Закон о раду и ауторитарни карактер власти

Шта одређује демократски карактер једног друштва? Ово је суштинско питање на које се мора пружити одговор ако желимо да имамо јасну представу о начину спровођења и вршења власти и њеном суштинском одређењу. Ако говоримо о демократском устројству политичког система, онда пре свега мислимо на поштовање основних демократских и републиканских начела и вредности - поштовање законодавне власти као најзначајније у систему поделе власти, слободу медија, владавину права и широко учешће грађана у политичким процесима.

За нас је данас од посебне важности да одредимо карактер садашње власти и колико она поштује ове основне принципе и вредности. Изузетно јачање извршне власти и концентрација моћи у рукама премијера већ су озбиљно угрозили начело поделе власти и довели до маргинализовања законодавне власти и њеног свођења на послушничко функционисање партијске већине у парламенту. Борислав Пекић је у свом Дневнику 6. септембра 1955. године записао: „Де факто парламенти могу и треба да буду радна тела (законодавна и управна једновремено) ако су његови чланови на висини која захтева доношење закона и његово спровођење. Радна функција Парламента има дакле један нужан предуслов у способностима парламентараца. Само по способностима посланика (тачније –представника) може се процењивати вредност таквог парламентарног облика који би извршио тоталну централизацију власти у рукама једне политичке олигархије“.

Ми управо присуствујемо огољеном испољавању тоталне централизације власти у рукама једне политичке олигархије која испољава све већу и отворенију бахатост и властодржачку ароганцију. Зато се може основано рећи да се већ јасно оцртава ауторитарни карактер ове власти која се непрестано позива на изборну вољу народа као да се радило о плебисциту, а не о парламентарним изборима.

Примера је већ много, али се ауторитарност владајуће странке може најјасније препознати у томе како се гласоговорници СНС-а и владајућих структура односе према начину доношења Закона о раду који има изузетну важност за укупне социјалне и економске односе, а при томе се упорно крши законска процедура одбијањем да се организује законски предвиђена јавна расправа о овом законском предлогу, који има неколико верзија и тиме је конфузија још већа.

До које мере ова власт показује своју ароганцију и неспремност да поштује суштину законодавног процеса, може се видети у изјави Кори Удовички, потпредседнице владе и министарке државне управе. Она не одбацује значај јавне расправе и укључивање оних који су заинтересовани и наглашава да не ваља да се не поштује процедура, али зато каже да је „суштински о новинама као што су оне које доноси Закон о раду одлучује се управо кроз изборе, на којима је већина грађана гласала за реформе, знајући да то подразумева стварање услова за раст запошљавања и кроз преговоре на нивоу Социјално-економског савета, на коме на крају не мора да дође до потпуне сагласности, јер Валада и Скупштина доносе коначну одлуку“.

Из ове изјаве може се јасно видети популистички и ауторитарни карактер ове власти која у ствари укида смисао законодавне власти и уводи апсолутну доминацију извршне власти која има плебисцитарну подршку на изборима. По овом начину мишљења није ни потребно да Парламент доноси законе јер су они већ изгласани на изборима, само их треба октроисати на седници главног одбора владајуће странке.

У том смислу су веома индикативне и изјаве премијера Вучића, који отворено поништава значај и смисао законодавне власти и настоји да своју политичку вољу представи као врховни политички принцип у нашем друштву коме треба сви да се покоравају и при томе је показао до сада ретко виђено ниподаштавање наше јавности и наших грађана приписујући им политичку инфантилност и неспремност да прихвате промене које им отварају велике и недокучиве перспективе. “Извесно је да ће тај закон наићи на негодовање једног дела нашег друштва, али ниједна промена која је добро донела нашем народу није прошла без највећих отпора. Што се више људи буде опирало реформама, знаћемо да еу реформе успешније. Живели смо на превару и у лажима трошили више него што смо зарађивали“.

Мора се рећи да је у свом реформаторском и модернизаторском заносу Вучић надмашио чак и Чедомира Јовановића. Сада је стигао нови политички месија који ће на таласу плебисцитарне подршке донети просперитет и реформисати Србију без обзира на отпоре и критике за које он и његова партија не могу да схвате да су саставни део демократког живота и демократске процедуре, коју очигледно није потребно поштовати. Још је погубније за очување демократског карактера нашег друштва када премијер Вучић одређује законодавној власти ултимативне рокове за доношење спасоносних реформских закона, који ће по његовом изричитом налогу бити донети до краја јула, а да се при томе отворено крши законом утврђена процедура о спровођењу процеса јавне расправе и дијалога у једном демократском друштву.

Када је донесен важећи Закон о раду, усвојено је 29 предлога синдиката у јавној расправи, а било је предложено 30 амандмана. Очигледно да је за ову ауторитарну власт врховни принцип воља председника владајуће партије и премијера који у свом модернизаторском и реформистичком заносу и походу крши и ниподаштава основне демократске принципе, своди законодавну делатност парламента на извршавање његових волунтаристичких рокова и потемкиновских пројеката. Зашто је важно питање уважавања и спровођења демократске процедуре при доношењу Закона о раду и поштовање законодавне власти? Зато што је то један од најважнијих закона који нам даје одговор на питање чије интересе у ствари заступа и брани ова власт.

Досадашње оцене најугледнијих експерата који се баве питањима радног законодавства и социјалним и економским последицама које производи његово доношење јединствени су у оцени да је овај предлог Закона о раду настао као израз предоминатног утицаја послодаваца и удружења страних инвеститора који сигурно у својим земљама не би ни помислили да учествују у дерогирању значаја и улоге законодавне власти. Такође се у многим оценама истиче да овај предлог закона о раду одузима елементарна радничка права која се сматрају делом прихваћених демократских и социјалних стандарда који су изграђени кроз историју класних и социјалних борби.

Већ сада је наше вишеструко декласирано и пауперизовано радништво лишено елементарних права из радног односа и сведено на радну снагу која нема никаква права. Сведено на робовски положај најамника који треба да буде срећан што има било какав посао.

Сама чињеница да у приватном сектору готово да и не постоји синдикално организовање, а да сваки пети послодавац исплаћује плату довољно говори до ког нивоа су срозани и обесправљени запослени у овој земљи који одбијају да буду усрећени новим радним законодавством који се кроји мимо утицаја преосталих радничких удружења, али и изван ангажовања наше стручне и шире јавности, која треба да да валидне информације шта је стварна суштина промена у радном законодавству и у којој мери се мења радни статус запослених. Социолог Срећко Михајловић, који је свакако један од најпозванијих људи који може да да оцену о деметима овог предлога Закона о раду, изнео је следеће ставове:

„Чињеница да је савремени радник, радник-надничар, принуђен да ради било шта, под било којим условима, за било које паре ствара принудну мотивацију – радник је мотивисан да ради, али је дубоко незадовољан, фрустиран и бесан и то капиталисти не смета јер њему битна само – мотивација. Модерни прекаријат стварају водеће капиталистичке земље Европе и света. Сви капиталисти овог света у томе виде своју рачуницу; њих не забрињава што је то рачун на кратке стазе: њихов аутизам не допире до било које дугорочности. Политичка класа Србије и њене елите своје ухлебљење виде у послушности према изасланицима поменутог капиталистичког света. Закон ће у Србији довести до лакшег и већег отпуштања, а будалаштина је да ће он довести до већег запошљавања.

Наравно да има земаља у којима је олакшано отпуштање, а постоје добре могућности за запошљавање и обезбеђена је социјална сигурност током незапослености. Али је Србија далеко од тих земаља и Србија не може својим незапосленима омогућити онај ниво социјалне и егзистенцијалне сигурности као што то могу себи да приуште Данска и Норвешка. Нови закон ће појачати конкуренцију на тржишту рада, што одговара капиталистима; имаће већи избор радника и могућност да рад мање плате“.

И професорка Зага Голубовић је указала на изузетно негативне социјалне последице оваквог предлога Закона о раду. „Уместо освајања права на фер (поштене) односе са послодавцима, радници су данас постали незаштићено робље владајуће класе и њој привржених приватних поседника, који буквално израбљују раднике помоћу метода првобитне акумулације капитала и некажњиве пљачке елементарних средстава за живот радничких слојева у корист незаконитог богаћења и све већег ширења неједнакости међу радним људима који носе најтежи терет опстанка друштва“.

Недемократски начин на који се доноси и октроише овај изузетно важан „реформски“ закон није само показао ауторитарни карактер ове власти, већ огрезле у популизам и демагогију, већ је и јасно демонстрирао и сву немоћ и јаловост синдиката и опозиционих партија да на овом питању покажу своју снагу и способност да покрену најшире друштвене слојеве у одбрани њихових угрожених социјалних и радних права.