Чекајући боље време, чекамо бољег човека

Кад људи почну да анализирају властити друштвени поредак, тај поредак је одиграо своју улогу јер разоткривањем његовог карактера он неминовно силази са историјске сцене.

Ово су последице мудрости Минервине сове која почиње лет тек у сутон, у преводу-значење неких појава можемо схватити тек када се оне заврше.

Ми смо тренутно у фази синтезе последица цикличних криза империјалног капитализма који почива на лихварској економији, привиду слободне размене и међудржавној квазиједнакости.

Противници неоколонијализма често упозоравају на ропску експлоатацију домицилног становништва, али некритичко претеривање нас доводи у опасност да несвесно потценимо проблем колективне агоније.

Евидентно је да превазиђене доктрине неолиберализма долазе у све дубљи сукоб са стварношћу и постају неконзистентне са реалним токовима. Ипак, свака етапа капитализма има историјски и прелазни карактер.

Оно што се теоретичарима апокалипсе и параноидним катастрофичарима чини као слом капитализма, само је развојна фаза или нови појавни облик истог економског модела. Капитализам све турбуленције и ломове преживљава својом системском способношћу да се прилагоди, мења и трансформише.

Када је реч о робовласничком односу власника капитала према радницима, та теза је више производ песничког душебрижништва и радикалистичке шупљине, него свеобухватне и детаљне анализе.

Из историјских грешака извучене су поуке и наивно је помислити да похлепа може бити јача од нагона опстанком.

Господари знају да робовласнички односи нису повољни за развитак производних снага, а самим тим спречавају стварање и гомилање вишка вредности.

Историјско искуство доказује да је експлоатација слободног рада уноснија од експлоатације робовског рада, поред тога што се роб вазда буни, а његове побуне представљају велики и непотребни трошак.

Историјско искуство доказује да је експлоатација слободног рада уноснија од експлоатације робовског рада, поред тога што се роб вазда буни, а његове побуне представљају велики и непотребни трошак

Зато је данас ропство организовано на другачији начин.

Марксистичка теорија историју дефинише као процес перманентног класног сукоба, уз предвиђање да ће епилог тог сукоба бити револуционарни прелазак производних снага из руку капиталиста у руке произвођача и успостављање диктатуре пролетеријата.

„Комунисти отворено изјављују да се њихови циљеви могу постићи само насилним рушењем досадашњег поретка. Нека владајуће класе дрхте пред комунистичком револуцијом!“ (Комунистички манифест, 1848.)

Да би спречили своју неминовну пропаст, капиталисти су применили лукави и ефикасни рецепт пацификације потенцијално револуционарне радничке класе – њену интеграцију у развијено капиталистичко друштво.

Један од модела те манипулативне интеграције јесте формирање утилитарног потрошачког друштва.

Одустало се од судбоносне борбе за бољу будућност у којој пролетери немају шта да изгубе осим својих окова.

Зависност од потрошње и материјалистичког самозадовољавања нови је оков који су бивши револуционари сами себи ставили око врата.

Више нису потребни велики репресивни системи, иако и даље нису угашени, који ће верно чувати поредак пендреком и лисицама.

Одустало се од судбоносне борбе за бољу будућност у којој пролетери немају шта да изгубе осим својих окова

Данас потрошња контролише и радно и слободно време појединца изгубљеног у лавиринту модерног друштва које све више личи на огромни аеродромски терминал-стерилно чист простор са максималним безбедносним надзором и луксузним радњама са излозима пуним скупоцене робе.

Ако је капитализам 19. века почивао на рапидној индустријализацији и пауперизацији потлачених класа, у 21. веку уместо доминације секундарног, форсира се терцијарни сектор, сектор услуга у којем човек постаје објект чијим се емоцијама и слабостима управља и повлађује.

То је велика победа контрареволуције у новој историјској форми.

Производња услуга неопходна је за реализацију и репродукцију капитала и у ту зашећерену паукову мрежу ухваћене су милијарде поводљивих, простодушних и наивних.

Капитализам је победио јер је боље разумео људску природу и био способан да се прилагоди људским потребама.

Комунистичка теорија једнаких желудаца пала је пред праксом што пунијих црева.

Солидарност јесте сила која држи друштво на окупу, али је она социјални конструкт који извире из човековог нагона за самоодржањем, јер заједница пружа виши степен безбедности.

Историја човечанства је потврдила необориву истину – индивидуална похлепа ће увек надвладати осећај колективне солидарности.

Данас од социјалног раслојавања и сталешке стратификације нису поштеђена чак ни деца која су изложена маркетингу за нужно поседовање општеприхваћених друштвених маркера (гардероба, телефони, аутомобили, накит…)

Ово је у тоталитаризму потрошачког друштва уздигнуто на ниво аксиома.

Зато је неоправдано ширити страх о ескалацији насиља на улицама и наговештавати праскозорје нове ере.

Револуција је могућа само када људске односе не уређује фетишизам робе и када вредност робе на одређује вредност човека.

Данас од социјалног раслојавања и сталешке стратификације нису поштеђена чак ни деца која су изложена маркетингу за нужно поседовање општеприхваћених друштвених маркера (гардероба, телефони, аутомобили, накит…).

Жеља за стварима које чине удобан живот, јача је од жеље за коренитим променама.

Свет је упао у жрвањ који меље сваки покушај за духовним и друштвеним ослобађењем човека. Удобност је привлачнија од побуне.

Пред опсеном планетарних размера чак и велико друштвено богатство, за радника значи стајаће сиромаштво (Маркс).

То сиромаштво извире из постојеће поделе рада.

Власници глобалног капитала превентивно сузбијају социјалну беду и обезбеђују привидни мир јер обезбеђују подношљиво преживљавање, али не и жељено благостање.

У том лимбу опортунизма потенцијални револуционари левитирају омамљени неонским светлима вештачког прогреса.

Уместо легија санкилота, улицама марширају армије потрошача, трагични ковачи сопствене несреће. Док се они не пробуде и не промене, нема ни неопходног заокрета.

Револуција органски зависи од еволуције. Чекајући боље време чекамо бољег човека.

Аутор је члан Главног одбора Демократске странке

(Данас)