Borio se, borio, i u keks pretvorio

 (Blic 5.7.2010)

Ni „smoki“ ni „čokoladne bananice“ ne odgovaraju naslovu teksta - nije to keks, ali jesu konditorski proizvodi i još su srpske robne marke, što bi se, pomodno, reklo - brend.

Sad se ovde digla i kuka i motika što su te srpske brendove Slovenci prodali Hrvatima, kao da je bilo lakše gutati ih kad su bili u vlasništvu „Droge Kolinska“ („Istrabenc“), nego što će se gutati od kraja prošle nedelje kada su prešli u ruke porodice Tedeski („Atlantik grupa“).

Tako su se u biznis operaciji vrednoj 382 miliona evra proizvodi iz „Štarkove“ korpe u vlasničkom smislu približili mestu proizvodnje - iz Ljubljane eto ih u Zagrebu.

A u Beogradu, koji za sebe voli da veruje da je lider u svemu, pitaju se i dalje kako je mogućno da neko od srpskih preduzeća nije pokušalo da uskoči u ovu trgovinu na koju je „Istrabenc“ bio primoran zbog kontaminiranih pozajmica čime je ugrožena cela slovenačka privreda.

Pored opšteg mesta koje glasi da se na srpski kapital ne gleda blagonaklono na zapadu bivše Jugoslavije, odnosno da se teško dolazi do ozbiljnih akvizicija, postoji tu još nešto. To „nešto“ jeste političko potpirivanje nepoverenja prema srpskoj preduzetničkoj eliti.

Ako Beograd misli o njima kao o grabežljvim i sebičnim ljudima, sa sumnjivim milionima na računu, što bi u Ljubljani i Zagrebu mislili drugačije, a pogotovo što bi o njima drugačije mislile banke koje bi morale kreditima da prate jedan ovakav poduhvat.

Srpske firme jesu bile zainteresovane za ovaj posao, ali nisu bile spremne da izađu s cenom koju je formirao porodični klan Tedeski. Najbolja srpska ponuda, priča se u poslovnim krugovima, bila je niža za gotovo sto miliona evra.

U razgovoru za „Politiku“ jedan od srpskih preduzetnika navodi brzinu kojom je Evropska banka za obnovu i razvoj (EBRD) saopštila da razmatra odobravanje kredita „Atlantik grupi“ za kupovinu „Droga Kolinske“. To govori o poslovnoj klimi u Hrvatskoj. Kad sam se kod EBRD raspitivao za kredit, kaže on, rekli su mi da nije sporan moj kreditni rejting nego što nas naša vlast optužuje za razne nepodopštine. Rekli su mi - „javite se kad rešite probleme s vašom vladom.“

Doda li se tome da je hrvatska vlada jasno namigivala vlasnicima „Atlantik grupe“ da se ohrabre da uđu u ovaj posao, onda je jasno zašto je Tedeski dobio brz kredit od Evropske banke koja, kao i svaka druga investiciona banka, voli da posluje u sigurnom okruženju gde se u rizike poslovanja ne mora kalkulisati na koju nogu su ustali domicilni političari.

Tako će „lideri u regionu“ uvek biti autsajderi kojima je možda garantovana pobeda u bacanju kamena s ramena ili pljuvanju u dalj, ali u ozbiljnim poslovnim trkama trčaće s bukagijama na nogama.

Naslov ovog teksta preuzet je iz satirične pesmice koja glasi. „Josip Kraš, heroj naš, borio se, borio, i u keks pretvorio.“ U beogradskom slučaju radi se o Nadi Štark, takođe narodnom heroju, bombondžijskoj radnici iz Osijeka, i nema tragova o tome da i u tom slučaju postoji neka pesmica, možda zato što je reč mrak najbliža rima.

Ali, ima veze, ta pesmica, sa našim preduzetnikom koji se borio i u keks pretvorio, makar zbog svesti da ga političari mogu razdrobiti u mleku, za jutarnji obrok, uz, rekao bih, čak glasan aplauz glasača koji, što su siromašniji, slabije podnose tuđe bogatstvo.