Зашто је у Србији колабирао политички плурализам и каква је перспектива власти Александра Вучића?

Вишестраначки систем у Србији  фактички је  престао да постоји. Једна партија, Српска напредна странка (СНС), и њен лидер, Александар Вучић, имају сву власт у својим рукама. Они контролишу државу, АП Војводину, све гране власти, медије и скоро све општине и градове.

У анализама политичког живота системски аспекти обично се изостављају и узроци неповољног стања једнострано налазе у Вучићевој личности. Иако улога личности у политици не сме бити занемарена, објективне околности и структурни фактори одлучујуће утичу на карактер система. Слободан Милошевић је такође био склон неограниченој личној власти, али деведесетих је у Србији постојао буран политички живот. Деловале су бројне опозиционе партије које су имале значајан политички утицај и моћ у друштву. На демонстрацијама су учествовале стотине хиљада људи. Није било страха код опозиционих активиста, иако је Милошевић вршио и политичка убиства. Постојали су  опозициони медији и какав такав политички плурализам. Томе је, додуше, допринела и повремена подршка опозицији са Запада.

Од Милошевићевог пада, до 2014. постојао је у Србији политички плурализам. Медији су били слободни, није постојала ниједна доминантна политичка партија. Иако је СНС, у коалицији са Социјалистичком партијом Србије, дошао на власт 2012. до преокрета ка систему страначког монизма долази после избора одржаних марта 2014. на којима је СНС освојио 48,4 посто гласова и 158 мандата у Народној скупштини. Како је до тога дошло? Сматрам да се ради о комбинацији социјалних, економских, историјских, културних и политичких фактора.

Демократија је могућа само уколико је моћ у друштву расута, уколико није концентрисана у рукама малог броја људи. Након преврата 5. октобра 2000. обновљен је капитализам. Неолиберална економска транзиција подрила је социјалне основе политичког плурализма. Приватизација је довела до велике социјалне дислокације, некадашњи модерни индустријски радници претворени су у прекаријат. Нагла промена довела је до дестабилизације друштва. Напуштање једног економског система није довело до стварања ефикаснијег, због тога је број губитника транзиције већи је од броја добитника.

Структура власништва у привреди има велики политички значај. Ако доминирају велики капиталистички монополи, мањи су изгледи за постојање демократског политичког система, него када постоји велики број малих и средњих предузећа. Кључно питање у вези са политичким плурализмом је да ли у систему постоји више моћних актера, који се међусобно боре за власт и једни друге обуздавају. У нашем друштву не постоје снажне  организоване групе, независне од власти, које би могле да буду база опозиције. Такав политички и економски систем најкраће би се могао описати као ауторитарни периферни капитализам.

Оснивање и довођење на власт Српске напредне странке је планирани пројекат западних влада и Тадићеве Демократске странке. Циљ је био да се ослаби националистички политички блок и спречи организовано пружање отпора интересима Запада. Била је то Тадићева фаустовска нагодба. Наивно се надао да ће сукобе у ултранационалистичкој Српској радикалној странци искористити како би ојачао своје позиције. Такве погрешне калкулације нису ретке у историји. У Немачкој је Франц Фон Папен 1933. довео Хитлера на власт, убеђен да ће га држати под контролом.

Ауторитарност је, дакле, у Србији, у значајној мери увезена. Она је инсталирана како би се довршило државно конституисање Косова и како би била остварена западна империјална контрола над Србијом. Странке које су вршиле власт после Милошевићевог пада или нису биле спремне, или довољно јаке, да прихвате све западне диктате. Због тога је успостављен систем ауторитарне личне власти Александра Вучића, јер одлуке о признању Косова и претварању  Србије у колонију глобалног капитала не могу бити донете демократским путем. Подршка коју Вучић добија од стране великих сила олакшава му да сузбија демократију. Како би очувао такву позицију он се додворава свима. Када је попуштао под притисцима са Запада, одмах је чинио велике уступке Русији и Кини.

Ослањање на страни капитал није само економски мотивисан. Таква економска политика олакшава укидање демократије. Стране фирме долазе у Србију само уколико им домаће власти омогуће велике донације и неограничену експлоатацију радне снаге. А такве услове може да обезбеди само ауторитарни режим.  Република Србија делује као продужена рука западних сила и глобалног капитала. Она је претворена у “слободну зону” у којој домаћи закони за стране улагаче, углавном, не важе. У велике стране компаније домаће инспекције не смеју ни да привире, нити домаћа власт може да им намеће било каква ограничења. Иза њих стоји не само огроман капитал, него и заштита њихових држава, често најмоћнијих у свету. Према подацима Развојне агенције Србије од 2007. Србија је привукла преко 31 милијарду евра страних директних инвестиција. Највише из Немачке (21,4 посто) и Кине (20,5 посто). Због значајног присуства немачких и кинеских компанија лидери ових држава одржавају више него добре односе са Вучићем. Правило је било да уочи свих до сада одржаних избора Ангела Меркел, и други немачки политичари, отворено фаворизују председника Србије и тиме се директно мешају у исходе политичких процеса. Они ће подржати сваку гарнитуру на власти која им омогућава економску експлоатацију Србије.

У  малим, сиромашним, капиталистичким земљама не постоји политички живот. Проевропска опозиција у Србији не настоји да придобије бираче, него наклоност ЕУ. Политичари те оријентације знају да власт не бирају домаћи грађани, већ да је постављају из Берлина и Брисела. Еврофанатизам је у делу опозиције присутнији него у ЕУ. Прозападна опозиција испада смешна, јер стално подржава ЕУ, а она омогућава Вучићу да је прогања. У колонијама могу да постоје различите политичке странке, али није дозвољена алтернатива.

Вучићу иде на руку и чињеница да су странке ДОС-а, које су збациле Милошевића 2000. компромитоване начином на који су вршиле власт. Оне ни на поштеним изборима на би постигле добар резултат. Одмах  по губитку власти почеле су да се распадају, а велики број њихових кадрова прешао је у СНС.

У Србији је процес демографског старења одавно узео маха. У бирачком телу доминирају старији делови становништва. Они натпросечно излазе на изборе, конзервативни су и несклони променама. Сиромашнијим пензионерима одговара Вучићев ауторитарни патернализам. “Три хиљаде за госпођу”, како каже Драган Марковић Палма.

Космополитске  либералне интелектуалне и политичке елите одвојене су од обичног народа и не деле са њим исте вредности. Оне свако позивање на нацију  осуђују као национализам и ксенофобију и због тога остају  без додира са ширим слојевима. Прозападна опозиција не доводи у питање основе економског система и не поклања нарочиту пажњу социјалним проблемима. Обични људи осећају се напуштеним и искљученим, не верују у корисност политичког ангажовања и вредности демократије. Вучићу одговара  такво стање апатије.

Погрешно је уверење да је досадашњи Вучићев утицај у бирачком телу искључиво последица медијског монопола који има владајућа странка. Постоје дубља политичка уверења која нису формирана пропагандном манипулацијом и не мењају се лако, од избора до избора. Темељно опредељење бирача у Србији је нетрпељивост према Западу, због искуства из деведесетих. Осим тога, код Срба постоји јако укорењена представа о културној аутентичности и неспремност да се, под притиском са стране, одустане од посебности. Доминира комунитаристичка политичка култура, себични индивидуализам, као основно обележје либерализма, нема подршку традиционалних вредности. Највеће присталице мултикултурализма у Србији не узимају у обзир чињеницу да се право на очување културне специфичности не односи само на националне мањине, већ и на већински народ. Срби, као ни припадници мањина, нису спремни да се одрекну својих дистинктних карактеристика да би прихватили вредности неолибералног космополитизма. У поређењу са снажним осећањем националне припадности, и левичарски и неолиберални универзализам делују хладно и не побуђују афективну повезаност појединаца и група за политичке пројекте. Ко хоће да добије гласове бирача мора да води рачуна о њиховим уверењима, без обзира да ли их сматра прогресивним или ретроградним.

Судећи према резултатима избора одржаних у последње три деценије, већи део бирачког тела у Србији дели социјално конзервативне вредности, и у том погледу Србија није никакав изузетак. Политички  евангелизам прозападне опозиције подразумева промену културних вредности код већине бирача. То је немогуће постићи, бар не у кратком временском периоду. Пре деведесетих већина људи у Србији имала је више него позитиван став према западним вредностима.

Прозападна опозиција не може да угрози Вучића зато што се овај стално претвара да је националиста. Са евроатлантистичком платформом не може се добити велика подршка бирача, чак и ако би постојале медијске слободе

Прозападна опозиција не може да угрози Вучића зато што се овај стално претвара да је националиста. Бирачи и део елите се задовољавају квазипатриотском реториком и кроз ту призму оцењују политичке актере, а не по резултатима. Са евроатлантистичком платформом не може се добити велика подршка бирача, чак и ако би постојале медијске слободе. Такође, негативно искуство са неолибералном транзицијом добар део бирачког тела трајно је оријентисало против прозападних странака. Гласање за СНС је био протест против резултата њихове владавине.

Као и неки други ауторитарни лидери, и Вучић је на власт дошао на изборима. Политичари таквог стила постоје и у другим државама. Класичан пример је Виктор Орбан, који је такође стекао огромну власт захваљујући томе што су његови претходници успоставили систем који је велики број Мађара декласирао. Добио је подршку радничке класе, делова средњих слојева и националне буржоазије. разочараних резултатима постсоцијалистичког капитализма. Орбан инсистира на томе како интересе националне државе ставља изнад недемократске супранационалне творевине, каква је ЕУ.

Сличност између лидера две суседне државе је само у ауторитарном стилу владања. Орбанов национализам производи реалне политичке последице, спречава ЕУ да дисциплинује Мађарску. Вучићев национализам је чисто декларативан и манипулативан, он не брани интересе државе

Његовој популарности нарочито су допринеле мере против миграната и супротстављање настојањима Ангеле Меркел да Мађарској наметне мигрантску политику која одговара Немачкој. Такође, Орбан је умањио привилегије страних фирми и тако изашао у сусрет интерeсима домаћих пословних елита. Једина озбиљна опозиција у Мађарској је ултрадесничарска странка Јобик. Грађанске политичке странке су декласиране, а Орбан је постао међународна десничарска политичка звезда. Ради се о способном политичару који вешто користи институционалне дефекте  ЕУ, коју приморава да му чини уступке, иако он, очигледно, не дели тзв. европске вредности и озбиљно угрожава кредибилитет Уније. Сличност између лидера две суседне државе је само у ауторитарном стилу владања. Орбанов национализам производи реалне политичке последице, спречава ЕУ да дисциплинује Мађарску. Вучићев национализам је чисто декларативан и манипулативан, он не брани интересе државе.

Вучићев систем власти почива и на одлично организованој партијској машинерији. Иако вероватно СНС нема 700.000 чланова, како се стално истиче, она је сигурно најмасовнија партија у Србији после пропасти Савеза комуниста. Насупрот хиперорганизованој СНС стоји дезоријентисано и разбијено друштво. Маркетиншким операцијама владајуће странке руководе најбоље стране  фирме, али и специјални саветници председника Србије, попут Тонија Блера и неких других утицајних западних политичара. Већ сама та чињеница указује у којој мери је Вучић интегрисан у западне структуре моћи. Неко ко није по вољи евроатланских елита не би могао да добије толику политичку и организациону подршку. Софтверска прецизност Вучићеве пропаганде утемељена је на резултатима вишедеценијских истраживања у области изборног понашања и ставова јавног мњења, вршених нарочито у САД. Западне  маркетиншке фирме имају богато искуство у тој области. Да би у савременом свету неко био успешан политичар, од важности нису само његове личне способности, већ и да ли има довољно новца да плати најбоље специјалисте за изборне кампање. Али, режимска пропаганда у Србији следи вредносне преференције бирача, не супротставља им се.  Пропаганда је ефикасна само уколико људима саопштава оно што они желе да чују. Да је Гебелс покушао да убеди Немце да буду толерантни према Јеврејима, Хитлерови нацисти остали би политички аутсајдери.

Обнова плурализма у Србији наступиће, највероватније, као неонационалистичка мобилизација. Иако Вучић стално истиче како је привредни раст у Србији међу највећим у Европи, домаће становништво од тога нема много користи. Агрегатни раст није једини критеријум за оцену успешности неког економског система, важан је и начин расподеле.  Због страног власништва у знатном делу привреде, велики део новостворене вредности одлива се у иностранство. Због тога паралелно могу постојати и привредни раст и фрустрирано становништво. У  таквом економском систему онемогућена је акумулације домаћег капитала.

Домаћа приватна предузећа налазе се у неповољнијем положају у односу на стране компаније, па ће због тога, пре или касније, српска буржоазија, попут мађарске, подржати  политичке актере који заговарају друкчији концепт економске политике и стратегије развоја. У њиховом интересу је престанак фаворизовања глобалног капитала и веће ослањање на домаћа предузећа. Економска криза, која је већ наступила као последица пандемије, убрзаће ове процесе.

Тема Косова постаје симбол отпора Вучићевој аутократији, што се могло видети и на јулским демонстрацијама у Београду и другим градовима. Десница уједињује незадовољство због Вучићеве националне политике са оним које постоји због неповољног економског и социјалног положаја већине становника.

Пандемија ће убрзати тренд трансфера економске моћи према Далеком истоку. На Западу ће ојачати десница, јер знатни делови становништва губе економске позиције због глобализације. Мере за сузбијање пандемије, попут затварања граница, појачаће њихову идеолошку позицију и став да проблеми долази споља. Показало се да је неизбежна оријентација на домаће изворе снабдевања, а не само на глобалне мреже. Јача евроскептицизам, а  слаби подршка мултикултурализму. Десница ЕУ и имигранте представља  као  главне непријатеље суверенитета, јер, како они тврде,  разводњавају нацију. Либерално демократски вредности губе атрактивност, утицајни су нелиберални одговори на кризу глобалног капитализма. Политика идентитета постаје све значајнији политички фактор у свету. У ситуацијама кризе идентитет има друштвено интегративну улогу, држи људе на окупу. Јачању оваквих тенденција нарочито је допринела мигрантска криза која је довела до уверења код великог броја људи да су постали странци у својој земљи.

Припадници нижих слојева и делови радничке класе пружају масовну подршку новој популистичкој десници. То указује колики је утицај идентитета у трансформацији нечије социјалне позиције у политички став. Левица је последњих деценија изгубила контакт са радничком класом и концентрисала се на одбрану постматеријалистичких вредности, попут различитих стилова живота, права жена, расних и националних мањина, лгбт популације и сл. Нова десница је, у значајној мери, анархокапиталистичка, подржава приватно власништво и тржишну привреду, али се оштро противи интервенцији државе у економији. Нетрпељива је према мултикултурализму, заступа традиционалне вредности и изразито је антимигрантски опредељена.

Десни популизам данас представља покушај обнове политичке контроле економије у коме је капиталистичка тржишна привреда уклопљена у конзервативне вредности. У периоду социјалдемократске државе благостања доминирао је леви кејнзијанизам. Али, треба имати на уму да је и он био национална форма економског система.

Поред традиционалне, конзервативне деснице, која подржава политички плурализам, у Србији постоји и нова, езотерична. Она је антиелитистичка, антиплурална, религиозно фундаменталистичка и у основи антиполитичка.  Њену идеолошку основу чине разне теорије завере. Нова десница користи се дигиталним облицима комуникације, нарочито велики утицај има неколико YоуТубе канала. Велики број интервјуа на овим каналима има по више стотина хиљада прегледа. Али, протагонисти који наступају са ових позиција успешно компромитују захтеве који почивају на националним (државним) интересима. Њих Вучић користи као доказ да су против њега само они који мисле да је свет равна плоча и сл. Са тим циљем и режимски медији неким таквим „идеолозима“  уступају простор.

Проблем са већином идеолога српског национализма је недостатак политичког реализма. Срби су највећи народ на Западном Балкану, али немају довољно снаге да постигну ексклузивну националну интеграцију, а камоли хегемонију. Националисти постављају циљеве које држава не може да оствари. Свој колонијални положај Срби могу превазићи само уколико сарађују са другим народима, који су у сличном положају.

Питање је да ли време ради за Вучића. Финансијски капацитети државе све су слабији, тако да су умањене могућности да се корумпирањем делова становништва купује њихова подршка

Питање је да ли време ради за Вучића. Финансијски капацитети државе све су слабији, тако да су умањене могућности да се корумпирањем делова становништва купује њихова подршка. Да би очувао власт, Вучић ће морати да продаје преосталу јавну имовину, али, то ће умањити његов политички  утицај. Контрола над јавним предузећима је један од кључних фактора Вучићевог монопола власти. Према писању недељника „НИН“ јавна предузећа располажу имовином од 21,5 милијарди евра, у њиховим рукама је готово четвртина капитала и око 16 посто имовине укупне привреде у Србији. Ова предузећа су у повлашћеном положају на тржишту и нису изложена конкуренцији због природе свог посла. НИН  даље наводи да је просечна нето плата у Србији 2019. износила 54.919 динара, у Србијагасу је била 74.592, а у Електропривреди Србије (ЕПС) чак 97.198. (НИН, 5.11.2020).  ЕПС има око 25.000 запослених, а губитак је 2019. износио 33 милиона евра. Приватизација ће довести до великих отпуштања, а цене услуга, посебно електричне енергије, ће порасти. Недостатак новца у буџету онемогућиће даље одржавање привилегија превеликог броја запослених у јавном сектору, који представљају знатан део бирачке подршке СНС-у.

У једнопартијским системима не постоје механизми за обуздавање власти, што може довести до кризе система. Источноевропски социјализам није колабирао због деловања политичке опозиције, већ због властитих противречности. Бахатост СНС-а, некомпетентност и ноторна корупција узроковаће кризу државе у Србији. Јавна управа није у стању да се бави решавањем нагомиланих проблема, а велики технички системи не трпе јавашлук. У таквој ситуацији, пре или касније, доћи ће до излива  незадовољства, као што се десило јула прошле године.  Због непостојања организоване политичке опозиције, протести ће вероватно бити хаотични и неартикулисани. Вучићеву свемоћ најозбиљније угрожава његов властити режим.

У једнопартијским системима не постоје механизми за обуздавање власти, што може довести до кризе система. Источноевропски социјализам није колабирао због деловања политичке опозиције, већ због властитих противречности. Бахатост СНС-а, некомпетентност и ноторна корупција узроковаће кризу државе у Србији

Велике одлуке које у непосредној будућности Вучић мора да донесе разбеснеће националисте. Његов проблем није само Косово. Од Вучића  ће са Запада тражити да подржи централизацију Босне и Херцеговине, тј. да ликвидира аутономију Републике Српске. Према извештавању суботичких медија, недавним споразумом са Савезом војвођанских Мађара најављено је и повећање надлежности АП Војводине. Предстоји и решавање граничног спора са Хрватском на Дунаву. То су задаци које  он неће моћи сам да изврши. Није немогуће да због тога настане нови владајући блок у коме ће, поред СНС-а, бити и прозападна опозиција. То би био моћан компрадорски политички картел који би служио као санитарни кордон против националистичке деснице.. Многе јавне личности подржале би такву коалицију. У политици се увреде и прогањање лако заборављају, уколико је то услов за долазак на власт. Вучић већ одавно ужива подршку неких евроатлантистичких невладиних организација. Најутицајнија аутономашка странка, Лига социјалдемократа Војводине Ненада Чанка, у коалицији је са СНС-ом у Новом Саду. Вероватноћа да ће Вучић одбити западне диктате и изабрати конфликт није велика. Он је у досадашњем политичком деловању показао да не следи никаква уверења, да би очувао власт  прилагођава се доминантним идеолошким трендовима. 

Вероватноћа да ће Вучић одбити западне диктате и изабрати конфликт није велика. Он је у досадашњем политичком деловању показао да не следи никаква уверења, да би очувао власт  прилагођава се доминантним идеолошким трендовима

У последњих осам година Вучић је покушавао да одгађа извршење обећања која је дао да би био доведен на власт. Изгледа да тако нешто више није могуће. Односи са Русијом континуирано су на силазном нивоу, а долазак Бајдена на место председника САД додатно ће појачати притисак на Србију. Доћи ће до, бар привремене, консолидације западног блока и његове одлучујуће улоге на Балкану. Тако да Вучић више неће моћи да врда. После потписивања Бриселског споразума он је на путу без повратака. Србија је тим споразумом фактички признала Косово као независну државу.

Могућности Русије да буде значајан политички фактор на Балкану су ограничене. Она је регионална војна сила, која своју војну моћ не може да пројектује на овом делу Европе. Држава која нема моћну економију не може бити велика сила.

Кина је заинтересовано да шири свој утицај, али њен  економски  експанзионизам, за разлику  у од западног, до сада нису пратили политички и војни интервенционизам.  Иако је однос снага на Балкану данас друкчији него деведесетих, САД и Немачка остају доминантни политички фактори.

Немачки притисак на народе Централне  и Источне Европе ће бити појачан. Немачка ће настојати да их што је могуће више експлоатише, како би поправила своју конкурентну позицију, нарочито  у односу на Кину. Основни немачки империјални циљ, доминација у Централној Европи, формулисан је још током револуције 1848,  пре стварања модерне немачке државе и нације.

Мало је вероватно да ће Србија постати део ЕУ. У Бриселу се више говори о томе да ли ће се Унија распасти, него да ли ће доћи до њеног даљег проширивања

Мало је вероватно да ће Србија постати део ЕУ. У Бриселу се више говори о томе да ли ће се Унија распасти, него да ли ће доћи до њеног даљег проширивања.  Алтернатива садашњем стању могла би бити економско повезивање балканских држава које нису део ЕУ, које би почивало на кејнзијаснком концепту. То значи постојање тржишне привреде са јаком улогом државе, веће ослањање на домаће ресурсе, а не на страни капитал. Стране компаније су добродошле уколико не захтевају  привилегије и уколико су спремне да послују по регулативи коју утврђује наша држава. Такав подухват могуће је остварити само уколико настане широки демократски фронт против ауторитарне владавине Александра Вучића.

(Аутор је политиколог из Зрењанина)