivala i dalje podriva sve međunarodne napore da bivšu Jugoslaviju, a sada srbijansko društvo poveže sa evroatlantskim integracijama. Njoj smeta što Srbija zamišlja da je zemlja socijalne pravde, uprkos tajkunizaciji zemlje, a u stvari se srpski narod istrajno protivi američkom neoliberalizmu i imperijalizmu. A to je već neoprostiv greh i nedopustivi autizam. Sonja Biserko stoji na mrtvoj straži neoliberalizma i američkog imperijalizma, a Srbi se ne uklapaju u tu vrstu podaništva, želeći još i da odbrane celovitost i teritorijalni integritet svoje države.

Dovoljan razlog da Sonja Biserko ne bude zadovoljna vođenjem spoljne politike je i taj što Srbija uporno ne prihvata najvažnije rezultate nove američke imperijalne politike – nezavisnu državu Kosovo. Zato srbijansko društvo (uvođenje srbijanstva je još jedan pokušaj cepanja jedinstvenog srpskog identiteta) ne ide u susret normalizaciji u regionu i stalno se iznova javlja kao remetilački faktor.

Sonja Biserko govori o marginalizaciji haških presuda i njihovoj relativizaciji. Tako ona ističe reči predsednika Republike Srbije Borisa Tadića: „Mi smo narod koji zaslužuje poštovanje i ne damo nikome da gazi naše dostojanstvo, kao što ne damo onima koji hoće da nam uzmu Kosovo, tako ne damo onima koji, plašeći se života, žele da nam uskrate budućnost i unize naše dostojanstvo.“ A šta bi drugo mogao da kaže predsednik naše republike osim da brani dostojanstvo države i naroda, a pri tome je položio zakletvu da će čuvati ustavni poredak Srbije, njen integritet i teritorijalnu celovitost. Međutim, po Sonji Biserko svako zalaganje za poštovanje našeg nacionalnog dostojanstva je nedopustivo. Za nju je poseban problem u izgradnji njene pre svega selektivne vizije kulture sećanja jer ona stalno insistira na nespremnosti naše političke elite da bude javni nosilac kulture koja podrazumeva kritičku refleksiju nedavne prošlosti. Jedino tako se može stvoriti moderna srpska nacija i to sledeći obrazac koji podrazumeva negiranje i potiranje nacionalnog i kulturnog identiteta, bezrezervno prihvatanje neoliberalne ekonomije i pravednog američkog imperijalizma, kolektivne krivice i optužbe da je velikosrpska politika najveći, ako ne i jedini krivac za rat u bivšoj socijalističkoj Jugoslaviji. Umesto pokajništva i bezrezervnog priznavanja svoje krivice srpska elita svojim poricanjem kontinuirano generiše autizam, ksenofobiju i posebnu verziju srpskog nacizma. Sonja Biserko je posebno zabrinuta što analitičari poput Đorđa Vukadinovića i Slobodana Antonića stavljaju znak jednakosti između nevladinih organizacija koje se bave ljudskim pravima (osim odbrane i zastupanja ljudskih i građanskih prava Srba) i selektivnim suočavanjem sa prošlošću sa organizacijama koje se bave odbranom srpskih nacionalnih interesa, što je samo po sebi u tumačenjima Sonje Biserko puzajući oblik srpskog fašizma. To je ta „sloboda“ koja dozvoljava sve, čije granice slobode mišljenja treba da određuju isključivo posvećene borkinje za ljudska prava i njihove organizacije.

Sonja Biserko se ne libi da otvoreno govori o našim/njenim pristalicama koje je ukorila što nisu sa više strasti reagovali na tekst pozorišne predstave „Srpski Faust“. Ni ovoga puta nije mogla biti zaobiđena večno prisutna tema o Dobrici Ćosiću i tzv. odlučujućoj ulozi njegovog političkog kruga u artikulaciji državne strategije. U ovakvu tvrdnju verovatno još uvek veruje samo Sonja Biserko i njeni poklonici, nastojeći da što ubedljivije podupre svoju tezu o predominaciji koncepta srpskog nacionalizma i ksenofobije u našem društvu.

U ovom intervjuu postoji i jedna specifična poternica izdata za nosiocima srpske ksenofobije. Na poternici su Slobodan Milošević, Dobrica Ćosić, Đorđe Vukadinović, Slobodan Antonić i Ljiljana Bulatović. To je verovatno doprinos lista Borba širenju medijskih sloboda. Kao i uvek, agilno udruženje Nezavisnih novinara Srbije i Nadežda Gaće nisu se oglasili povodom ove poternice.

Tvrdnja o prećutkivanju ratnih zločina i nespremnosti Srba i srpske elite da se suoči sa zločinima iz građanskih ratova predstavlja još jednu od uporišnih tačaka političkih simplifikacija u razaranju srpskog identiteta i srpske istorijske svesti. Činjenica da postoji saradnja sa Haškim tribunalom nije dovoljan dokaz da je Srbija duboko u procesu suočavanja sa posledicama vođenja pogrešne i pogubne nacionalne politike. To još jedino ne vidi ili iz njima znanih razloga neće da vidi taj ekskluzivni krug borkinja za ljudska prava.

Evo nekoliko primera kako treba da uzgleda proces našeg suočavanja sa prošlošću. Rezultati su zaista poražavajući, ali nam govore o stvarnim dometima ove veoma uticajne, aktivne i dobro organizovane političke grupacije. U tekstu „Pastrmka iz Višegrada“ Dinko Gluhonjić piše: „U Višegradu, dakle, slabo ko jede pastrmku iz Drine u onom restoranu pored same ćuprije, jer znaju da su se pastrmke ne tako davno gostile ljudskim mesom. Samo, kad biste sada te iz Višegrada pitali zašto ne jedu pastrmku, nema šanse da biste dobili iskren odgovor. Sve ih pitajte samo to ne. Ostaje pusta nada da će nekada, jednog dana, neka deca i unuci pitati očeve i dedove: a gde ste vi bili i šta ste radili u vreme ratova devedesetih godina 20. veka na prostoru bivše Jugoslavije? Koje su se ribe jele a koje nisu i zašto? Samo, Vili Brant se nije pojavio niotkuda, on je brižljivo stvaran, četvrt veka se pripremao teren za kancelarevo kajanje u varšavskom getu. Kod nas je mali problem što se 14 godina nakon Srebrenice brižljivo stvaraju generacije dece i unuka još krvoločnije od svojih očeva i dedova. Jedina je nada, što bi rekao Laslo Vegel, da se sinovi pod hitno odreknu svojih očeva. Za svoje dobro.“

Zoran Janić u tekstu „Simptom Ćosić“ je još eksplicitniji. „Njegova fizička smrt samo će ga dodatno kanonizovati, jer u ovoj kulturi on veća sada jeste svetac. Ne mora nigde da se žuri, večnost ga već ionako raskriljenih ruku čeka. Za društvo nespremno za bilo kakvu dublju introspekciju ili ne daj bože za prihvatanje odgovornosti za zločine, Ćosić je svetac i prava figura po meri. Po meri onih najpodlijih i najbrojnijih među nama, što su juče klali, a danas se zalažu za nacionalno pomirenje.“

Miroslav Filipović kao stalni saradnik Helsinške povelje u tekstu „Drž’te lopova – navodni terorizam na jugu Srbije“ demonstrira nam taj poželjni obrazac suočavanja sa prošlošću. „Kao što je kosovskim Albancima pod pretnjom smrtne kazne zabranjeno da diraju Srbe, istom kaznom su gospodari Kosova i ‘srpskim’ Albancima ako u Preševu ili Bujanovcu, ili Beogradu, svejedno dirnu Srbe, ili učine bilo šta što bi usporilo ovo odbrojavanje. I zbog toga je u domenu fantazije verovati u albanski terorizam. Današnji nivo nacionalističke histerije nije zabeležen još od Miloševićevih ’ranih radova’, s tim što je populistička osnova kleronacionalističke histerije nekoliko puta veća i već duboko prožeta elementima fašizma.“

Tekst Staše Zajović „Suočavanje s prošlošću“ sadrži feministički pristup ovom problemu kroz prenošenje iskustava „Žena u crnom“. „Dok sam živa stideću se što sam Srpkinja, dok sam živa osećaću gađenje prema narodu kome pripadam, dok sam živa ići ću u Srebrenicu“ (Violeta, Nova Pazova). „Sramota me što dolazim iz zemlje koja je počinila zločine, ovde sam da ličnim iskustvom prenosim drugima ideju suočavanja“ (Marija, Vrbas). „Tuga, očaj, rezignacija što se negira ili umanjuje broj žrtava i razmere srebreničkog zločina. Gađenje i prezir što srpski narod nema ni volju, ni snagu da prizna da je saučesnik, ali i odgovoran za zločine jer su glasali za Miloševića i Karadžića“ (Persa, Svrljig).

Borka Pavićević je u jednom od svojih komentara izrazila neslaganje sa pasivnošću Demokratske stranke jer dozvoljava sve veće ispoljavanje žudnje za preuzimanje kulturne hegemonije. A upravo Sonja Biserko odlično razume koliko je važna borba i nastojanje za pridobijanje i održavanje odlučujućeg uticaja u kreiranju i vođenju kulturne politike. Zato nije čudno što je većina „nezavisnih intelektualaca“ iz ovog liberalno demokratskog ideološkog i političkog kruga uključena u ostvarivanje kulturne hegemonije i to preko obavljanja državnih i savetničkih funkcija u ministarstvima kulture i prosvete, rukovodećih mesta u kulturnim institucijama, kroz kreiranje medijske slike o Srbiji kao neumitnom tamnom vilajetu, učešće na konkursima za finansiranje umetničkih projekata, preko katedri društvenih nauka.

Jedan od uspešnih projekata Helsinškog odbora mogao bi da bude pisanje uputstva za dobijanje međunarodnih nagrada za odbranu ljudskih prava i suočavanje sa prošlošću. Recept bi mogao da bude jednostavan. Treba samo uporno istrajavati na nekoliko ideoloških aksioma o Srbiji i kolektivnoj odgovornosti Srba za pokretanje građanskog rata u Jugoslaviji, autističnosti i ksenofobičnosti Srba, njihovoj nespremnosti i nevoljnosti da se suoče sa zločinima počinjenim u njihovo ime, narastanju klerikalizma, fašizma i posebne vrste srpskog nacizma, neprihvatanju neoliberalne ekonomije i blagodeti američkog imperijalizma, sklonosti Srba da se služe populizmom i njihovoj odanosti autoritarnim vođama, primitivizmu i antimodernosti. Ovo uputstvo bi moglo da ima počasno mesto na sajtu Liberalno demokratske partije čiji je Sonja Biserko jedan od važnijih političkih mentora i ideologa.

Istoričar Čeda Antić je u svojoj izjavi o kontroverzama srpske istorije najpregnantnije izrazio paradoksalnost naše sadašnje društvene situacije. „Činjenica je da smo pre deset godina izgubili rat, ali je izvesno da postoje neki krugovi koji misle da ga nismo dovoljno izgubili. Moramo da vodimo računa o prošlosti, koja možda i nije bogzna šta, ali je naša, pa nam je zato dužnost da negujemo uspomenu na nju i štitimo istinu o njoj.“