15 mart i ja - kuda dalje, Srbijo?

Poslednji put sam, čini mi se, na protestima bio 2020, u vreme najavljenog "lokdauna" zbog korone. Da ne zaličimo na "vrli novi svet" sa Zapada, koji je svoje građane stavio u kaveze, a onda posegnuo i za njihovom dušom. Ali nisam išao baš iz nekog izrazitog ubeđenja. Na tom protestu osetio sam prvi put kako me obuzela i ponela stihija jednog masovnog pokreta.

Čitao sam nekada u arhivu Beograda na stotine saslušanja partizana zarobljenih 1942, iza sloma Užičke republike, u kojima su ovi, poraženi i sa strogom kaznom pred očima, govorili da se, jelte, pojavila neka vojska u njihovom selu, i oni su se tu pojavili iz radoznalosti, pa pošli i do susednog sela, pa su onda naišli Nemci, pa su im partizani poturili pušku i oni… ni krivi ni dužni se nađoše među komunistima.

Inače potiču iz srpskih nacionalnih porodica, protivnici su revolucije, ama ni ne znaju da kažu kako su se uopšte u toj družini našli.

Čitao sam i nisam verovao, dok me te 2020. nisu ispred instituta u kom sam zaposlen "pokupili" drugari sa severne tribine: oni u trenerkama i sa maskama, a ja u košulji i mokasinama. –'Ajde sa nama brate –'Ajde. I krenuh a da mi nije jasno ni kuda, ni kako, osim što sam načelno bio protivnik novih zaključavanja i produžavanja strogih mera u borbi protiv virusa.

Dosta smo izražavali sumnju u motive studenata i tražili im dlaku u jajetu, sad treba istupiti junački pred najavljenim nasiljem

Da je mene tada ščepao neki žandar, a zamalo je moglo i to da se desi, i ja bih verovatno govorio što i oni zarobljeni partizani, i to bi bila istina. Nisam bio utemeljen u ideologiji, kao ni oni, pa da prkosim protivniku ili odbrusim da ja priznajem samo sud svoje partije, kao nekad drug Tito.

U martu ove godine, ipak, bilo je drugačije. Mnogo sam kao istoričar govorio o 9. martu, o 27. martu, i govorio sam kritički i oštro. Zbog toga sam kao istorik ove najavljene "martovske ide" želeo sam da proživim sam, i da vidim kako to istorija nastaje i ispisuje se pred našim očima.

Mali čovek nema mnogo prilika u životu za tako nešto.

Nije se radilo samo o znatiželji. Kad bi me žandari sada pitali zašto sam na ulici, ja bih znao da odgovorim. Zbog Kosova. To je za mene bila i jeste suština političkog delovanja jednog režima, a ostalo su manje ili više važne nijanse. I ako ni zbog čega drugog, bar zbog toga treba izraziti protest na koji nas zove novi naraštaj. A ostaje još mnogo toga što pojačava razloge za protest i za ljutnju, i počinju da se mobilišu (ovo mogu reći i u prvom licu množine) i oni koji su godinama neutralni. Dosta smo izražavali sumnju u motive studenata i tražili im dlaku u jajetu, sad treba istupiti junački pred najavljenim nasiljem.

I čojstveno – zaštititi druge od svojih.

Još nešto: ovoga puta su me na protest zvali i kumovi Filip i Marko, od početka aktivni u protestnim šetnjama i pružanju podrške studentima. Sad, jeste da sam Smederevac, ali nije svaki od nas Vujica kum-ubica, i ja rešavam da krenem. Sa mnom će i otac, prvi put na protest posle 2000, veli da mi čuva leđa. Ipak, osećam i strah kod roditelja, budući da su preko televizije danima unazad slušali o najavi nereda, krvoprolića, građanskog rata, obojene revolucije…

Rešili smo: ne idemo organizovano, nego za svoj groš, i to najverovatnije redovnom železničkom ili autobuskom linijom iz Smederevske Palanke. Jer, nekoliko zemljaka koji su se zaklinjali da će 15. marta biti u Beogradu i sa kojima smo se i mi dogovarali da idemo autom, u poslednjem momentu su se setili da baš taj dan treba da "tetki nose lek".

Ali ne lezi vraže, preko televizije čujemo da je zbog "planiranog terorističkog napada" obustavljen železnički saobraćaj i naša pruga Beograd –Niš narednih dana neće biti u funkciji. A onda se istog dana otkazuje i autobuski saobraćaj; dispečer veli da će tako biti naredna tri dana "iz bezbednosnih razloga".

I tu dolazi do tačke pucanja: ko to jednim pozivom ili pritiskom na dugme može da blokira čitav javni saobraćaj, koji koriste ne demonstranti, nego i oboleli i svi ljudi koji imaju potrebe da se tog vikenda nađu u Beogradu, ili da se vrate iz njega. E sad si Srbinu udario na inat, i ne da ću da idem u Beograd, nego još stavljam i šajkaču i kokardu. (Moj brat Dobrica skoro me opominje da je u Narodnu skupštinu 5. oktobra 2000. prvo ušla "vaša četnička zastava", a za njom i bezbroj nevidljivih, u duginim i drugim bojama, koje su suštinski i odredile karakter tog prevrata)

Na brzinu se dogovaramo sa Miškom i Cecom, ljudima koje do tada nismo poznavali, i ujutru u 7.15 smo na dogovorenom mestu, pred polazak za Beograd. Usput saznajemo da i ovi ljudi nisu ostrašćeni, kakvih ima mnogo među nama na obe strane, već su i oni pošli da se nađu uz ćerku koja je student i učestvuje u protestima. Meni je to dirljiv potez uspostavljanja međugeneracijskog dijaloga, ljudi sa različitim iskustvima i očekivanjima, ali uz davanje prednosti mlađima "da bar oni nešto urade". "Gde ja stadoh ti produži?" Ili "novo vino u nove mehove?"

Beograd je 15. marta bio u svečanom raspoloženju. To može da posvedoči svako ko se tog dana, bilo kakvim poslom, našao na ulici

Beograd je 15. marta bio u svečanom raspoloženju. To može da posvedoči svako ko se tog dana, bilo kakvim poslom, našao na ulici. Snaga tog prepodneva nije ni rušilačka ni prevratnička, već poletna. Mnogo srpskih zastava, kreativnih i duhovitih transparenata i ljudi koji su možda ideološki raznobojni, ali su ovog trenutka svi izmireni.

Možda je to prividno i možda samo za kratko, ali takav osećaj sabornosti i nalaženja minimalnog nacionalnog sadržaoca, izgleda ohrabrujuće. Mladih, studenata i čak srednjoškolaca je u tolikom broju, da se čini da je cela jedna generacija uzela učešće u ovom protestu.

Kad se ova doslovno reka ljudi sa Čukarice, Žarkova i Železnika slila u glavnu ulicu na Banovom Brdu, trake u kojima je obustavljen saobraćaj bile su tesne da prime ljude. Kako kolona napreduje, iz radnji izlaze zaposleni, snimaju telefonima i pozdravljaju, neki i plaču. Jedna baka prkosno viče: "Živeo Vučić!"

Roditelji sa decom iz parkova, koji listom prilaze koloni. Jedan bebac u rukama nosi karton sa natpisom: "Arsin prvi protest". Koliko li će još on istabanati i hoće li i on u svom vremenu govoriti: "Da ovi odu, a da se oni ne vrate"?

Skoro sam u jednom oštrom razgovoru sa generalnim direktorom jednog javnog preduzeća, koji se pohvalio time kako je u politici 40 godina, odreagovao refleksno: "Pa ti si na vlasti a da se ja nisam ni rodio, sad mi se rodilo i dete – još da te posluži zdravlje i vladaćeš kad mi se rodi i unuče!"

Pešačeći nekih desetak kilometara, ova kolona dolazi u centar Beograda. Tamo već počinje kiša, ali energija se ne rasplinjava. Naprotiv, u Nemanjinoj i u Kneza Miloša su i bajkeri, koji dodatno podižu temperaturu. Isto tako je, vele, i u koloni koja stiže sa Novog Beograda, koju predvode poljoprivrednici na traktorima. Organizatori najavljuju da će zbog bezbednosti učesnika centralni skup biti na Slaviji, umesto ispred skupštine kako je prvobitno najavljeno.

U međuvremenu, preko društvenih mreža kruže fotografije "ljudi u crnom", kamenica i sličnih rekvizita namenjenih za razbijanje demonstracija. Ljudi se ne boje policije, ali postoji ozbiljna bojazan da će neke od ubačenih grupa izazvati nasilje. Niko ne zna šta će se desiti do kraja dana.

Ali sa zalaskom sunca energija nije više onakva kao na Banovom Brdu. Skoro me jedan prijatelj poučava koja je razlika između vašara i panađura: ta što na panađuru nema ringišpila. E nešto slično sada se dešava i ovde. Na Slaviji je puštena muzika preko razglasa, ljudi đuskaju i skandiraju ono nejasno i nedoraslo katarzi "pumpaj", čitava masa se dva sata njiše u ritmu bez jasnog plana šta dalje.

Energija ne da se ne pumpa, nego se ispumpava, u trenucima dok se pušta muzika kao sa "Egzita", a sa razglasa povremeno traže nestale kuce i pruža njihov lični opis. Govori osrednji i bez ikakve najave šta dalje.

Istina, bilo je i par dirljivih momenata, kao kada je hor u tišini nalik na crkvenu izvodio himnu, ili praćen hiljadama glasova iz mase otpevao "Tamo daleko" i "Ovo je Srbija". Kao i kada je naišla kolona građana pod barjacima nalik na litijske, sa likovima Svetog Save i Cara Lazara. Potresan je bio i momenat, tačnije 15 minuta, kada se ćutalo u znak poštovanja za žrtve tragedije u Novom Sadu. I Slavija i sve okolne ulice do skupštine bile su ispunjene do poslednjeg čoveka, tako da se nikud nije moglo proći. A među svima njima samo tišina i povremeni pogled ka nebesima.

I onda jednog trenutka kao da nešto puče u daljini – i ču se, baš u tim minutima ćutnje, gromoglasno "ua". Neko za mikrofonom reče da još traje odavanje pošte nastradalima i zamoli ljude da se stišaju. To se nekako i postiže, ali nastaje komešanje a da nikome nije jasno šta se to zbiva kod skupštine. Mobilni telefoni svakako već satima nisu u funkciji zbog preopterećenja mreže. Od organizatora niko ništa ne govori i sledi neki mini-koncert, nakon kog, za nas nenadano, polako dolazi i do razilaženja mase?!

Uskoro od drugih učesnika čujemo da je ispod skupštine bilo nekakvog stampeda, da je tamo počeo i nered, i da su organizatori poskidali prsluke i najavili da to više nije studentski protest – a oni se ograđuju od daljih dešavanja.

Zaista čudno, da neko organizuje protest, okupi u gradu – da li 107.000, da li 325.000 potpuno je svejedno, i onda kada postaje jasno da je to zasigurno najveći politički skup u zadnjih četvrt veka, nakon benigne provokacije odustane od njega. Bez najave kuda i šta dalje, bar za dan posle. I da na najvećem protestu ne bude čak ni bačen suzavac, ili kako reče predsednik države ne bude ni podignut pendrek?! Tek kasnije počinje da se govori o zvučnom topu ili nekom drugom sličnom oružju, koje je navodno upotrebljeno i izazvalo taj stampedo pored skupštine…

Ali čak i da jeste tako, kamo reakcija ili pozivanje da se u tom slučaju mirni protesti produže i sutradan?

Da li su vođe protesta ipak bili nedorasli u ovoj situaciji? Ili im je to što su podigli i predvodili toliku masu za jedan dan predstavljalo satisfakciju? Da li je hapšenje vođa njihove novosadske grupe, izgleda radikalnije i pripremljene za prevrat, dan ranije, izazvalo osipanje i unapred lišilo protest njegovih ciljeva? Da li je uopšte i moguće predvoditi proteste sa političkim zahtevima, a da se ujedno ograđujete od drugih opozicionih političkih aktera?

Da li, s druge strane, potcenjujemo važnost činjenice da 15. marta nije prolivena krv i nije razbijena niti jedna glava? Jer da jeste, zemlja bi se našla u previranjima koji bi lako mogli da se pretvore u građanski rat. Čije bi glavne tokove potom preuzeli, kao i uvek, ne domaći akteri, već strani centri moći.

Možda je ovo bio novi Preobraženjski skup, nalik na onaj iz 1999, ali i uz brojne razlike. Možda je i neka vrsta kanalisanja energije pred izbore, koji bi kako čusmo, mogli da budu održani već u junu. Dan posle 15. – kao da se ništa spektakularno nije desilo. Međugradski saobraćaj je opet profunkcionisao, isto onako kako je i ukinut. No kraj krize se ni tri nedelje kasnije ne nazire. I jedna i druga strana imaju još malo vremena da porazmisle i da povuku nove poteze. Nakon toga će školska godina biti ugrožena.

Iako je mnogo pristalica revolucionarnih rešenja, Srbija izgleda kao zemlja žedna demokratije i dijaloga – bolje rečeno razgovora

Iako je mnogo pristalica revolucionarnih rešenja, Srbija izgleda kao zemlja žedna demokratije i dijaloga – bolje rečeno razgovora. Najlekovitija rešenja bi trenutno bila i najnepopularnija. Naprotiv, čini se da jača strana u ovoj krizi postiže nekoliko jasnih autogolova. Od nasilja prema najranjivijim kategorijama, spinova i kontramitinga, do pozivanja stranih službi da izvrše istragu o "zvučnom topu" i kriminalizovanja rektora i pojedinih dekana. Umanjivanje, negde faktički i ukidanje zarada profesorima i prosvetnim radnicima sada preti da protiv vlasti okrene ne samo većinu jedne generacije, nego da radikalizuje i značajan deo javnog sektora i one koji, ne samo simbolično, obrazuju "budućnost".

Slobodan Antonić je u seriji tekstova na ovoj adresi objavio i jedan, najmanje citiran a najznačajniji, koji govori o potrebi promene političkog sistema. O dubljoj reformi prosvete, kao ključnog resursa jedne zemlje, i presecanja stranih kanala uticaja unutar nje, takođe nema govora ni unutar vlasti ni unutar opozicije. Da li neko uopšte pominje kao mogućnost depolitizaciju javnog sektora? Gde je zapelo sa započetom borbom protiv korupcije?

Da li je moguće da će svako naredno izlivanje narodnog nezadovoljstva, a nesumnjivo će ga biti, biti prosto okarakterisano kao "obojena revolucija"? Znamo kako je prošlo čobanče iz priče koje je neprestano dizalo lažnu uzbunu sa "vuk, vuk", kada se krvolok stvarno pojavio. I da li je, ako stvarno do nekog uticaja na događaje dođe spolja, svemu tome alternativa samo "revolucija koja teče" – do u nedogled?

Da li ključna uloga sada pripada Srpskoj pravoslavnoj crkvi, koja ima misiju da miri i sabere braću koja su iz bilo kog razloga zavađena? Da li bi javni poziv patrijarha svim vođama parlamentarnih stranaka na zajedničku molitvu, a potom i zajedničku trpezu za Vaskrs, mogao da donekle amortizuje sukobe? Da li bi iko takav poziv mogao da odbije? A u molitvi, i potom uz agape, nastao bi i neki osmeh, makar bio i kiseo. Možda je sve to samo utopija. Ali ako je tako nešto moguće, poslednji je momenat za akciju. Za Vidovdan već može biti dockan…

(RT Balkan)