Početna strana > Rubrike > Politički život > Zašto je u Srbiji kolabirao politički pluralizam i kakva je perspektiva vlasti Aleksandra Vučića?
Politički život

Zašto je u Srbiji kolabirao politički pluralizam i kakva je perspektiva vlasti Aleksandra Vučića?

PDF Štampa El. pošta
Miroslav Samardžić   
utorak, 19. januar 2021.

Višestranački sistem u Srbiji  faktički je  prestao da postoji. Jedna partija, Srpska napredna stranka (SNS), i njen lider, Aleksandar Vučić, imaju svu vlast u svojim rukama. Oni kontrolišu državu, AP Vojvodinu, sve grane vlasti, medije i skoro sve opštine i gradove.

U analizama političkog života sistemski aspekti obično se izostavljaju i uzroci nepovoljnog stanja jednostrano nalaze u Vučićevoj ličnosti. Iako uloga ličnosti u politici ne sme biti zanemarena, objektivne okolnosti i strukturni faktori odlučujuće utiču na karakter sistema. Slobodan Milošević je takođe bio sklon neograničenoj ličnoj vlasti, ali devedesetih je u Srbiji postojao buran politički život. Delovale su brojne opozicione partije koje su imale značajan politički uticaj i moć u društvu. Na demonstracijama su učestvovale stotine hiljada ljudi. Nije bilo straha kod opozicionih aktivista, iako je Milošević vršio i politička ubistva. Postojali su  opozicioni mediji i kakav takav politički pluralizam. Tome je, doduše, doprinela i povremena podrška opoziciji sa Zapada.

Od Miloševićevog pada, do 2014. postojao je u Srbiji politički pluralizam. Mediji su bili slobodni, nije postojala nijedna dominantna politička partija. Iako je SNS, u koaliciji sa Socijalističkom partijom Srbije, došao na vlast 2012. do preokreta ka sistemu stranačkog monizma dolazi posle izbora održanih marta 2014. na kojima je SNS osvojio 48,4 posto glasova i 158 mandata u Narodnoj skupštini. Kako je do toga došlo? Smatram da se radi o kombinaciji socijalnih, ekonomskih, istorijskih, kulturnih i političkih faktora.

Demokratija je moguća samo ukoliko je moć u društvu rasuta, ukoliko nije koncentrisana u rukama malog broja ljudi. Nakon prevrata 5. oktobra 2000. obnovljen je kapitalizam. Neoliberalna ekonomska tranzicija podrila je socijalne osnove političkog pluralizma. Privatizacija je dovela do velike socijalne dislokacije, nekadašnji moderni industrijski radnici pretvoreni su u prekarijat. Nagla promena dovela je do destabilizacije društva. Napuštanje jednog ekonomskog sistema nije dovelo do stvaranja efikasnijeg, zbog toga je broj gubitnika tranzicije veći je od broja dobitnika.

Struktura vlasništva u privredi ima veliki politički značaj. Ako dominiraju veliki kapitalistički monopoli, manji su izgledi za postojanje demokratskog političkog sistema, nego kada postoji veliki broj malih i srednjih preduzeća. Ključno pitanje u vezi sa političkim pluralizmom je da li u sistemu postoji više moćnih aktera, koji se međusobno bore za vlast i jedni druge obuzdavaju. U našem društvu ne postoje snažne  organizovane grupe, nezavisne od vlasti, koje bi mogle da budu baza opozicije. Takav politički i ekonomski sistem najkraće bi se mogao opisati kao autoritarni periferni kapitalizam.

Osnivanje i dovođenje na vlast Srpske napredne stranke je planirani projekat zapadnih vlada i Tadićeve Demokratske stranke. Cilj je bio da se oslabi nacionalistički politički blok i spreči organizovano pružanje otpora interesima Zapada. Bila je to Tadićeva faustovska nagodba. Naivno se nadao da će sukobe u ultranacionalističkoj Srpskoj radikalnoj stranci iskoristiti kako bi ojačao svoje pozicije. Takve pogrešne kalkulacije nisu retke u istoriji. U Nemačkoj je Franc Fon Papen 1933. doveo Hitlera na vlast, ubeđen da će ga držati pod kontrolom.

Autoritarnost je, dakle, u Srbiji, u značajnoj meri uvezena. Ona je instalirana kako bi se dovršilo državno konstituisanje Kosova i kako bi bila ostvarena zapadna imperijalna kontrola nad Srbijom. Stranke koje su vršile vlast posle Miloševićevog pada ili nisu bile spremne, ili dovoljno jake, da prihvate sve zapadne diktate. Zbog toga je uspostavljen sistem autoritarne lične vlasti Aleksandra Vučića, jer odluke o priznanju Kosova i pretvaranju  Srbije u koloniju globalnog kapitala ne mogu biti donete demokratskim putem. Podrška koju Vučić dobija od strane velikih sila olakšava mu da suzbija demokratiju. Kako bi očuvao takvu poziciju on se dodvorava svima. Kada je popuštao pod pritiscima sa Zapada, odmah je činio velike ustupke Rusiji i Kini.

Oslanjanje na strani kapital nije samo ekonomski motivisan. Takva ekonomska politika olakšava ukidanje demokratije. Strane firme dolaze u Srbiju samo ukoliko im domaće vlasti omoguće velike donacije i neograničenu eksploataciju radne snage. A takve uslove može da obezbedi samo autoritarni režim.  Republika Srbija deluje kao produžena ruka zapadnih sila i globalnog kapitala. Ona je pretvorena u “slobodnu zonu” u kojoj domaći zakoni za strane ulagače, uglavnom, ne važe. U velike strane kompanije domaće inspekcije ne smeju ni da privire, niti domaća vlast može da im nameće bilo kakva ograničenja. Iza njih stoji ne samo ogroman kapital, nego i zaštita njihovih država, često najmoćnijih u svetu. Prema podacima Razvojne agencije Srbije od 2007. Srbija je privukla preko 31 milijardu evra stranih direktnih investicija. Najviše iz Nemačke (21,4 posto) i Kine (20,5 posto). Zbog značajnog prisustva nemačkih i kineskih kompanija lideri ovih država održavaju više nego dobre odnose sa Vučićem. Pravilo je bilo da uoči svih do sada održanih izbora Angela Merkel, i drugi nemački političari, otvoreno favorizuju predsednika Srbije i time se direktno mešaju u ishode političkih procesa. Oni će podržati svaku garnituru na vlasti koja im omogućava ekonomsku eksploataciju Srbije.

U  malim, siromašnim, kapitalističkim zemljama ne postoji politički život. Proevropska opozicija u Srbiji ne nastoji da pridobije birače, nego naklonost EU. Političari te orijentacije znaju da vlast ne biraju domaći građani, već da je postavljaju iz Berlina i Brisela. Evrofanatizam je u delu opozicije prisutniji nego u EU. Prozapadna opozicija ispada smešna, jer stalno podržava EU, a ona omogućava Vučiću da je proganja. U kolonijama mogu da postoje različite političke stranke, ali nije dozvoljena alternativa.

Vučiću ide na ruku i činjenica da su stranke DOS-a, koje su zbacile Miloševića 2000. kompromitovane načinom na koji su vršile vlast. One ni na poštenim izborima na bi postigle dobar rezultat. Odmah  po gubitku vlasti počele su da se raspadaju, a veliki broj njihovih kadrova prešao je u SNS.

U Srbiji je proces demografskog starenja odavno uzeo maha. U biračkom telu dominiraju stariji delovi stanovništva. Oni natprosečno izlaze na izbore, konzervativni su i neskloni promenama. Siromašnijim penzionerima odgovara Vučićev autoritarni paternalizam. “Tri hiljade za gospođu”, kako kaže Dragan Marković Palma.

Kosmopolitske  liberalne intelektualne i političke elite odvojene su od običnog naroda i ne dele sa njim iste vrednosti. One svako pozivanje na naciju  osuđuju kao nacionalizam i ksenofobiju i zbog toga ostaju  bez dodira sa širim slojevima. Prozapadna opozicija ne dovodi u pitanje osnove ekonomskog sistema i ne poklanja naročitu pažnju socijalnim problemima. Obični ljudi osećaju se napuštenim i isključenim, ne veruju u korisnost političkog angažovanja i vrednosti demokratije. Vučiću odgovara  takvo stanje apatije.

Pogrešno je uverenje da je dosadašnji Vučićev uticaj u biračkom telu isključivo posledica medijskog monopola koji ima vladajuća stranka. Postoje dublja politička uverenja koja nisu formirana propagandnom manipulacijom i ne menjaju se lako, od izbora do izbora. Temeljno opredeljenje birača u Srbiji je netrpeljivost prema Zapadu, zbog iskustva iz devedesetih. Osim toga, kod Srba postoji jako ukorenjena predstava o kulturnoj autentičnosti i nespremnost da se, pod pritiskom sa strane, odustane od posebnosti. Dominira komunitaristička politička kultura, sebični individualizam, kao osnovno obeležje liberalizma, nema podršku tradicionalnih vrednosti. Najveće pristalice multikulturalizma u Srbiji ne uzimaju u obzir činjenicu da se pravo na očuvanje kulturne specifičnosti ne odnosi samo na nacionalne manjine, već i na većinski narod. Srbi, kao ni pripadnici manjina, nisu spremni da se odreknu svojih distinktnih karakteristika da bi prihvatili vrednosti neoliberalnog kosmopolitizma. U poređenju sa snažnim osećanjem nacionalne pripadnosti, i levičarski i neoliberalni univerzalizam deluju hladno i ne pobuđuju afektivnu povezanost pojedinaca i grupa za političke projekte. Ko hoće da dobije glasove birača mora da vodi računa o njihovim uverenjima, bez obzira da li ih smatra progresivnim ili retrogradnim.

Sudeći prema rezultatima izbora održanih u poslednje tri decenije, veći deo biračkog tela u Srbiji deli socijalno konzervativne vrednosti, i u tom pogledu Srbija nije nikakav izuzetak. Politički  evangelizam prozapadne opozicije podrazumeva promenu kulturnih vrednosti kod većine birača. To je nemoguće postići, bar ne u kratkom vremenskom periodu. Pre devedesetih većina ljudi u Srbiji imala je više nego pozitivan stav prema zapadnim vrednostima.

Prozapadna opozicija ne može da ugrozi Vučića zato što se ovaj stalno pretvara da je nacionalista. Sa evroatlantističkom platformom ne može se dobiti velika podrška birača, čak i ako bi postojale medijske slobode

Prozapadna opozicija ne može da ugrozi Vučića zato što se ovaj stalno pretvara da je nacionalista. Birači i deo elite se zadovoljavaju kvazipatriotskom retorikom i kroz tu prizmu ocenjuju političke aktere, a ne po rezultatima. Sa evroatlantističkom platformom ne može se dobiti velika podrška birača, čak i ako bi postojale medijske slobode. Takođe, negativno iskustvo sa neoliberalnom tranzicijom dobar deo biračkog tela trajno je orijentisalo protiv prozapadnih stranaka. Glasanje za SNS je bio protest protiv rezultata njihove vladavine.

Kao i neki drugi autoritarni lideri, i Vučić je na vlast došao na izborima. Političari takvog stila postoje i u drugim državama. Klasičan primer je Viktor Orban, koji je takođe stekao ogromnu vlast zahvaljujući tome što su njegovi prethodnici uspostavili sistem koji je veliki broj Mađara deklasirao. Dobio je podršku radničke klase, delova srednjih slojeva i nacionalne buržoazije. razočaranih rezultatima postsocijalističkog kapitalizma. Orban insistira na tome kako interese nacionalne države stavlja iznad nedemokratske supranacionalne tvorevine, kakva je EU.

Sličnost između lidera dve susedne države je samo u autoritarnom stilu vladanja. Orbanov nacionalizam proizvodi realne političke posledice, sprečava EU da disciplinuje Mađarsku. Vučićev nacionalizam je čisto deklarativan i manipulativan, on ne brani interese države

Njegovoj popularnosti naročito su doprinele mere protiv migranata i suprotstavljanje nastojanjima Angele Merkel da Mađarskoj nametne migrantsku politiku koja odgovara Nemačkoj. Takođe, Orban je umanjio privilegije stranih firmi i tako izašao u susret interesima domaćih poslovnih elita. Jedina ozbiljna opozicija u Mađarskoj je ultradesničarska stranka Jobik. Građanske političke stranke su deklasirane, a Orban je postao međunarodna desničarska politička zvezda. Radi se o sposobnom političaru koji vešto koristi institucionalne defekte  EU, koju primorava da mu čini ustupke, iako on, očigledno, ne deli tzv. evropske vrednosti i ozbiljno ugrožava kredibilitet Unije. Sličnost između lidera dve susedne države je samo u autoritarnom stilu vladanja. Orbanov nacionalizam proizvodi realne političke posledice, sprečava EU da disciplinuje Mađarsku. Vučićev nacionalizam je čisto deklarativan i manipulativan, on ne brani interese države.

Vučićev sistem vlasti počiva i na odlično organizovanoj partijskoj mašineriji. Iako verovatno SNS nema 700.000 članova, kako se stalno ističe, ona je sigurno najmasovnija partija u Srbiji posle propasti Saveza komunista. Nasuprot hiperorganizovanoj SNS stoji dezorijentisano i razbijeno društvo. Marketinškim operacijama vladajuće stranke rukovode najbolje strane  firme, ali i specijalni savetnici predsednika Srbije, poput Tonija Blera i nekih drugih uticajnih zapadnih političara. Već sama ta činjenica ukazuje u kojoj meri je Vučić integrisan u zapadne strukture moći. Neko ko nije po volji evroatlanskih elita ne bi mogao da dobije toliku političku i organizacionu podršku. Softverska preciznost Vučićeve propagande utemeljena je na rezultatima višedecenijskih istraživanja u oblasti izbornog ponašanja i stavova javnog mnjenja, vršenih naročito u SAD. Zapadne  marketinške firme imaju bogato iskustvo u toj oblasti. Da bi u savremenom svetu neko bio uspešan političar, od važnosti nisu samo njegove lične sposobnosti, već i da li ima dovoljno novca da plati najbolje specijaliste za izborne kampanje. Ali, režimska propaganda u Srbiji sledi vrednosne preferencije birača, ne suprotstavlja im se.  Propaganda je efikasna samo ukoliko ljudima saopštava ono što oni žele da čuju. Da je Gebels pokušao da ubedi Nemce da budu tolerantni prema Jevrejima, Hitlerovi nacisti ostali bi politički autsajderi.

Obnova pluralizma u Srbiji nastupiće, najverovatnije, kao neonacionalistička mobilizacija. Iako Vučić stalno ističe kako je privredni rast u Srbiji među najvećim u Evropi, domaće stanovništvo od toga nema mnogo koristi. Agregatni rast nije jedini kriterijum za ocenu uspešnosti nekog ekonomskog sistema, važan je i način raspodele.  Zbog stranog vlasništva u znatnom delu privrede, veliki deo novostvorene vrednosti odliva se u inostranstvo. Zbog toga paralelno mogu postojati i privredni rast i frustrirano stanovništvo. U  takvom ekonomskom sistemu onemogućena je akumulacije domaćeg kapitala.

Domaća privatna preduzeća nalaze se u nepovoljnijem položaju u odnosu na strane kompanije, pa će zbog toga, pre ili kasnije, srpska buržoazija, poput mađarske, podržati  političke aktere koji zagovaraju drukčiji koncept ekonomske politike i strategije razvoja. U njihovom interesu je prestanak favorizovanja globalnog kapitala i veće oslanjanje na domaća preduzeća. Ekonomska kriza, koja je već nastupila kao posledica pandemije, ubrzaće ove procese.

Tema Kosova postaje simbol otpora Vučićevoj autokratiji, što se moglo videti i na julskim demonstracijama u Beogradu i drugim gradovima. Desnica ujedinjuje nezadovoljstvo zbog Vučićeve nacionalne politike sa onim koje postoji zbog nepovoljnog ekonomskog i socijalnog položaja većine stanovnika.

Pandemija će ubrzati trend transfera ekonomske moći prema Dalekom istoku. Na Zapadu će ojačati desnica, jer znatni delovi stanovništva gube ekonomske pozicije zbog globalizacije. Mere za suzbijanje pandemije, poput zatvaranja granica, pojačaće njihovu ideološku poziciju i stav da problemi dolazi spolja. Pokazalo se da je neizbežna orijentacija na domaće izvore snabdevanja, a ne samo na globalne mreže. Jača evroskepticizam, a  slabi podrška multikulturalizmu. Desnica EU i imigrante predstavlja  kao  glavne neprijatelje suvereniteta, jer, kako oni tvrde,  razvodnjavaju naciju. Liberalno demokratski vrednosti gube atraktivnost, uticajni su neliberalni odgovori na krizu globalnog kapitalizma. Politika identiteta postaje sve značajniji politički faktor u svetu. U situacijama krize identitet ima društveno integrativnu ulogu, drži ljude na okupu. Jačanju ovakvih tendencija naročito je doprinela migrantska kriza koja je dovela do uverenja kod velikog broja ljudi da su postali stranci u svojoj zemlji.

Pripadnici nižih slojeva i delovi radničke klase pružaju masovnu podršku novoj populističkoj desnici. To ukazuje koliki je uticaj identiteta u transformaciji nečije socijalne pozicije u politički stav. Levica je poslednjih decenija izgubila kontakt sa radničkom klasom i koncentrisala se na odbranu postmaterijalističkih vrednosti, poput različitih stilova života, prava žena, rasnih i nacionalnih manjina, lgbt populacije i sl. Nova desnica je, u značajnoj meri, anarhokapitalistička, podržava privatno vlasništvo i tržišnu privredu, ali se oštro protivi intervenciji države u ekonomiji. Netrpeljiva je prema multikulturalizmu, zastupa tradicionalne vrednosti i izrazito je antimigrantski opredeljena.

Desni populizam danas predstavlja pokušaj obnove političke kontrole ekonomije u kome je kapitalistička tržišna privreda uklopljena u konzervativne vrednosti. U periodu socijaldemokratske države blagostanja dominirao je levi kejnzijanizam. Ali, treba imati na umu da je i on bio nacionalna forma ekonomskog sistema.

Pored tradicionalne, konzervativne desnice, koja podržava politički pluralizam, u Srbiji postoji i nova, ezoterična. Ona je antielitistička, antipluralna, religiozno fundamentalistička i u osnovi antipolitička.  Njenu ideološku osnovu čine razne teorije zavere. Nova desnica koristi se digitalnim oblicima komunikacije, naročito veliki uticaj ima nekoliko YouTube kanala. Veliki broj intervjua na ovim kanalima ima po više stotina hiljada pregleda. Ali, protagonisti koji nastupaju sa ovih pozicija uspešno kompromituju zahteve koji počivaju na nacionalnim (državnim) interesima. Njih Vučić koristi kao dokaz da su protiv njega samo oni koji misle da je svet ravna ploča i sl. Sa tim ciljem i režimski mediji nekim takvim „ideolozima“  ustupaju prostor.

Problem sa većinom ideologa srpskog nacionalizma je nedostatak političkog realizma. Srbi su najveći narod na Zapadnom Balkanu, ali nemaju dovoljno snage da postignu ekskluzivnu nacionalnu integraciju, a kamoli hegemoniju. Nacionalisti postavljaju ciljeve koje država ne može da ostvari. Svoj kolonijalni položaj Srbi mogu prevazići samo ukoliko sarađuju sa drugim narodima, koji su u sličnom položaju.

Pitanje je da li vreme radi za Vučića. Finansijski kapaciteti države sve su slabiji, tako da su umanjene mogućnosti da se korumpiranjem delova stanovništva kupuje njihova podrška

Pitanje je da li vreme radi za Vučića. Finansijski kapaciteti države sve su slabiji, tako da su umanjene mogućnosti da se korumpiranjem delova stanovništva kupuje njihova podrška. Da bi očuvao vlast, Vučić će morati da prodaje preostalu javnu imovinu, ali, to će umanjiti njegov politički  uticaj. Kontrola nad javnim preduzećima je jedan od ključnih faktora Vučićevog monopola vlasti. Prema pisanju nedeljnika „NIN“ javna preduzeća raspolažu imovinom od 21,5 milijardi evra, u njihovim rukama je gotovo četvrtina kapitala i oko 16 posto imovine ukupne privrede u Srbiji. Ova preduzeća su u povlašćenom položaju na tržištu i nisu izložena konkurenciji zbog prirode svog posla. NIN  dalje navodi da je prosečna neto plata u Srbiji 2019. iznosila 54.919 dinara, u Srbijagasu je bila 74.592, a u Elektroprivredi Srbije (EPS) čak 97.198. (NIN, 5.11.2020).  EPS ima oko 25.000 zaposlenih, a gubitak je 2019. iznosio 33 miliona evra. Privatizacija će dovesti do velikih otpuštanja, a cene usluga, posebno električne energije, će porasti. Nedostatak novca u budžetu onemogućiće dalje održavanje privilegija prevelikog broja zaposlenih u javnom sektoru, koji predstavljaju znatan deo biračke podrške SNS-u.

U jednopartijskim sistemima ne postoje mehanizmi za obuzdavanje vlasti, što može dovesti do krize sistema. Istočnoevropski socijalizam nije kolabirao zbog delovanja političke opozicije, već zbog vlastitih protivrečnosti. Bahatost SNS-a, nekompetentnost i notorna korupcija uzrokovaće krizu države u Srbiji. Javna uprava nije u stanju da se bavi rešavanjem nagomilanih problema, a veliki tehnički sistemi ne trpe javašluk. U takvoj situaciji, pre ili kasnije, doći će do izliva  nezadovoljstva, kao što se desilo jula prošle godine.  Zbog nepostojanja organizovane političke opozicije, protesti će verovatno biti haotični i neartikulisani. Vučićevu svemoć najozbiljnije ugrožava njegov vlastiti režim.

U jednopartijskim sistemima ne postoje mehanizmi za obuzdavanje vlasti, što može dovesti do krize sistema. Istočnoevropski socijalizam nije kolabirao zbog delovanja političke opozicije, već zbog vlastitih protivrečnosti. Bahatost SNS-a, nekompetentnost i notorna korupcija uzrokovaće krizu države u Srbiji

Velike odluke koje u neposrednoj budućnosti Vučić mora da donese razbesneće nacionaliste. Njegov problem nije samo Kosovo. Od Vučića  će sa Zapada tražiti da podrži centralizaciju Bosne i Hercegovine, tj. da likvidira autonomiju Republike Srpske. Prema izveštavanju subotičkih medija, nedavnim sporazumom sa Savezom vojvođanskih Mađara najavljeno je i povećanje nadležnosti AP Vojvodine. Predstoji i rešavanje graničnog spora sa Hrvatskom na Dunavu. To su zadaci koje  on neće moći sam da izvrši. Nije nemoguće da zbog toga nastane novi vladajući blok u kome će, pored SNS-a, biti i prozapadna opozicija. To bi bio moćan kompradorski politički kartel koji bi služio kao sanitarni kordon protiv nacionalističke desnice.. Mnoge javne ličnosti podržale bi takvu koaliciju. U politici se uvrede i proganjanje lako zaboravljaju, ukoliko je to uslov za dolazak na vlast. Vučić već odavno uživa podršku nekih evroatlantističkih nevladinih organizacija. Najuticajnija autonomaška stranka, Liga socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka, u koaliciji je sa SNS-om u Novom Sadu. Verovatnoća da će Vučić odbiti zapadne diktate i izabrati konflikt nije velika. On je u dosadašnjem političkom delovanju pokazao da ne sledi nikakva uverenja, da bi očuvao vlast  prilagođava se dominantnim ideološkim trendovima. 

Verovatnoća da će Vučić odbiti zapadne diktate i izabrati konflikt nije velika. On je u dosadašnjem političkom delovanju pokazao da ne sledi nikakva uverenja, da bi očuvao vlast  prilagođava se dominantnim ideološkim trendovima

U poslednjih osam godina Vučić je pokušavao da odgađa izvršenje obećanja koja je dao da bi bio doveden na vlast. Izgleda da tako nešto više nije moguće. Odnosi sa Rusijom kontinuirano su na silaznom nivou, a dolazak Bajdena na mesto predsednika SAD dodatno će pojačati pritisak na Srbiju. Doći će do, bar privremene, konsolidacije zapadnog bloka i njegove odlučujuće uloge na Balkanu. Tako da Vučić više neće moći da vrda. Posle potpisivanja Briselskog sporazuma on je na putu bez povrataka. Srbija je tim sporazumom faktički priznala Kosovo kao nezavisnu državu.

Mogućnosti Rusije da bude značajan politički faktor na Balkanu su ograničene. Ona je regionalna vojna sila, koja svoju vojnu moć ne može da projektuje na ovom delu Evrope. Država koja nema moćnu ekonomiju ne može biti velika sila.

Kina je zainteresovano da širi svoj uticaj, ali njen  ekonomski  ekspanzionizam, za razliku  u od zapadnog, do sada nisu pratili politički i vojni intervencionizam.  Iako je odnos snaga na Balkanu danas drukčiji nego devedesetih, SAD i Nemačka ostaju dominantni politički faktori.

Nemački pritisak na narode Centralne  i Istočne Evrope će biti pojačan. Nemačka će nastojati da ih što je moguće više eksploatiše, kako bi popravila svoju konkurentnu poziciju, naročito  u odnosu na Kinu. Osnovni nemački imperijalni cilj, dominacija u Centralnoj Evropi, formulisan je još tokom revolucije 1848,  pre stvaranja moderne nemačke države i nacije.

Malo je verovatno da će Srbija postati deo EU. U Briselu se više govori o tome da li će se Unija raspasti, nego da li će doći do njenog daljeg proširivanja

Malo je verovatno da će Srbija postati deo EU. U Briselu se više govori o tome da li će se Unija raspasti, nego da li će doći do njenog daljeg proširivanja.  Alternativa sadašnjem stanju mogla bi biti ekonomsko povezivanje balkanskih država koje nisu deo EU, koje bi počivalo na kejnzijasnkom konceptu. To znači postojanje tržišne privrede sa jakom ulogom države, veće oslanjanje na domaće resurse, a ne na strani kapital. Strane kompanije su dobrodošle ukoliko ne zahtevaju  privilegije i ukoliko su spremne da posluju po regulativi koju utvrđuje naša država. Takav poduhvat moguće je ostvariti samo ukoliko nastane široki demokratski front protiv autoritarne vladavine Aleksandra Vučića.

(Autor je politikolog iz Zrenjanina)

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će EU priznati rusku i kinesku vakcinu protiv koronavirusa?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner