Uspon i pad Demokratske stranke

Peti oktobar 2000. godine je označio kraj jedne epohe bremenite sudbonosnim događajima: ratovi za nasleđe, krojenje novih država, egzodus naroda, sankcije i NATO bombardovanje Srbije. Tog dana masovnim protestima zbog pokušaja izborne krađe vladajući režim je predao vlast udruženoj opoziciji. Sa istorijske distance će se razrešiti dilemma da li se odigrala revolucija ili prevrat. Promena je pokrenula proces tektonskih promena u svim sferama društva sa ishodom – ništa više neće biti kao što je nekada bilo. Simptomatično je da datum preokreta nije obeležen prigodnim tekstovima, političkim skupovima ili stručnim raspravama. Čulo se samo nekoliko šturih izjava manjeg broja političara iz tabora oktobarskih pobednika. Ne samo obični ljudi već i političari osećaju prema stanju u zemlji da je ‘’revolucija doživela samouništenje’’ i da nema mesta za slavlje. Ne samo da je prošlo 12 godina u ispraznom političarenju, bez očekivanih efekata. Kulminacija razočaranja i nezadovoljstva građana posle 12 godina ispraznog političarenja je dovela do smene na vrhu vlasti: ljudi iz bivšeg režima ponovo vode glavnu reč. Stvorena je nova koalicija stranaka koje u želji da se dokažu, cementiraju koalicione veze, sa dobrim perspektivama za dugovečnost na kormilu države. DS i druge stranke koje su delovale u okviru DOS gube monopol u obavljanju državnih poslova, nova koalicija nagoveštava promene u strateškim opredeljenjima zemlje, nove politike i drugi pristupi u rešavanju nagomilanih problema.Da li možemo govoriti da je tzv. DOS-ova epoha posle 12 godina došla do svog kraja?.

Na predsedničkim i parlamentarnim izborima DS nije doživela veliki poraz po broju glasova. Tek kasnije u pregovorima za formiranje nove vlade je potvrđen poraz. Dva bivša koaliciona partnera prelaze u suparnički tabor: SPS ‘’strateški’’ partner kome je DS obezbedila oproštaj grehova iz prošlosti i URS bivši G-17, nepouzdan a stalno prisutan saputnik svih vlada. Kada su pukle stare veze i neke male stranke, stalni pratioci odlaze. Pokrenuta je i lavina promena na lokalnom nivou. U većini gradova prekomponovanjem starih koalicija DS je ostala kraćih rukava. Novi Sad, Zrenjanin, Niš, Leskovac i drugi gradovi pokazuju kako se kolo vlasti okreće. Da li je na redu i smena gradonačelnika Beograda, pitaju se mnogi?

Samo 4 godine DS nije bila predvodnik ‚‚novog‚‚ režima odnosno vlade. Ne treba zanemariti ni činjenicu da je lider DS bio predsednik republike od 2004. do 2012. Vođstvo je obeleženo uspesima ali i brojnim neuspesima. Svojim delovanjem DS je doprinela opštoj demokratizaciji zemlje: izbori se odvijaju bez krađe glasova i drugih pojava koje narušavaju regularnost, poštuje se volja birača kod transfera vlasti, ustanovljene su institucije po evropskim standardima (ne sve), uspostavljena je saradnja sa susedima sa kojima se do skoro ‚‚ratovalo“, postignuti su delimični uspesi u međunarodnoj diplomatiji (velike sile SAD i najveće zemlje EU ne žele da naprave ni najmanji ustupak Srbiji u pogledu Kosova), itd. Nažalost demokratija se „ne maže na hleb“: katastrofalni rezultati na područiju ekonomije poništavaju sva ostala dostignuća. Pad društvenog proizvoda i životnog standarda stanovništva, povećanje broja siromašnih i nezaposlenih, opadanje industrijske i poljoprivredne proizvodnje kao i izvoza, marginalizacija dinamične male privrede, relativno visoka zaduženost države, privrede i stanovništva (sa pretnjom bankrotstva javnih finansija), itd. govore po sebi o neuspesima DS. Najveći greh je nekritično prihvatanje ‚‚šok-terapije“ pod sankcijama posustale privrede. Srbija se posle toliko godina igranja reformi pod dirigentskom palicom DS nalazi na začelju evropskih zemalja po većini ekonomskih pokazatelja!

Pored neuspelih ekonomskih reformi, politika DS prema Kosovu, odnosno EU je takođe doživela fijasko. Bez prave inicijative da se razreši „kosovski čvor“ i nađe najbolje rešenje za opstanak Srba u otcepljenoj provinciji, umirivana je javnost ponavljanjem slogana ‚‚(ne priznajemo nezavisnost) Kosova i (priključujemo se) Evropi“. Tehničkim pregovorima je kupovano vreme kod zvaničnika EU koji insistiraju na priznanju Kosova. Propagandna koalicija koju čine izvršna vlast (DS), kontrolisani mediji, kvazianalitičari i eksperti i brojne NVO su uspešno obrađivali javnost da prihvati neprijatnu stvarnost o nezavisnosti Kosova (de fakto odmah a de jure kada se uzburkane strasti smire). Ista propagandna koalicija je vešto manipulisala sa idejom priključenja E.U: prenaglaševane su prednosti članstva a svesno zanemarivane nepoželjne posledice u ispunjenju, novih i sve težih uslova, ne samo za punopravno članstvo, već i za početak pregovora. Privlačna ideja o priključenju Uniji je zloupotrebljavana lažnim tvrdnjama da su teškoće u tranziciji (čitaj neuspesi ekonomskih i drugih politika) neizbežne ali i kratkotrajne (!). Prošlo je 12 godina, zemlja sve dublje tone u krizu, a ne vidi se ni tračak svetlosti u tunelu ‚‚tranzicionih“ muka.

Izborni poraz bi bio i veći da DS nije uspešno gradila, uz pomoć dobro smišljenog političkog marketinga, paralelnu stvarnost koja je sa protokom vremena sve više odudarala od stvarnog života. Štaviše i stranačka nomenklatura je poverovala u svoju propagandu te je izborni poraz doživela sa iznenađenjem. I posle mesec dana od gubitka vlasti DS ne može da se konsoliduje, rastrzana unutrašnjim sukobima u samom vrhu stranke.

Uspon do vlasti i višegodišnje upravljanje sudbinom zemlje i njenog stanovništva se može posmatrati kroz sledeće bitne karakteristike DS: neprikosnoveno liderstvo (ponašanje ‚‚alfa mužijaka‚‚ u čoporu poslušnih sledbenika), ambivalentnost u nastupu stranke (veliki raskorak između reči i dela) i neobuzdani klijentelizam (trampa usluga između stranke i članova i ostalih saputnika).

Ovo je svojevrstan znak prepoznavanja utisnut u vremenu nastanka DS.

Stranka koja je tokom devedesetih bila simbol težnji većine građana ka demokratskm promenama nije bila spremna da se i sama demokratizuje posle smene režima Miloševića[1]. Štaviše, tokom poslednjih godina svojim delovanjen u okvirima izvršne vlasti je usporavala demokratsku transformaciju zemlje ( zastoji u reformskim procesima), narušavala nezavisnost institucija (partijska podobnost odgovornih na funkcijama u kvazinezavisnim institucijama) i podržavala neadekvatne ekonomske politike (koje su vodile ka marginalizaciji realnog sektora, prezaduženosti privrede, stanovništva i države, ogromnih deficita budžeta i debalansima u trgovini sa svetom povećanju nezaposlenosti, širenju siromaštva, itd.).Za sve nedaće u društvu najveću odgovornost snosi DS kao stožerna stranka svih koalicija.

Promena na vrhu partije koja se odigrala 1994, smenom Mićunovića i izborom Đinđića, jeste bila puka formalnost, novi vođa je mnoge odluke samostalno donosio i pre navedenih promena. Pod novim voćstvom DS ubrzano menja svoju fizionomiju, transformiše se u izrazito lidersku stranku bez političkog profilisanja prema određenom društvenim grupama. Svim građanima je slata poruka: smenimo nedemokratski režim. Za razliku od starog predsednika koji je vođen idejama demokratije, sledio demokratske procedure, negovao saradnju sa saradnicima (primus inter pares), novi lider je uveo nov stil u vođenju stranke: neprikosnovenost lidera, nepoštovanje stranačke hijerarhije (pravljenje liderskog anturaža od stranačkih pridošlica – ambicioznih arivista), dinamizam koji krši ranije usvojene principe i hijerarhije odlučivanja, i povrh svega, makijavelistički pristup u politici – ciljevi opravdavaju sredstvo. U svemu je bio antipod svog prethodnika: neizmerna energija i aktivizam, posebno u jačanju stranačke infrastrukture i omasovljenju stranke. DS je pod novim vođstvom postala najjača opoziciona partija Jedan čovek, vođa stranke je koncentrisao veliku moć: od potpune kontrole izvora finansiranja do samosvojnog donošenja strateških odluka. Izabrani organi stranke, uključujući i podpredsednike su bili sporedni akteri. Ponašanje novog vođe DS ilustruju sledeći događaji: vođenje tajnih pregovora sa Miloševićem bez saglasnosti izabranih organa, stavljanje na vrh izbornih lista DS, u Beogradu, ljudi koji nisu prethodno ni otškrinuli vrata DS, direktora C-marketa Radulovića (danas na poternici Interpola zbog malverzacija tokom privatizacije C-marketa) i vlasnika trikotaže Đukića, budućeg ministra za malu privredu u vladi socijalista, ustoličenje Kostića, za direktora stranke ‚‚tajkuna u nastajanju, danas vlasnika većeg broja šećerana, najvećeg hotela na Kopaoniku i hiljada hektara obradivog zemljišta, stečenih u sumnjivim privatizacijama‚‚ ilustruju ponašanje i autoritet lidera i nemoć kolektivnog odlučivanja. Dve maksime novog lidera najbolje ilustruju nova pravila ‚‚igre“ u DS: ‚‚Kome je do morala, neka ide u crkvu“ i ‚‚Stranka je preduzeće“...

Čvrsta ruka u vođenju stranke sa primesama makijavelizma, neselektivno omasovljenje stranke i poziv svim građanima, bez obzira na njihov socijalni status da podrže, DS bilo je odlučujuće u obaranju nedemokratskog režima. Ovakav pristup politici u datom vremenu ima puno opravdanje. Pomoću maštovitih ali mirnih i sve masovnijih uličnih protesta nateran je režim da prizna izborni poraz i preda vlast.

Zašto posle oktobarskih promena i razvijanja demokratskih odnosa u društvu nije pokrenut sličan proces unutrašnje demokratizacije stranke DS, sa ograničenjem moći lidera i profilisanjem stranke prema određenim grupama stanovništva u skladu sa opredeljenjem stranke da bude pozicionirana levo od centra? Negovanje kulta vođe i sve prethodno navedene aberacije u delovanju stranke je manje ili više nastavljeno. Od početka 2004 do danas stranku vodi Tadić. Uspešno je vratio DS u centar političkog života, pobedom na predsedničkim a kasnije i na parlamentarnim izborima. Tadić je uplovio u vode liderstva mada je imao više ‚‚demokratskih“ potencijala od svog prethodnika s obzirom na okolinu u kojoj je sazrevao kao političar. Verovatno su imali veliki uticaj na ovu transformaciju savetnici, stručnjaci za politički marketing (na žalost prenebregnuta je važna činjenica da nema znaka jednakosti u promovisanju prodaje kućne hemije i građenju imidža vođe stranke!). Na prethodni izborima kada je trijumfovala DS, reizabrani predsednik Republike Tadić je zadržao funkciju predsednika stranke i kontrolu nad spoljnom politikom i ukupnim radom vlade koju je formirala DS sa koalicionim partnerima.

Postoji i razliku u stilu liderstva: sadašnji vođa stranke je gradio imidž lidera u javnosti ali ne i u samoj stranci. Svojim suparnicima je otvorio prostor za unutarstranačko pozicioniranje. Kao da se ponavlja greška Mićunovića koji je pretendentu za voćstvo prepustio brigu o stranci, posebno u razvoju infrastrukture, pa nije pretstavljalo iznenađuje ishod glasanja za predsednika gde su odlučivali glasovi delegata iz lokalnih sredina. Da li je Tadić već sada umanjio šanse za reizbor?

Proces širenja klijentelizma je pokrenut omasovljenjem stranke krajem 90-ih kada se bližio kraj autokratskog režima. Pridošlice su bili većinom arivisti, lovci na karijere, koji su lične ambicije stavljali iznad opšeg dobra. U vreme progona aktivista DS i drugih opozicionih partija i onih koji su se suprostavili vladajućoj dogmi kada režim nije prezao od ubistava, izbacivanja sa posla, zabrana nastupa u državnim medijima, ‚‚novi“ opozicionari su stajali po strani i čekali svoje vreme. U amalgamu idealista i karijerista ovi drugi su prevladali. Pridošlice su, kada im je pružena šansa, ne birajuči sredstva , sa neverovatnom energijom koja je izvirala iz neutoljenih ambicija potiskivali stare članove[2]. Drugi talas arivista je došao sa formiranjem prve DOS-ove vlade i izborom tehnokrata da vode ključne ekonomske resore. Radi se o prononsiranim pristašama neoliberalne dogme koji su neposredni krivci za ekonomski sunovrat zemlje.[3] Tehnokrate su pratili samoproglašeni ekspertski timovi, a radilo se o ljudima od poverenja kojima je najčešće prvi posao bio u u državnoj administtraciji. Gle čuda sve ove nestranačke ličnosti brže-bolje su postali uvaženi članovi DS.

Arivizam ne posustaje ni u periodu unutrašnje konsolidacije DS[4] kada upravljanje državnim poslovima postaje rutina. Na scenu stupaju novi ljudi, uspešni u biznisu ili lokalnoj politici ‚‚nude“ svoje usluge stranci (slučajevi preambicioznog potpredsednika i gradonačelnika Beograda ili gradonačelnika Inđije). Za nekoliko godina sa harizmom uspešnih menadžera dostižu vrhove stranačke hijerarhije. U glavama ovih ljudi i dalje se vrti prevaziđena ideja da je stranka korporacija a oni bogom-dani, CEO (Chief Executive Officers).

Klijentelizam širi mrežu saputnika odnosno zavisnika DS dok je u usponu i drži vlast na svim nivoima od republike do većine opština. Na prve nagoveštaje katastrofe karijeristi i ‚‚slučajni“ saputnici prvi napuštaju stranku koja nema odgovarajuću ponudu za njih. Klijentelizam ima i drugu ružnu stranu. Nastaje panika, svađe i borba za mesta u nomenklaturi stranke.

Klijentelizam je iznedrio partokratiju i neverovatnu aroganciju vlasti: ubeđenje da jedino DS i njena elita imaju neporecive sposobnosti da obavljaju državne poslove..

Po nepisanim pravilima, članovi partije se nagrađuju za odanost partiji ili lideru, radnim mestom ili funkcionerskim položajem u lokalnoj i republičkoj administraciji ili javnim preduzećima, bez obzira na stručnost ili iskustvo. Brojnim apartčicima je prvi posao bio visoki položaj u piramidi vlasti. Bez članske karte neke od koalicionih stranaka na vlasti retki su oni koji mogu da dobiju radno mesto u državnoj službi makar se radilo o malo plaćenim poslovima. Partokratija je takođe pružila svoje pipke u privredu. U svemoći partokratije su koreni sistemske korupcije. Može se postaviti znak jednakosti između partokratije i kleptokratije. Ne samo tajkuni već i mali privrednici su uhvaćeni u mrežu korupcije u javnim nabavkama i privatizacionim akvizicijama, bilo da plaćaju reket ili učestvuju u podeli plena. Koncentracija krupnog kapitala u kratkom vremenu putem privatizacionih akvizicija i ‚‚mutnih‚‚ poslovnih poteza ne bi bila moguća bez sistemske korupcije velikih razmera.Ostali privredni tokovi su takođe zagađeni korupcijom. Retki su poslovi koji se odvijaju na slobodnom tržištu bez razmene usluga sa državnim službenicima, što je viši nivo u igri su veće svote novca

Plod partokratije su birokratske procedure koje povećavaju troškove poslovanja privredi i ‚‚gledanje kroz prste‚‚ koruptivnom ponašanju zaposlenih u javnim službama.. Giljotina propisa nije ni mogla da se primeni zbog otpora partokratije (birokratije)

Svi članovi koji su našli uhljeblje pomoću stranke, nisu zaraženi virusom korupcije, većina obavlja svoje poslove na zadovoljavajući način, čistih ruku. Slobodne procene govore da se radi o maloj učestalosti slučajeva odnosno malom broju pojedinaca ali velikoj korupciji u pogledu iznosa. Bez partokratije sistemska korupcija bi bila u velikoj meri smanjena. DS kao najveća stranka koja diktira pravila ponašanja najodgovornija je za uspon ekstremnog klijentelizma u vidu partokratije

Odlazak DS u opoziciju moglo bi se posmatrati kao uobičajena smena vlasti da prateća zbivanja na političkoj sceni ne ukazuju da se radi o velikoj prekretnici za sve aktere političkog života. Za razliku od koalicija stranaka pod voćstvom DS, nova koalicija, u kojoj su dve stranke bile u prethodnoj vlasti pokazuje veću spremnost i energiju da zemlju izvuče iz mogućeg bankrotstva i stvori uslove zav razvoj. Veliki izazovi duboke ekonomske recesije, ispunjenja uslova za evropske integracije – posebno kada se radi o priznavanju nezavisnosti Kosova, nastavka reformskih procesa, regionalizacije (Vojvodine) koja vodi ka separatizmu, naterali su koaliciju naprednjaka, socijalista i regionalista da preispitaju dosad neprikosnovene stavove odnosno politike. Redefinišu se ‚‚crvene linije‚‚ preko kojih se ne može.preći - nema daljih ustupaka u pogledu priznanja nezavisnosti Kosova. Evrointegracije kao daleka budućnost nisu više prioritet – vrh današnje vlasti govori o dugom boravku u čekaonici i da treba da se sami pozabavimo svojom sudbinom. Umesto isključivog oslonca na E.U. pokrenuta je veća saradnja sa Rusijom i Kinom (krediti, ulaganja). Odbacuje se neoliberalni koncept štednje – povećavaju se ulaganja u poljoprivredu, elektroprivredu i fizičku infrastrukturu a štedi se na ostalim javnim rashodima. Poreskim reformama se ravnomernije raspoređuje teret krize – veće oporezivanje onih sa većim prihodima. Pokrenuta je suštinska borba protiv sistemske korupcije. Nova koalicija je bez oklevanja sa puno (dosad neviđene) energije počela da rešava probleme, a DS?

Da li će ova stranka unutrašnju krizu posle izgubljenih izbora da rešava kozmetičkim kadrovskim promenama na vrhu stranke ili katarzom? Najozbiljniji pretedent za tron, gradonaćelnik Beograda ne nudi ništa novo sem menadžerskih sposobnosti i naglašenog makijavelizma i populizma.[5] Pandan ovakog izbora bi bila ‚‚berluskonizacija‚[6] stranke - ništa novo osim novog lidera. Neprikosnoveno liderstvo, ambivalentnost u principima i sofisticirani klijentelizam bi i dalje bili zla kob stranke, mali uspon a potom veći pad.

Katarza stranke je neophodna: preispitivanje svih aspekata delovanja proteklih godina od oktobarskih promena u smislu najboljih rešenja za korenitu reorganizaciju stranke, kadrovske promene i redefinisanje programa odnosno nastupa stranke. Preispitivanje učinjenog podrazumeva i javno priznanje grešaka iz prošlosti. Vreme je za demokratizaciju stranke – ograničenje trajanja mandata lidera i ostalih na svim nivoima, razdvajanje funkcija u stranci i državnoj administraciji, kombinovan posredni i neposredni izbor funkcionera, rasprave o programima na svim organizacionim nivoima, itd.

Da li će se DS obnoviti ili će kraj epohe u kojoj je igrala glavnu ulogu obeležiti i njen pad: dobijanje sporedne uloge u političkom životu zemlje.