Вучићољуби и Вучићоиди

Можда би нешто слично изазову хладне воде могло да помогне да се подигне свест о опакој болести која је захватила Србију, а зове се Александар Вучић. Јер, болест је веома позната, али је врло слабо препозната. Сви су чули за њу, али ретко ко делује спреман да у њој види оно што та појава несумњиво представља: канцер који у галопу докрајчује иначе ослабљено ткиво државе Србије.

Напротив, обољење је засуто похвалама са свих страна. Нарочито откако је понизно пристало да послуша бриселски „ед мемоар“ (најзад су се Европљани досетили да фашизам приметно лепше звучи на француском), у којем се од Србије осионо захтева да заузда извоз на нагло упражњено руско тржиште.

„Одговор Владе Србије на овај империјалистички дипломатски акт био је промишљен, одговоран и одмерен; онакав каквим мала земља мора бранити своје легитимне интересе“, пише у ауторском коментару у Политици београдски социолог Јово Бакић, у пасусу за који се сумња да је преписан из неког Бакићевог текста од пре две, три или пет година. Владе Србије се, наиме, мењају, али не и Бакићева подршка. С обзиром на обим његовог присуства у српској јавности, закон вероватноће налаже да је Бакић, сасвим могуће, ову исту реченицу већ употребио неким другим поводом у некој ранијој прилици.

Управо се поређењем једне раније српске прилике (изручење Слободана Милошевића) са овом данашњом, бавила главна уредница „Политике“ Љиљана Смајловић, у свом хвалоспеву српској дијагнози:

„Али где је разлика између ове и оне Србије? Прво у томе што је српска јавност овог пута детаљно обавештена о условима и захтевима западних партнера“ – вели Смајловићка, дајући предност власти која је данас држи на челу „Политике“, у односу на власт (Коштуница) која ју је у неком претходном животу била поставила на исто место.

ТВ станица Б92 је, судећи по једном прилогу, имала разумевање не само за Вучићеву одлуку, већ и за ултиматум из Брисела:

„Европа је, потпуно логично, у санкцијама испуњеном односу с Русијом затражила солидарност и од будућег члана Уније; а Србија, нити је ставила прст у око, нити је саму себе гађала у ногу“, саопштио је – „потпуно логично“! – аутор прилога, пре него што је дао реч Михаилу Црнобрњи, професору економије и великом поборнику европских интеграција Србије:

„Мислим да је ово, на неки начин, оно што се у овом тренутку морало урадити са стране Европске уније, и мислим да је наша страна доста добро реаговала“, сложио се Црнобрња са разумевањем и похвалама за Брисел и Београд.

Подршка Вучићу стигла је и од Горана Јешића – „Морам да скинем капу овој одлуци“, написао је на свом „Твитер“ налогу – али и од Демократске странке, која у одређеним круговима важи за најозбиљнијег супарника Вучићевој Српској напредној странци: „ДС је поздравила одлуку Владе Србије да одустане од намераваних субвенција за додатни извоз пољопривредних производа у Русију“, пренела је државна агенција Танјуг речи интернационалног секретара ДС Владимира Тодорића.

Толико о томе да се политике СНС-а и ДС-а разликују. Када је о бајкама реч, та је једна од глупљих.

Из овог прегледа су, менталне чистоће ради, изостављени „Информер“, „Курир“, „Наше новине“ и остали „кантримени“ београдске штампе, мада су то најупадљивији примери отужног вучићољубља. Напросто, не памти се да је ико икада био толико хваљен због тога што је послушно и снисходљиво савио кичму пред нељудски свирепим захтевом.

Болести званој Вучић стигло је толико честитки да је све заправо изгледало као шатровачки „изазов леденом водом“: у овој нашој верзији, поливају болесника (Србију), и то не смрзнутом течношћу, већ кофом пуном онога што се не мора именовати да бисте знали колико заудара.

Србија је болесник на издисају, али њена јавност, зачудо, не навија за оболелог, него за заразу, која је почетком године метастазирала на премијерски положај. Када Србији одриче право на спасоносно лечење, Вучићу се тапше. Белосветска фукара се већ данима купа ледом не би ли као испала хумана, а премијер Србије сопственој земљи и њеној посрнулој привреди ускраћује драгоцену помоћ – и за то бива хваљен!

Да све буде још поразније, само пет дана пошто се на источном фронту новог Хладног рата одрекао додатне зараде од, према проценама, око 170 милиона евра, Вучић је у Берлину закукао да је Србији „помоћ Немачке неопходна“. Та немачка „помоћ“ коју он призива, иначе, долази у виду „меких кредита“ и грантова, и износи свега 140 милиона евра, што значи да Вучићева рачуница не само да нема ни економског ни политичког, већ ни пуког математичког смисла.

Најмање има моралног. Ако се пажљивије сагледа, бриселски „ед мемоар“ је историјски значајан показатељ тога колико је западна пакост огољена у својој нечовечности. Њима није циљ да они имају; вала су се накрали за протеклих хиљаду година да им више и не треба (нити им, нажалост, ико па тражи да врате то што су похарали); њима је циљ да други немају.

Повећан српски извоз у Русију једва да би осетила и сама Русија, а камоли ЕУ – дакле, није бриселска уцена испоручена зарад некакве европске користи, него зарад српске штете.

Брисел је истоветан захтев послао свакој држави која се спрема да рат санкцијама (који је, попут покоља у Украјини, покренуо Запад, али се та чињеница углавном заборавља у „неутралним“ срединама) искористи повећаним извозом у Русију. Из Кине, Индије, Бразила, Аргентине... стигао им је одговор који, кад се преведе са дипломатског француског, гласи отприлике: „Марш, бре!“ Тако пристојан свет одвајкада одговара на малигни неморал.

Али, Александар Вучић на неморал спремно пристаје! И јавност му пљеска! Дланови пуцају док се болест у наше име одриче могућности зараде од 170 милиона и моли за ново задуживање од 140 милиона!

Зато би поливање хладном водом било неопходно. Али, не онима који честитају Вучићу. Они увек знају шта раде, коме се нуде и чему служе.

Поливање је потребно нама осталима. Најхладнијом водом на свету. Као отрежњење. Први корак у сваком излечењу је да схватите да вам није добро, и да најзад препознате болест.