Успон и пад Демократске странке

Пети октобар 2000. године је означио крај једне епохе бремените судбоносним догађајима: ратови за наслеђе, кројење нових држава, егзодус народа, санкције и НАТО бомбардовање Србије. Тог дана масовним протестима због покушаја изборне крађе владајући режим је предао власт удруженој опозицији. Са историјске дистанце ће се разрешити дилемма да ли се одиграла револуција или преврат. Промена је покренула процес тектонских промена у свим сферама друштва са исходом – ништа више неће бити као што је некада било. Симптоматично је да датум преокрета није обележен пригодним текстовима, политичким скуповима или стручним расправама. Чуло се само неколико штурих изјава мањег броја политичара из табора октобарских победника. Не само обични људи већ и политичари осећају према стању у земљи да је ‘’револуција доживела самоуништење’’ и да нема места за славље. Не само да је прошло 12 година у испразном политичарењу, без очекиваних ефеката. Кулминација разочарања и незадовољства грађана после 12 година испразног политичарења је довела до смене на врху власти: људи из бившег режима поново воде главну реч. Створена је нова коалиција странака које у жељи да се докажу, цементирају коалиционе везе, са добрим перспективама за дуговечност на кормилу државе. ДС и друге странке које су деловале у оквиру ДОС губе монопол у обављању државних послова, нова коалиција наговештава промене у стратешким опредељењима земље, нове политике и други приступи у решавању нагомиланих проблема.Да ли можемо говорити да је тзв. ДОС-ова епоха после 12 година дошла до свог краја?.

На председничким и парламентарним изборима ДС није доживела велики пораз по броју гласова. Тек касније у преговорима за формирање нове владе је потврђен пораз. Два бивша коалициона партнера прелазе у супарнички табор: СПС ‘’стратешки’’ партнер коме је ДС обезбедила опроштај грехова из прошлости и УРС бивши Г-17, непоуздан а стално присутан сапутник свих влада. Када су пукле старе везе и неке мале странке, стални пратиоци одлазе. Покренута је и лавина промена на локалном нивоу. У већини градова прекомпоновањем старих коалиција ДС је остала краћих рукава. Нови Сад, Зрењанин, Ниш, Лесковац и други градови показују како се коло власти окреће. Да ли је на реду и смена градоначелника Београда, питају се многи?

Само 4 године ДС није била предводник ‚‚новог‚‚ режима односно владе. Не треба занемарити ни чињеницу да је лидер ДС био председник републике од 2004. до 2012. Вођство је обележено успесима али и бројним неуспесима. Својим деловањем ДС је допринела општој демократизацији земље: избори се одвијају без крађе гласова и других појава које нарушавају регуларност, поштује се воља бирача код трансфера власти, установљене су институције по европским стандардима (не све), успостављена је сарадња са суседима са којима се до скоро ‚‚ратовало“, постигнути су делимични успеси у међународној дипломатији (велике силе САД и највеће земље ЕУ не желе да направе ни најмањи уступак Србији у погледу Косова), итд. Нажалост демократија се „не маже на хлеб“: катастрофални резултати на подручију економије поништавају сва остала достигнућа. Пад друштвеног производа и животног стандарда становништва, повећање броја сиромашних и незапослених, опадање индустријске и пољопривредне производње као и извоза, маргинализација динамичне мале привреде, релативно висока задуженост државе, привреде и становништва (са претњом банкротства јавних финансија), итд. говоре по себи о неуспесима ДС. Највећи грех је некритично прихватање ‚‚шок-терапије“ под санкцијама посустале привреде. Србија се после толико година играња реформи под диригентском палицом ДС налази на зачељу европских земаља по већини економских показатеља!

Поред неуспелих економских реформи, политика ДС према Косову, односно ЕУ је такође доживела фијаско. Без праве иницијативе да се разреши „косовски чвор“ и нађе најбоље решење за опстанак Срба у отцепљеној провинцији, умиривана је јавност понављањем слогана ‚‚(не признајемо независност) Косова и (прикључујемо се) Европи“. Техничким преговорима је куповано време код званичника ЕУ који инсистирају на признању Косова. Пропагандна коалиција коју чине извршна власт (ДС), контролисани медији, квазианалитичари и експерти и бројне НВО су успешно обрађивали јавност да прихвати непријатну стварност о независности Косова (де факто одмах а де јуре када се узбуркане страсти смире). Иста пропагандна коалиција је вешто манипулисала са идејом прикључења Е.У: пренаглашеване су предности чланства а свесно занемариване непожељне последице у испуњењу, нових и све тежих услова, не само за пуноправно чланство, већ и за почетак преговора. Привлачна идеја о прикључењу Унији је злоупотребљавана лажним тврдњама да су тешкоће у транзицији (читај неуспеси економских и других политика) неизбежне али и краткотрајне (!). Прошло је 12 година, земља све дубље тоне у кризу, а не види се ни трачак светлости у тунелу ‚‚транзиционих“ мука.

Изборни пораз би био и већи да ДС није успешно градила, уз помоћ добро смишљеног политичког маркетинга, паралелну стварност која је са протоком времена све више одударала од стварног живота. Штавише и страначка номенклатура је поверовала у своју пропаганду те је изборни пораз доживела са изненађењем. И после месец дана од губитка власти ДС не може да се консолидује, растрзана унутрашњим сукобима у самом врху странке.

Успон до власти и вишегодишње управљање судбином земље и њеног становништва се може посматрати кроз следеће битне карактеристике ДС: неприкосновено лидерство (понашање ‚‚алфа мужијака‚‚ у чопору послушних следбеника), амбивалентност у наступу странке (велики раскорак између речи и дела) и необуздани клијентелизам (трампа услуга између странке и чланова и осталих сапутника).

Ово је својеврстан знак препознавања утиснут у времену настанка ДС.

Странка која је током деведесетих била симбол тежњи већине грађана ка демократскм променама није била спремна да се и сама демократизује после смене режима Милошевића[1]. Штавише, током последњих година својим деловањен у оквирима извршне власти је успоравала демократску трансформацију земље ( застоји у реформским процесима), нарушавала независност институција (партијска подобност одговорних на функцијама у квазинезависним институцијама) и подржавала неадекватне економске политике (које су водиле ка маргинализацији реалног сектора, презадужености привреде, становништва и државе, огромних дефицита буџета и дебалансима у трговини са светом повећању незапослености, ширењу сиромаштва, итд.).За све недаће у друштву највећу одговорност сноси ДС као стожерна странка свих коалиција.

Промена на врху партије која се одиграла 1994, сменом Мићуновића и избором Ђинђића, јесте била пука формалност, нови вођа је многе одлуке самостално доносио и пре наведених промена. Под новим воћством ДС убрзано мења своју физиономију, трансформише се у изразито лидерску странку без политичког профилисања према одређеном друштвеним групама. Свим грађанима је слата порука: сменимо недемократски режим. За разлику од старог председника који је вођен идејама демократије, следио демократске процедуре, неговао сарадњу са сарадницима (primus inter pares), нови лидер је увео нов стил у вођењу странке: неприкосновеност лидера, непоштовање страначке хијерархије (прављење лидерског антуража од страначких придошлица – амбициозних аривиста), динамизам који крши раније усвојене принципе и хијерархије одлучивања, и поврх свега, макијавелистички приступ у политици – циљеви оправдавају средство. У свему је био антипод свог претходника: неизмерна енергија и активизам, посебно у јачању страначке инфраструктуре и омасовљењу странке. ДС је под новим вођством постала најјача опозициона партија Један човек, вођа странке је концентрисао велику моћ: од потпуне контроле извора финансирања до самосвојног доношења стратешких одлука. Изабрани органи странке, укључујући и подпредседнике су били споредни актери. Понашање новог вође ДС илуструју следећи догађаји: вођење тајних преговора са Милошевићем без сагласности изабраних органа, стављање на врх изборних листа ДС, у Београду, људи који нису претходно ни отшкринули врата ДС, директора Ц-маркета Радуловића (данас на потерници Интерпола због малверзација током приватизације Ц-маркета) и власника трикотаже Ђукића, будућег министра за малу привреду у влади социјалиста, устоличење Костића, за директора странке ‚‚тајкуна у настајању, данас власника већег броја шећерана, највећег хотела на Копаонику и хиљада хектара обрадивог земљишта, стечених у сумњивим приватизацијама‚‚ илуструју понашање и ауторитет лидера и немоћ колективног одлучивања. Две максиме новог лидера најбоље илуструју нова правила ‚‚игре“ у ДС: ‚‚Коме је до морала, нека иде у цркву“ и ‚‚Странка је предузеће“...

Чврста рука у вођењу странке са примесама макијавелизма, неселективно омасовљење странке и позив свим грађанима, без обзира на њихов социјални статус да подрже, ДС било је одлучујуће у обарању недемократског режима. Овакав приступ политици у датом времену има пуно оправдање. Помоћу маштовитих али мирних и све масовнијих уличних протеста натеран је режим да призна изборни пораз и преда власт.

Зашто после октобарских промена и развијања демократских односа у друштву није покренут сличан процес унутрашње демократизације странке ДС, са ограничењем моћи лидера и профилисањем странке према одређеним групама становништва у складу са опредељењем странке да буде позиционирана лево од центра? Неговање култа вође и све претходно наведене аберације у деловању странке је мање или више настављено. Од почетка 2004 до данас странку води Тадић. Успешно је вратио ДС у центар политичког живота, победом на председничким а касније и на парламентарним изборима. Тадић је упловио у воде лидерства мада је имао више ‚‚демократских“ потенцијала од свог претходника с обзиром на околину у којој је сазревао као политичар. Вероватно су имали велики утицај на ову трансформацију саветници, стручњаци за политички маркетинг (на жалост пренебрегнута је важна чињеница да нема знака једнакости у промовисању продаје кућне хемије и грађењу имиџа вође странке!). На претходни изборима када је тријумфовала ДС, реизабрани председник Републике Тадић је задржао функцију председника странке и контролу над спољном политиком и укупним радом владе коју је формирала ДС са коалиционим партнерима.

Постоји и разлику у стилу лидерства: садашњи вођа странке је градио имиџ лидера у јавности али не и у самој странци. Својим супарницима је отворио простор за унутарстраначко позиционирање. Као да се понавља грешка Мићуновића који је претенденту за воћство препустио бригу о странци, посебно у развоју инфраструктуре, па није претстављало изненађује исход гласања за председника где су одлучивали гласови делегата из локалних средина. Да ли је Тадић већ сада умањио шансе за реизбор?

Процес ширења клијентелизма је покренут омасовљењем странке крајем 90-их када се ближио крај аутократског режима. Придошлице су били већином аривисти, ловци на каријере, који су личне амбиције стављали изнад опшег добра. У време прогона активиста ДС и других опозиционих партија и оних који су се супроставили владајућој догми када режим није презао од убистава, избацивања са посла, забрана наступа у државним медијима, ‚‚нови“ опозиционари су стајали по страни и чекали своје време. У амалгаму идеалиста и каријериста ови други су превладали. Придошлице су, када им је пружена шанса, не бирајучи средства , са невероватном енергијом која је извирала из неутољених амбиција потискивали старе чланове[2]. Други талас аривиста је дошао са формирањем прве ДОС-ове владе и избором технократа да воде кључне економске ресоре. Ради се о прононсираним присташама неолибералне догме који су непосредни кривци за економски суноврат земље.[3] Технократе су пратили самопроглашени експертски тимови, а радило се о људима од поверења којима је најчешће први посао био у у државној администтрацији. Гле чуда све ове нестраначке личности брже-боље су постали уважени чланови ДС.

Аривизам не посустаје ни у периоду унутрашње консолидације ДС[4] када управљање државним пословима постаје рутина. На сцену ступају нови људи, успешни у бизнису или локалној политици ‚‚нуде“ своје услуге странци (случајеви преамбициозног потпредседника и градоначелника Београда или градоначелника Инђије). За неколико година са харизмом успешних менаџера достижу врхове страначке хијерархије. У главама ових људи и даље се врти превазиђена идеја да је странка корпорација а они богом-дани, ЦЕО (Chief Executive Officers).

Клијентелизам шири мрежу сапутника односно зависника ДС док је у успону и држи власт на свим нивоима од републике до већине општина. На прве наговештаје катастрофе каријеристи и ‚‚случајни“ сапутници први напуштају странку која нема одговарајућу понуду за њих. Клијентелизам има и другу ружну страну. Настаје паника, свађе и борба за места у номенклатури странке.

Клијентелизам је изнедрио партократију и невероватну ароганцију власти: убеђење да једино ДС и њена елита имају непорециве способности да обављају државне послове..

По неписаним правилима, чланови партије се награђују за оданост партији или лидеру, радним местом или функционерским положајем у локалној и републичкој администрацији или јавним предузећима, без обзира на стручност или искуство. Бројним апартчицима је први посао био високи положај у пирамиди власти. Без чланске карте неке од коалиционих странака на власти ретки су они који могу да добију радно место у државној служби макар се радило о мало плаћеним пословима. Партократија је такође пружила своје пипке у привреду. У свемоћи партократије су корени системске корупције. Може се поставити знак једнакости између партократије и клептократије. Не само тајкуни већ и мали привредници су ухваћени у мрежу корупције у јавним набавкама и приватизационим аквизицијама, било да плаћају рекет или учествују у подели плена. Концентрација крупног капитала у кратком времену путем приватизационих аквизиција и ‚‚мутних‚‚ пословних потеза не би била могућа без системске корупције великих размера.Остали привредни токови су такође загађени корупцијом. Ретки су послови који се одвијају на слободном тржишту без размене услуга са државним службеницима, што је виши ниво у игри су веће своте новца

Плод партократије су бирократске процедуре које повећавају трошкове пословања привреди и ‚‚гледање кроз прсте‚‚ коруптивном понашању запослених у јавним службама.. Гиљотина прописа није ни могла да се примени због отпора партократије (бирократије)

Сви чланови који су нашли ухљебље помоћу странке, нису заражени вирусом корупције, већина обавља своје послове на задовољавајући начин, чистих руку. Слободне процене говоре да се ради о малој учесталости случајева односно малом броју појединаца али великој корупцији у погледу износа. Без партократије системска корупција би била у великој мери смањена. ДС као највећа странка која диктира правила понашања најодговорнија је за успон екстремног клијентелизма у виду партократије

Одлазак ДС у опозицију могло би се посматрати као уобичајена смена власти да пратећа збивања на политичкој сцени не указују да се ради о великој прекретници за све актере политичког живота. За разлику од коалиција странака под воћством ДС, нова коалиција, у којој су две странке биле у претходној власти показује већу спремност и енергију да земљу извуче из могућег банкротства и створи услове зав развој. Велики изазови дубоке економске рецесије, испуњења услова за европске интеграције – посебно када се ради о признавању независности Косова, наставка реформских процеса, регионализације (Војводине) која води ка сепаратизму, натерали су коалицију напредњака, социјалиста и регионалиста да преиспитају досад неприкосновене ставове односно политике. Редефинишу се ‚‚црвене линије‚‚ преко којих се не може.прећи - нема даљих уступака у погледу признања независности Косова. Евроинтеграције као далека будућност нису више приоритет – врх данашње власти говори о дугом боравку у чекаоници и да треба да се сами позабавимо својом судбином. Уместо искључивог ослонца на Е.У. покренута је већа сарадња са Русијом и Кином (кредити, улагања). Одбацује се неолиберални концепт штедње – повећавају се улагања у пољопривреду, електропривреду и физичку инфраструктуру а штеди се на осталим јавним расходима. Пореским реформама се равномерније распоређује терет кризе – веће опорезивање оних са већим приходима. Покренута је суштинска борба против системске корупције. Нова коалиција је без оклевања са пуно (досад невиђене) енергије почела да решава проблеме, а ДС?

Да ли ће ова странка унутрашњу кризу после изгубљених избора да решава козметичким кадровским променама на врху странке или катарзом? Најозбиљнији претедент за трон, градонаћелник Београда не нуди ништа ново сем менаџерских способности и наглашеног макијавелизма и популизма.[5] Пандан оваког избора би била ‚‚берлусконизација‚[6] странке - ништа ново осим новог лидера. Неприкосновено лидерство, амбивалентност у принципима и софистицирани клијентелизам би и даље били зла коб странке, мали успон а потом већи пад.

Катарза странке је неопходна: преиспитивање свих аспеката деловања протеклих година од октобарских промена у смислу најбољих решења за корениту реорганизацију странке, кадровске промене и редефинисање програма односно наступа странке. Преиспитивање учињеног подразумева и јавно признање грешака из прошлости. Време је за демократизацију странке – ограничење трајања мандата лидера и осталих на свим нивоима, раздвајање функција у странци и државној администрацији, комбинован посредни и непосредни избор функционера, расправе о програмима на свим организационим нивоима, итд.

Да ли ће се ДС обновити или ће крај епохе у којој је играла главну улогу обележити и њен пад: добијање споредне улоге у политичком животу земље.