Evrounijati

 (Pečat, 29.01.2009)

Najveća prepreka uspostavljanju novog nesrpskog evrounijatskog identiteta jeste Kosovo kao jedno od temeljnih uporišta identiteta srpskog naroda. Odatle potiče tolika agresivna i posprdna baražna paljba na Lazarevo „carstvo nebesko“, „najskuplju srpsku reč“, „kolevku srpstva“ i „srpske svetinje“. Tome se po pravilu suprotstavlja propagiranjem vrednosti sadržane u geslu: „Tamo gde je dobro, tamo je otadžbina“, ili životne filozofije sadržane u onom: „U se, na se i poda se“.

Za Kosovo je, prema mišljenju naših evrounijata, uvek bilo kasno. Kosovo je samo i isključivo dokaz nesposobnosti srpske politike. Navodno su svi srpski knezovi, kraljevi i državnici bili nedorasli tom epohalnom zadatku – šiptarskom pitanju i stvaranju velike Albanije. Svemu su bili dorasli osim ovom. Taj neuspeh srpska je krivica. Nema interesa velikih sila i okupatora u dva svetska rata. Nema varvarskih albanskih genocidnih čišćenja srpskog naroda i satiranja najvećih ne samo srpskih nego i svetski zaštićenih svetinja i kulturnih spomenika. Bilo bi neophodno ustanoviti da li ovi evrounijatski zagovornici velikih srpskih krivica prigovaraju srpskim „krivcima“ to što nisu svojevremeno posegli za podsticanjem iseljavanja Šiptara ili nekim drugim oblicima represije. Ovako ispada da su srpski državnici grešni jer su pokušavali da na civilizovan način i polazeći od nacionalne ravnopravnosti kulturno i politički u zajedničku državu integrišu Albance. Velika je krivica srpskog naroda, prema mišljenju naših evrounijata, što se za slobodu svoje otadžbine junački borio.

Naši evrounijati uporno dokazuju da je svaka borba za Kosovo u prošlosti bila uzaludna i zakasnela. Poriče se i samo pravo na borbu za vlastite nacionalne i državne interese. Prava politička mudrost je predati se, odustati, pristati na sve. Reč je o potpunim neistinama i falsifikatima koji su u funkciji opravdanja današnje kapitulantske politike na Kosovu. Pošto su svi od kneza Lazara i Obilića do Slobodana Miloševića pogrešili, onda su od odgovornosti amnestirani oni koji danas bez stvarnog otpora pristaju na komadanje Srbije.

Evrounijati u jedan glas ponavljaju, kao da je reč o očiglednoj činjenici, „Kosovo je izgubljeno“. To nikako nije činjenica, već je to njihov i njima naloženi stav, a u skladu s njihovom novom verom. To je stav za koji se zalažu. Podjednako se to odnosi i na političare i na analitičare. Pogotovo na analitičare koji se uzdaju u svoju teorijsku sposobnost uočavanja činjenica, i koji pronalaze sebe u predanju o Minervinoj sovi mudrosti, koja posle okončanih događaja izleće u ponoć. Previđaju to da je za njih u ovom slučaju rezervisana jedna sasvim drugačija narodna uzrečica, u kojoj se mogu lako prepoznati - „Glupi ste kao noć“.

Našim evrounijatima borba za Kosovo stalna je smetnja da se okrenu nekim drugim, mnogo važnijim problemima i budućnosti. Kosovo im, tobož, odvlači pažnju i smanjuje koncentraciju u borbi za evropske i evroatlantske integracije. Ne mogu da se posvete tom svetlom zadatku. Reč je o jeftinom izgovoru. Nikada borba za Kosovo nije bila njihova borba, i nikada na to nisu gubili ni delić svoje energije. Mogli su oni oduvek da rade s punim kapacitetom i potpuno posvećeno na evroatlantskim integracijama. I radili su na tome svom snagom, i doživeli potpuni debakl. Ne da im EU ni da priđu.

Neće ih u EU, otvoreno im se kaže: „Nije to vaš zadatak“. Njihove gazde im poručuju da se njihova „integrisanost“ iscrpljuje u tome da obavljaju poverene zadatke stalnim širenjem floskule „Kosovo je izgubljeno“ i da se na kraju, polazeći od „faktičkog stanja“, Kosovo mimo i bez Srbije evroatlantski integriše. A da ga zatim Srbija, kako bi se sama integrisala, zvanično i prizna. To je njihov zadatak.

Evrounijati imaju zadatak da na to pripreme Srbiju. Prvo Srbiju treba obogaljiti što je više moguće i onda preći na druge zadatke. Obogaljivanje treba nastaviti usvajanjem separatističkog i protivustavnog Statuta Vojvodine. Nema dangube za naše evrounijate, moraju da predano porade na odvajanju Vojvodine od Srbije. Pominjano širenje stava „Kosovo je izgubljeno“ preludij je za „Vojvodina je izgubljena“.

Šta li će tu naši evrounijati ustanoviti kao srpsku krivicu? Verovatno faktičko stanje na terenu. Srba je u Vojvodini previše. U tome će ministar Dulić možda videti i ekološki problem. To je neoprostiv greh. U Vojvodini je srpski narod u ogromnoj većini, pa bi zluradi Srbi lako mogli zloupotrebiti onu evrounijatima omiljenu poslovicu koju su primenjivali na Albance na Kosovu: „Čije ovce njegova i gora“. Greška će biti i što je toliko značajnih srpskih manastira na Fruškoj Gori pa je s pravom zovu Srpska Sveta Gora. Vojvodinu u velikoj meri, dakle, opterećuje pravoslavlje i pravoslavni klerikalizam.

Na pragu smo velike istrage o istorijskoj i faktičkoj krivici srpskih državnika, kraljeva i vođa. Koliko će tek tu naši evrounijati pronaći istorijskih grehova istaknutih Srba. I sve to u funkciji opravdanja današnjih vlastodržaca na čelu sa Demokratskom strankom koja je pravi politički tvorac separatističkog i protivustavnog Statuta Vojvodine. I opet ćemo slušati od naših političara i analitičara kako se njihovo zalaganje i stav da je „Vojvodina izgubljena“ pretvara u faktičko stanje stvari i činjenicu. Ali posle operacije „Kosovo je izgubljeno“ sve ide lakše. Evrounijatska vera se na taj način dokazuje, kali i jača.

I da preduhitrimo današnje vlastodršce. Nemojte molimo vas da počnete sa pričom da je za podržavljenje i secesiju Vojvodine kriva svetska finansijska kriza. Čak što je i od vas, previše bi bilo.