Кад телефон зазвони

 Ако тврдите да вас је у предизборној кампањи на мобилни телефон звала особа која је тврдила да зове у име листе Александра Вучића и да ваш број има „у компјутеру“, уплетени сте, чини се, у велику и нерасветљену заверу или сте подли лажов са ниским политичким побудама. Вишемесечно истраживање обелоданило је да СНС нема базу података, да Телеком штити податке, а да смо ми све то можда сањали. Или да неко други лаже.

„Ствари су онакве какве изгледају“, сажетак је теорије коју је 1933. формулисао Гручо Маркс. У филму „Пачија супа“ Руфус Фајерфлај (Гручо Маркс) брани Чиколинија (Чико Маркс) пред судом: „Чиколини можда прича као идиот и изгледа као идиот, али не дајте да вас то завара: он је заиста идиот“.

Ова теорија је велика утеха када нас представници режима у Србији убеђују: „Верујте нама, а не својим очима и документима“. Тако имамо највеће плате и пензије, највише стопе раста, највише изграђених путева, а негативне оцене из Брисела и Стразбура су у ствари похвале… Погледајмо један пример са локалних избора у Београду.

Као и у неколико претходних изборних циклуса, и током овогодишњих локалних избора у Београду грађани су позивани телефоном. Неки од позива су снимљени, објављени, па смо тако чули да Мали и Весић нису кандидати за одборнике, али да Вучић јесте, мада неће бити градоначелник, да је реновирана Славија, направљен Београд на води, да је СНС дао доста новца локалним самоуправама, да су отворили фабрике, 20.000 радних места. Позиварка би се на пример представила именом наводећи да зове у име листе Александар Вучић, из главног штаба СНС-а, а позвани број јој је „изашао“, заједно са податком о „територији“ (општини) на коју се позвана грађанка (случајно баш новинарка Истиномера) „води“.

Такав позив, са неидентификованог броја, и сам сам примио на мобилни телефон 21. фебруара, десетак дана пред изборе. Идентична прича – женски глас, зове ме у име листе Александар Вучић, јесам ли ја Златко Минић, јесам ли упознат са резултатима СНС-а у Београду. Нисам био расположен за ћаскање као колегиница из Истиномера; само сам питао откуд јој мој број телефона. Одговор је био: „У компјутеру је“.

Ако у компјутеру имају број мог личног мобилног телефона, колегиницу Домановић и њену „територију“, као и бројеве и „територије“ многих који су на друштвеним мрежама у то доба делили слична искуства – то већ подсећа на сакупљање и одбраду података о личности без законског основа и без пристанка обрађених личности. Решио сам да се обратим Поверенику за информације од јавног значаја и заштиту података о личности (са нагласком на други део надлежности) и поднесем пријаву. Идеја је била да подстакнем Повереника да изврши надзор над спровођењем закона и утврди да ли је СНС мимо закона успоставио базу података и да ли је податке прибавио од МТС-а, чији сам претплатник. Добио сам „начелни одговор“ који не прејудицира евентуалну одлуку у поступку надзора. Упућен сам, међутим, на процедуру прописану законом. Кренуо сам дугим путем провере примене закона радознао да видим каквих ћу се чуда успут нагледати.

А закон каже: ако сумњам да неко обрађује податке о мени, могу да му затражим да ми саопшти какве податке о мени има. Први допис сам послао поштом у централу СНС-а. Објаснио сам ко ме и када звао, у чије име, изнео сумњу да имају базу података у којој смо мој мобилни, моја „територија“ и ја, па сам затражио изјашњење да ли СНС, његов изборни штаб или изборна коалиција обрађују податке о мени, које податке, откуд им и све редом што закон прописује (или је бар прописивао док га у новембру нису изменили). Из чисте алавости на примену закона затражио сам и да ми омогуће увид у податке које имају и да ми издају њихову копију.

Даље, када особе које позивају у име листе Александар Вучић у компјутеру имају ваш број мобилног телефона, за који сте потписали уговор са оператером који је у већинском државном власништву, природно је да сваки параноик и теоретичар завере помисли да је СНС те податке можда добио од Телекома односно од МТС-а.

Стога сам још једном пресавио А4 и послао Телекому два захтева. У првом сам их питао да ли су СНС-у доставили податке о својим корисницима, међу којима сам и ја. У другом сам тражио да ми открију скривени број са којег сам примио позив. Чисто да не грешим душу и не оптужујем СНС да крши закон, ако се неко лажно представио. А сви знамо на шта су они који мрзе своју земљу спремни само да би оцрнили председника и његову листу за локалне изборе. За случај да не могу да ми кажу ко ме је то заправо звао, затражио сам појашњење који их пропис спречава да ми то саопште и да ли би у том случају они у моје име водили поступак пред Повереником против мени непознатог претплатника.

Е сад, пауза. Обећао сам чудеса на путу провере примене закона, па ако и није чудо, на овој станици имамо занимљивост, нешто што ми је разгалило душу и осоколило ме да још одлучније подбодем своју Росинанту. Наиме, МТС-у се не шаљу дописи тек тако, поштом, са повратницом. Они се предају у пословницама. Запослени у пословницама рутински заводе жалбе на лош сигнал, на сметње, сумње на украдене минуте и килобајте, на превисоке рачуне. Када донесете два дописа у којима се помиње проблем са СНС-ом учини вам се да аларми почињу да туле, пале се црвене лампе на плафону, заштитне решетке се спуштају на улазним вратима, а особа која заводи допис вас посматра као да имате цигарету у устима, а око паса два реда штапина динамита питајући се: „Зашто у мојој смени, зашто код мене? “

Предадох ипак захтеве и тог 17. априла сам добио обећање да ће ми одговор стићи у року од 7 дана. И заиста, не прође ни цела седмица, а ето одговора из МТС-ове Дирекције за приватне кориснике, датираног 20. априла. Расписали су се о важећим прописима на целој страници, а у ствари ми поручили да мој број није јавно доступан, да информације о власништву, локацији, претплатничком броју и листинг позива нису доступни трећим лицима и да Телеком гарантује тајност личних података.

Толико гарантују тајност да је чак и овај допис без потписа. Односно, потписан је са „Телеком Србија а.д“, па могу да се похвалим да сам се дописивао са целим акционарским друштвом, а не на пример са извршном директорком за приватне кориснике Јаном Љубичић, телекомуникационо неупућеној јавности заинтересованој за политику познатој као чланица председништва СНС-а, бивша генерална секретарка Народне скупштине и бивша државна секретарка МУП-а.

А што се тиче захтева да ми открију ко је власник броја са којег ме је моја лична напредна кампањска позиварка наумила пропитивати у квизу „Колико познајете достигнућа СНС-а у Београду“, А.Д. ми је поручио да то не нуде „као комерцијалну услугу“, већ је „иста омогућена само ако се утврди постојање узнемиравања, односно злонамерних позива и порука“. А корисници имају могућност да поднесу пријаву узнемиравања.

Доћи ћемо и до пријаве, пустимо сад Телеком да предахне, а ми се вратимо на обраду података о личности. СНС ме није удостојио одговора на захтев, па сам написао жалбу Поверенику. У јулу је Повереник донео решење којим се СНС-у налаже да одлучи по мом првобитном захтеву.

Из образложења се види да су напредњаци са Повереником комуницирали преко пуномоћника, адвоката Драгана Ивановића, који је у њихово име одговорио на жалбу. Тај одговор је право правно ремек дело, још једно чудо невиђено. СНС, каже адвокат, не поседује базу података са личним подацима грађана, па тако ни са мојим подацима, а ја притом нисам пружио ниједан доказ да ме је „одређени члан“ СНС-а звао са неидентификованог броја. Будући да нисам пружио доказ у захтеву да се изјасне да ли имају базу података, ја сам, закључује адвокат – умешно из одбране (одговора на жалбу) прелазећи у напад (раскринкавање непријатеља) – непотпуно и паушално у жалби Поверенику изнео неистину. Стога је жалбу требало одбацити, прекорио је адвокат Повереника, наслућујући да је можда и он умешан у заверу против СНС-а.

Пошто је адвокат утврдио да СНС нема никакву базу, онда он није руковалац података, па нема обавезу да одговори на захтев. Што ће рећи да је адвокат Ивановић у правну праксу унео принцип да је ћутање негативан одговор.

Притом, како је и МТС саопштио да моји подаци нису уступљени нити јавно доступни, СНС ни на који начин није могао да ми упути позив, јер му лични подаци о мени и мом броју телефона не могу бити познати.

Ево још једног чуда – добио сам позив од СНС-а иако је то немогуће. Под условом да ми верујете да сам добио позив. Или да верујете да ме је звао СНС. А, као што смо већ констатовали, за чуда је потребна вера.

Али канонада адвоката Ивановића није готова. Пошто ме је сатерао у ћошак, утврдивши да СНС нема моја податке, са поља права прешао је на психологију. „Неутемељени наводи подносиоца жалбе јасно указују да је жалба политички мотивисана ради приказивања у јавности да се ради о странци која крши закон, иако она поступа савесно, стриктно се придржавајући прописа Републике Србије“.

Маске су пале. Остаје само питање како казнити оптуженог, односно мене. Подразумева се да адвокат предлаже да се жалба одбаци као непотпуна (нисам схватио шта јој недостаје, али зар је то битно) или одбије као неоснована. А да ми не би пало на памет да поновим злочин, адвокат предлаже да Повереник „обавеже жалиоца да Српској напредној странци надокнади трошкове жалбеног поступка“.

Повереник је, међутим, доказао да је уплетен у заверу и донео решење да СНС мора да одговори на захтев. А ја не морам да платим хонорар адвоката Ивановића, нити трошкове за коверту и маркицу.

Месец дана касније из канцеларије адвоката Ивановића добио сам допис у коме ме је благоизволео известити да СНС нити поседује нити обрађује било какве податке који се на мене односе. Па не може ни да ми омогући увид и копирање. Истих.

Ово је тренутак у којем треба замислити музичку позадину из шпице „Зоне сумрака“. Хајде да посматрамо свет из веверичије перспективе. Што ће рећи, не са гране, попут мајмуна за које нас режим држи, већ са пословично наивног становишта:

1. МТС није уступио СНС-у мој број телефона;

2. Неко ме је звао и представио се да зове у име СНС-а и да мој број има у компјутеру;

3. СНС нема податке о мени ни о другима, односно нема никакве базе података.

То би у свету веверица значило:

а) неко се лажно представио;

б) СНС не поседује базу података САДА, али ју је поседовао у време када ми је упућен позив;

ц) у име СНС-а звала ме је маркетиншка агенција или неко друго (правно) лице које је странка ангажовала у време предизборне кампање, а која поседује или је поседовала базу података.

У свету хијена све је једноставније, па би се могло десити и да:

д) СНС лаже или да јој

е) податке није доставио МТС у којој директорују функционери СНС-а, већ на пример БИА у којој директорују, гле чуда, функционери СНС-а.

Али останимо у оквирима и крошњама веверичије наивности и чедне упитаности над злим намерама, како је то срочио адвокат Ивановић „осупнут“ неправедним оптужбама на рачун његовог моћног клијента.

Наивни параноик у мени није ишао даље од тачке а). Ако се неко лажно представио, ко зна шта је желео. И откуд му мој број телефона. Ко зна какав ме је белосветски злочинац или шпијун наумио пропитивати о достигнућима напредњака у Београду. Узнемирих се, а чим сам се узнемирио, схватио сам да је једини лек за то да узнемиравање поделим са надлежнима – са МТС-ом.

Нови допис насловљен „Пријава узнемиравања“ крајем августа је био спреман за слање, тачније одношење у пословницу. Објаснио сам цењеном МТС-у, а.к.а. Телекому, шта се дешавало откад смо се последњи пут дописивали и затражио да утврди ко је власник броја са којег сам позиван, јер СНС тврди да ме они нису звали. Образложио сам им због чега за то постоји правни основ (члан 116. Закона о електронским комуникацијама) и због чега сам доживео узнемиравање, те сам закључио да су „испуњени услови да ми Телеком Србија достави податке о физичком или правном лицу на које је регистрован, односно на које је у тренутку позива био регистрован скривени број“. Такође, затражио сам да ми се доставе подаци о правном или физичком лицу које је платило трошкове позива који ми је упућен.

У пословници сам доживео исти ниво збуњености и непријатности као при првој посети. Дали су ми образац „Захтев за проверу злонамерних/узнемиравајућих позива“, али уместо описа у три реда, предвиђена ваљда за жалбе на несносне промоције магичних производа, спуштаче слушалице или дахтаче, прилажем цео елаборат, уз решење Повереника и одговор фамозног адвоката Ивановића.

Не помињу рок, а из напомене на обрасцу читам да ће „Телеком Србија предузети све мере на спречавању злонамерних/узнемиравајућих позива у складу са чланом116. Закона о електронским комуникацијама“. А тај члан прописује да је оператор, ако утврди да је злонамерни или узнемиравајући позив упућен са броја његовог претплатника, дужан да том претплатнику упути упозорење, односно, у случају поновног узнемиравања, предузме друге одговарајуће мере ради спречавања даљег узнемиравања. Ако није позивано са њиховог броја, проследиће том другом оператору пријаву, како би овај поступио на описани начин.

Дани и недеље, четири да будем прецизан, пролазе, Телеком не одговара, па их крајем септембра мејлом подсећам на захтев. Сазнајем да одговор могу очекивати „у најкраћем року“. И сутрадан добијам СМС којим ме обавештавају да је неопходно да „узнемиравање није старије од месец дана“, да обавезно наведем датум узнемиравања и времена када су примљени позиви, да још једном „извршим проверу“ и поново поднесем пријаву. Одговарам да ми не пада на памет, да сам све образложио у документима поднетим уз захтев и да очекујем да поступе по њему.

Непријатна ситуација – није прошао покушај да се одуговлачи, да се обесхрабрим предлогом да поново подносим захтев. Да ли ће Телеком, након што је утврдио на кога је био регистрован неидентификовани број, упутити (макар и не било јавно) упозорење СНС-у?

Не, пронашли су оригинално решење. Стиже допис у коме ме извештавају да су „пажљиво размотрили захтев, узели у обзир све релевантне чињенице и извршили све потребне провере“. И закључили: „Један позив не сматра се узнемиравањем“.

У међувремену, да отклоним сумње да неко лаже или вешто избегава да представи стварно стање у вези са злоупотребом података о личности, поново сам се обратио Поверенику са предлогом да изврши надзор над применом закона, односно утврди да ли је Телеком прекршио закон, на кога је био регистрован број са кога је позив (односно позиви и другим грађанима који су износили у јавност истоветна искуства) био упућен, и да утврди да ли је (правно или физичко) лице на које је број био регистрован прекршило Закон о заштити података о личности.

Од Повереника сам поново добио начелан одговор који „не прејудицира евентуалну одлуку у поступку надзора“, али не одговара на предлог да се надзор изврши. Уз појашњење одредби Закона о електронским комуникацијама обавештен сам да су за надзор над његовим спровођењем надлежни инспектори електронских комуникација, а да се Повереник у вези са позивима (и обиласцима бирача од врата до врата) изјашњавао у саопштењу.

Ту је, чини се, саги крај. Нисам желео да узнемиравам инспекторе електронских комуникација. Нити да посегнем за још једним узнемирујућим механизмом – да истражујем да ли је СНС пријавио трошкове телефонске линије и целе позиварске кампање у извештају о финансирању кампање поднетом Агенцији за борбу против корупције.

Јер, могло би се десити да бих морао да пишем допис директору Агенције, некадашњем финансијеру и изборном поверенику СНС-а, да од извршне директорке Телекома, чланице председништва СНС-а, тражи податке чији је број са кога представници СНС-а, који то нису, зову грађане који измишљају да их је неко звао. Па ако у међувремену изаберу новог Повереника, на пример адвоката Ивановића, он би се могао умешати у поступак и донети ново решење по коме бих платио трошкове рада Агенције, Телекома и Агенције за заштиту од јонизујућих зрачења и нуклеарну сигурност за период од када сам примио мистериозни позив до данас. А то би ме баш узнемирило.

Аутор је новинар из Београда и сарадник Транспарентности Србија.

(Пешчаник)