Početna strana > Prenosimo > Hag ne da Šešelja Srbiji
Prenosimo

Hag ne da Šešelja Srbiji

PDF Štampa El. pošta
Milorad Vučelić   
petak, 27. februar 2009.

(Pečat, 19.02.2009)

Doskora nismo mogli da odgonetnemo šta se podrazumeva pod „dvosmernom saradnjom sa Haškim tribunalom“. Zahvaljujući tužiocu za ratne zločine Srbije Vladimiru Vukčeviću – to smo konačno uspeli da dokučimo.

RUANDA DOLAZI U SRBIJU

Mi Haškom tužilaštvu u svemu izlazimo u susret. Ako treba hapsiti – hapsimo; ako treba da izručujemo – izručujemo; ako treba da kidnapujemo nekadašnjeg šefa države Slobodana Miloševića – kidnapovaćemo ga; ako nekoga kao Miloševića likvidiraju u Ševeningenu, ne postavljamo pitanje; ako se od nas traže dokumenti koji sadrže državne tajne – dostavljamo ih; ako se traži uvid u bilo kakvu dokumentaciju – nema nikakvih poblema. Što sud više demonstrira svoje najgore antisrpstvo, Srbija manje postavlja pitanja. Ne postavlja neka naročita pitanja čak ni ukoliko Haški tribunal oslobodi Ramuša Haradinaja i Nasera Orića.

Neupućeni bi mogli da zaključe da je ta saradnja jednosmerna. Ali, to je potpuno netačno. Saradnja je i te kako dvosmerna.

Po svemu sudeći, nama će Haški tribunal dozvoliti da umesto njega sudimo zločincima iz Ruande: „Od 2010. godine ratni zločinci iz Ruande u srpskim sudovima“! Kakav uspeh, kakvo priznanje, kakva čast! Ta blistava ideja sinula je Vladimiru Vukčeviću, i to „na nedavno održanom sastanku sa Denisom Bajronom, predsednikom Međunarodnog suda za Ruandu i Hasanom Bubakarom DŽelouom, glavnim tužiocem suda u Aruši, glavnom gradu Tanzanije“. Pošto Haški sud neće uspeti da okonča 100 hiljada predmeta do svog zatvaranja – u pomoć će mu priteći Srbija!

Dolazak okrivljenih iz Ruande u Srbiju „bilo bi veliko priznanje za našu zemlju“, kako to lepo reče Bruno Vekarić. Naprosto smo zanemeli od ponosa. Zamislite kakav bi to podsrek za srpski turuzam bio. Dolazi nam nekliko stotina hiljada optuženih iz Ruande. Potrebno je mnogo više smeštajnih kapaciteta nego za Univerzijadu!

VOJA RAZORIO OPTUŽNICU

Međutim, priča o dvosmernosti ne završava se na ovom mestu. Hag ni po koju cenu ne bi smeo da oslobodi Vojislava Šešelja i on nikako ne bi trebao da se vrati u Srbiju. Zašto?

Pre svega zato što je u potpunosti razorio Hašku optužnicu. Nema nijednog jedinog svedoka i „dokaza“ koji bi na bilo koji način potkrepio navode optužnice. Svaka tvrdnja, svaki navod tužioca, svaki zaštićeni i nezaštićeni svedok pokazao se kao lažan. To što se od početka znalo da se radi o čistom političkom procesu, sada se pred licem i naše i svetske javnosti - dokazalo. Slobodan Milošević je Haški sud doveo u stanje tehničkog nokauta, a Vojislav Šešelj je završnim udarcem obavio klasični.

Nezapamćeno je u istoriji pravosuđa (a u nju možemo sasvim uslovno ubrojati i Haški tribunal) da optužnica padne u samom postupku dokazivanja i pre nego što je izveden bilo koji dokaz ili svedok odbrane. Tužilaštvo je konačno kapituliralo kada je pre desetak dana javno priznalo da nema dokaza da je navodni miting u Malom Zvorniku održan u martu 1992. godine. To je najverovatnije jedinstven slučaj. Vojislav Šešelj je obavio jedan krajnje značajan posao, ne samo za sebe već i za Srbiju.

Kako na putu između Vojislava Šešelja i oslobađajuće presude nije stajalo više ništa, Tužilaštvo je pribeglo očajničkoj zloupotrebi prava. Zatražilo je da se na neodređeno vreme suspenduje saslušanje preostalih svedoka tužilaštva zbog toga što je navodno „integritet sudskog postupka narušen, jer se ne može garantovati bezbednost svedoka“. Umesto da iskoristi preostalih šest i po sati, tužilaštvo je zatražilo dodatno vreme za dokazivanje već razorene optužnice. Sudsko veće je, preglasavanjem predsednika veća Antoanetija, prihvatilo ovaj zahtev, potvrđujući tako još jednom o čemu je reč.

VODITE GA I NE VRAĆAJTE

U međuvremenu je Šešelj bez ikakvih osnova i razloga optužen 21. januara za nepoštovanje Tribunala. Lider radikala se, kao što je poznato, nalazi u Hagu od februara 2003, dakle preko šest godina. Poslednjim odlukama Haškog tribunala, odlučeno je da ostane zatočen u Ševenigenu „sa neizvesnim krajem“.

Karakteristično je da se nadležni organi Srbije, osim nekim uopštenim frazama, nisu ni na koji način oglasili povodom ovako drastičnih kršenja prava lidera najveće opozicione stranke u Srbiji. Biće da se i u tom njihovom nečinjenu sadrži ta znamenita „dvosmerna saradnja“. Vlastodršci Srbije, i ne samo oni, izgleda da strepe od Šešeljovog povratka.

Vlasti u Srbiji kao da ispunjavaju zavet Zorana Đinđića koji je haškoj tužiteljki Karli Del Ponte svojevremeno rekao: „Vodite ga i ne vraćajte ga više!“. To je pravi izraz te „dvosmerne saradnje“. Bilo kako bilo, Vojislav Šešelj sada bez i prividnih osnova leži utamničen u Ševeningenu uz aminovanje srpskih vlasti i njihovo preklinjanje da ga ni po koju cenu ne vraćaju u Srbiju i njen politički život. Haški sud se izgleda može pobediti, ali se iz Haške tamnice ne može izaći živ. To je tragično potvrdio Slobodan Milošević. Treba li da bez odlučnog glasa i protesta iz zvanične Srbije, očekujemo moguće zle glasove iz Haga?

MRTVAČKI KOVČEZI IZ ŠEVENINGENA

U svojoj uzlaznoj strategiji Haški tribunal je već demonstrirao da je pakleno antisrpski. O tome svedoče brojne presude i mrtvački kovčezi koji su stizali u Srbiju. Treba li sada mirno gledati kako u svojoj „izlaznoj strategiji“, kako to naziva Haški tužilac Serž Bramerc, satire i preostele Srbe na čelu sa Šešeljem i Radovanom Karadžićem. Da li se Srbija u ovakvu hašku pravdu uzda dok lovi generala Ratka Mladića?

Da li je moguće da zvaničnici Srbije pristaju da bez glasa i posle svih žrtava i zloupotreba prava slušaju kako prvo Karla del Ponte pa onda Serž Bramerc govore da „još uvek nema pune saradnje sa Haškim tribunalom“. Da li će se neko možda osmeliti da predloži da se, ako već treba da se sudi, Srbima sudi u Srbiji, a ne da se pripomaže Haškom sudu tako što ćemo suditi stotinama hiljada građana Ruande. Pa, ako su srpski sudovi već toliko sposobni i osposobljeni da sude onima iz Ruande, valjda bi mogli da se ponašaju kao kvalifikovani da sude po optužnicama za zločine na teritoriji bivše Jugoslavije. Možda bi to onda zaista bila nekakva „dvosmerna saradnja“.

POBEDNIK NAD HAŠKOM NEPRAVDOM

Haški tribunal napravljen je ne samo da bi kaznio moguće zločince, već i zarad „istine i pomirenja“ u ovom delu Balkana. Obe svoje funkcije jednosmerno je ili dvosmerno izneverio. On je svojom nepravdom, pristrasnošću i nekvalifikovanošću samo još više traumatizovao prilike među narodima na prostoru bivše Jugoslavije.

U slučaju Vojslava Šešelja i ugrožavanja njegovog osnovnog ljudskog prava na slobodu, a na osnovu dokazane nevinosti, nanosi se i ozbiljan udarac političkom životu Srbije. Ne mogu se ni na koji način izbeći zaključci da se u Šešeljevom slučaju radi i o direktno političkim motivima. Izgleda da se sada pored svega ostalog radi i o interesu da se Vojislavu Šešelju što je moguće duže odloži povratak u politički život Srbije. Karakteristikama ovog političara bila bi pridodata i uloga pobednika nad Haškom nepravdom. U Srbiji je previše onih kojima to politički ne bi odgovaralo.

Eto, nakupilo se mnogo razloga zašto Hag ne vraća Srbiji Šešelja. Naravno, on nije prestao da igra ulogu u političkom životu Srbije, ali ona bi se po njegovom povratku na mnogo direktniji način odvijala. Pored uobičajenih i već prepoznatljivih razloga za snishodljivost Srbije prema Haškom tribunalu u slučaju Vojislava Šešelja, krajnje su prepoznatljivi i ovi eminentno politički.