Куда иде Европа: Дугови, исламофобија и друге ствари

(НИН, 25. 11. 2010)

 Велика криза је покренула нову расправу о стању у Европској унији а пре свега o њеној будућности. Најакутније је питање угрожености еврозоне и опстанка евра

Баук кружи Европом, овај пут баук дугова. Тек што се Европа свикла да живи с „грчком трагедијом“ на свом југоистоку, пуца на северозападу. „Ирско чудо“ се претворило у „трн у оку еврозоне“. До јуче „пример над примерима“, европски модел препорода, најбољи пут за сиромашне народе који вапју да се уврсте у „развијени свет“, земља у коју су хрлили „страни инвеститори“ Ирска се нашла у чудној ситуацији: Брисел јој „нуди“ десетине милијарди евра „помоћи“ (да не буде забуне којој смо ми склони, ради се о кредитима), а Ирци на све начине покушавају да избегну да им се помоћ „уручи“.

Како је то могуће питају се земље које делегације ММФ-а дочекују као спасиоце из свемира? „Огромном штедњом влада ће покушати да некако попуни црне рупе у економији“, јавља дописник Би-Би-Сија из Даблина. „Ирци су врло поносни људи, двадесетих година прошлог века изборили су се за независност и не би им било лако да затраже помоћ од Европе – зато ће учинити све како би то избегли.“

Али, Ирска више није само „своја“. Ирска је и Европска унија. Национални понос против интереса великих банака? Ко ће кога, питање је сад. Али, док се нешто битно у овом свету не промени мање-више свима је јасно да „национални понос“ нема шансе. У ирском дугу највећи део отпада на немачке и британске банке. Процењује се да је то сума од 288 милијарди долара. Евентуални губитак двоцифреног броја милијарди угрожава опстанак сваке банке па и оних највећих, отуд нико не верује да ће земља чији ће буџетски дефицит у следећој години бити око 35% бруто националног производа моћи да заложи свој национални интегритет као залог за попуштање „гвозденог загрљаја“ банкарских интереса. „Ирци желе да избегну сценарио у којем би, у замену за такву помоћ, фактички изгубили самосталност у вођењу привреде.“

Немачка супермоћ и европатуљци: А Немци, наравно, желе да заштите своју економску доминацију. То ће бити један од нових изазова Уније. Иако то сада још није на дневном реду, вероватно је да ће бити један од највећих изазова.

Немачка супермоћ и европатуљци: А Немци, наравно, желе да заштите своју економску доминацију. То ће бити један од нових изазова Уније. Иако то сада још није на дневном реду, вероватно је да ће бити један од највећих изазова. „Није могуће да једна чланица спроводи политику која може да буде успешна само на рачун неке друге земље – у овом случају мислим на Немачку која је током година осигурала лавовски део тржишта еврозоне и сада има огромни трговински суфицит. А суфуцит за једну земљу подразумева дефицит за другу“, објашњава ово стање Сајмон Тилфорд из лондонског Центра за европске реформе.

Остало је упамћено да се и у „грчком случају“ као земља профитер појављује Немачка. А немачки предлог да „дужник“, ако нема да врати, може да прода неко острво запамћен је као - неко време прикривана - али јасна ароганција моћних и као тешка опомена малим. Од тог односа до нама из бивше СФРЈ познатих народних досетки у стиху „Даблин (а може и Солун, Лион, Плзењ...) ради, а Берлин се гради“ Унију вероватно дели само корак.

Међутим, нису ни Немци задовољни. Недавно су обелоданили документе из којих се види колики је притисак на њих вршен да се одрекну дојче марке. Али немачки евроскептицизам је рационалан. Немци нису ти који опструирају доношење буџета Уније за 2011. За то је било довољно и јако одбијање Холандија и Британије. Тако ће се буџет формирати од месеца до месеца.

Вође без харизме

Али, јавно мњење Немчке показује изразито незадовољство начином како се Европска унија води. Лепо се то могло видети при односу према искреним напорима председника Европске комисије Мануела Бароза да свом говору „о стању у Унији“ да форму годишњег обраћања нацији америчког председника. „Према истраживањима сваки други Европљанин се апатично односи према Унији... Због тога би био интерес председника Европске комисије да пробуди ентузијазам за Европу међу Европљанима. Али Бароза сигурно не одликује та страст“, ироничан је берлински „Тагесцајтунг“ у јавној дебати у којој је углавном констатовано да се „камелеон“ (такав је надимак смишљен за Бароза) фразама којима се пре свега „настоји избећи конфликт са земљама чланицама“, у ствари, бори за лични значај у утакмици са још двоје исто толико безличних лидера Уније – председником ЕУ Херманом ван Ромпејом и министраком иностраних послова Кетрин Ештон. Ова прича о Барозу је, у ствари, прича о евробирократији. „Барозо није стратег који има визију“, описује то стање „Фајненшел Тајмс“. „Његов говор је упућен члановима Европског парламента, а не народу Европе – он говори о народу, а не народу.“

Како сада ствари стоје? „Ми смо у кризи преживљавања“, каже председник Уније Херман ван Ромпеј. „Морамо заједнички да радимо да би смо спасли еврозону, јер ако не спасимо еврозону нећемо спасити ни Европску унију. Али ја сам уверен да ћемо ми превазићи ово стање.“

Криза руковођења у Европској унији поприма озбиљне размере. Све је више „зацртаних“ обавеза које се заборављају и одлука које се успут изгубе. Шта чинити? „Пре шест деценија Жан Моне, Роберт Шуман и Конрад Аденауер су били оснивачи Европе. Данас, Европској унији треба нова генерација лидера који могу удахнути живот у пројекат је опасно руиниран. Такви људи, засад, нису на видику“, констатује професор Чарлс Капчан, иначе члан америчког Савета за спољну политику.

Мастрихт на промаји

Истина је , како је констатовао „Њујорк тајмс“ ових дана да се и „сан о европској монетарној унији претворио у ноћну мору“. Не, није то на нивоу досетки истрајно и систематично евроскептичних Енглеза који воле да наводе како је фразу „Европска економска заједница“ први употребио Херман Геринг. Овде се ради о грубој реалности да је план из Мастрихта из децембра 1991, кључни договор за још чвршће повезивање Уније, данас више него уздрман. Тада, две године после пада Берлинског зида, европски лидери су се у јужној Холандији договорили о евру који је требало да донесе „либерализовану прекогранични трговину, да промовише стари сан о политичком јединству, да постане алтернатива долару као међународној резервној валути и – најкомпликованији задатак – да ограничи немачку доминацију на континенту ојачану после уједињења и то тако што ће се Немачка одрећи своје валуте и дати контролу над монетарним инструментом под европски надзор.“ Моћна немачка марка је отишла у историју. У ерво су полагане велике наде на многим странама.

Опијен успехом уједињења Немачке канцелар Хелмут Кол је тада говорио да је монетарна унија „без одговарајуће политичке уније као кула у ваздуху“. Међутим, председник Франсоа Митеран је, пет година касније, 1996. некако пред своју смрт рекао да је „његова сагласност за независност Европске централне банке била велика грешка“.

Како сада ствари стоје? „Ми смо у кризи преживљавања“, каже председник Уније Херман ван Ромпеј. „Морамо заједнички да радимо да би смо спасли еврозону, јер ако не спасимо еврозону нећемо спасити ни Европску унију. Али ја сам уверен да ћемо ми превазићи ово стање.“

Мултикултурализам на сметлишту историје

Врло слична је била и изјава канцеларке Ангеле Меркел пре неколико месеци. Међутим, оно по чему је Меркел последњих недеља у центру пажње је из сасвим друге сфере – реч је о њеној поруци о мултикултурализму. Кенцаларка је изабрала подмладак своје странке да саопшти да Немци не могу бити срећни што је „у Франкфурту на Мајни двоје од троје деце до пет година старости имигрантског порекла“. После те констатације, која заиста носи у себи нечег злослутног и опомињујућег, Меркел је извела далекосежан закључак: „Овај мултикултурални приступ, да ми живимо једни поред других и да смо обоји срећни због тога, тај приступ је пропао, потпуно пропао.“ Тако Немци покрећу „велике расправе“. Јаве да је разлог за расправу нестао.

Последице такве поруке је сасвим непроцењива у овом тренутку. Једна је ствар шта је Ангела рекла, а друга како то све моглу да схвате и примењују они који су то чули. Јер, мултикултуралност данашње Европе није само питање односа према гастарбајтерима и њиховом статусу у кризно време, мада и њих у Западној Европи има толико да су бројно већи од становништава низа држава. Овом изјавом је, у сваком случају, доведена у питање друштвена вредност нечега што је до јуче у европској култури сматрано базичном чињеницом.

Говорећи новинару хамбуршког „Шпигла“ Вилдерс није пропустио да буде јасан и духовит: „Људи мене воле или мрзе... Али моја партија и ја смо пре свега претња политичкој елити у многим земљама. Али они нас више не могу зауставити. Погледајте канцеларку Меркел која покушава да нас копира.“

Као што је Лав Троцки говорио да „свако време има своју песму“, тако се и немачкој канцеларки то „омакло“ у времену кад би 13% Немаца, према неким истраживањима, с одобравањем дочекало „долазак новог фирера“. „Кришчјен сајенс монитор“ ових дана је скренуо пажњи на још неколико резултата тог истраживања: да би се више од 60% Немаца радо сложило с ограничавањем практиковања ислама, а 17% их верује да „Јевреји данас имају премного утицаја“.

Европљани у Европу (не)верују

Различито се објашњавају те чињенице, које иначе у Европској унији уопште нису немачка специфичност: од „раста национализма“, преко јалових либералних прича о јачању „екстремне деснице“, те ксенофобијом која се, што је вероватно најбитнија чињеница у свему, оверава на демократским изборима широм Европе. Још 2005. године Лех Качински, одмах пошто је изабран за председника државе, без устезања је говорио: „Пољаке у будућности занима Пољска, а не Европска унија.“ Или, Покрет за бољу Мађарску Јобик, који аналитичари на Западу виде као „фашистичку“ и „антисемитску“ партију, 2006. године није имао ни једно место у парламенту, да би ове године постао трећа партија по снази у држави, и то за петама водећим. Ни „стара Европа“ уоште не оскудева сличним случајевима. У земљи у чијем су главном граду и седиште Уније и седиште НАТО, Фламанци и Валонци су уједињени око својих партија које више личе на националне фаланге него на демократске организације. Супростављеност је таква да политичари не могу да успоставе ни минимум договора око конституисања извршне власти после избора. Тако се у формирање белгијске владе може пратити као приказивање оних сапуница без краја. Иако је претходник свих ових „десничара“ недавно погинуо у саобраћајној несрећи, Аустрија стално показује да није случајно земља у којој је демократским путем изабран Јерг Хајдер а чије је владање земљом спречено претњом санкцијама из Европе, која је тада изгледала сасвим другачије. Данас Хајдерови политички истомишљеници побеђују и у Швајцарској, Шведској, Холандији и где све не.

За саму климу у Унији од ових политичких манифестација расположења још су важније чињеници о генерацијски различитом односу према „европској интеграцији“. Недавно истраживање је показало да готово два пута више Француза старијих од 55 година види Европску унију као „гаранта мира“ на континенту него што је то уверење раширено међу њиховим синовима и кћерима, тј. у популацији испод 36 година старости. А Европска унија је, подсетимо, пре свега била мотивисана страхом од могућности обнављања „крвавих сукоба“ из два светска рата. Европљани су пре пола века имали то у непосредном искуству. Некад се у Унију веровало као у велику визију, а данашње генерације ју доживљавају без емоција с израженим хладним калкулантским односом. Рационално гледано ово звучи парадоксално. Дуго се говорило да више интеграција, заједнички живот, технолошке могућности, повећано кретање становништва, раширено образовање носе више међусобне љубави и позитивног прожимања. Старе чланице уније за такав однос „оптужују“ нагло ширење Уније, а нове чланице се суочавају са све ширим списком заувек „изгубљених илузија“ и неиспуњених очекивања. Та диспропорција се одржава и у односу према НАТО, војној надформацији Европске уније, тј. према ратовима у којима грађани Уније учествују. Рецимо, две трећине Немаца се оштро противе даљнем присуству Бундесвера у Авганистану, док нове чланице засад још увек „радо иду“ у оно што се често еуфемистички зове међународне мисије.

Успон Герта Вилдерса

Додуше ту се интереси нације не поклапају обавезно с интересима владајућих структура. Карл Теодро Гутенберг, немачки министар одбране, говорио је ових дана да се „Немачка треба припремити за употребу своје војске за заштиту економских интереса земље“. Кад су Гутенберга подсетили да је због сличне изјаве у Авганистану почетком године немачки председник Хорст Келер морао да поднесе оставку Гутенберг је рекао да се он „до дана данашњег пита шта је у тој изјави било неодмерено“. Данас очигледно ништа. Напротив, звучи логично. У великим друштвеним кризама све се драстично убрзава.

Сличну би причу могао да исприча и Герт Вилдерс вођа холандске Партије слободе, једна од најзанимљивијих и најзнаковитијих политичких личности новије генерације европских лидера. Кад се појавио с идејама „религиозног и расног ексклузивизма“ Вилдерс је третиран као екстремиста који крши закон. Извођен је пред судове, вођени су процеси, али није осуђиван. Сад је члан владе Холандије. „Они (његови опоненти, прим.ред.) не морају делити наше мишљење, али сада више не могу остати при ставу да су Вилдерс и његови подржаваоци екстремисти. Свако ко тврди да су 2 милиона Холанђана екстремисти није у сукобу са мном већ пре свега с бирачима.“ Говорећи новинару хамбуршког „Шпигла“ Вилдерс није пропустио да буде јасан и духовит: „Људи мене воле или мрзе... Али моја партија и ја смо пре свега претња политичкој елити у многим земљама. Али они нас више не могу зауставити. Погледајте канцеларку Меркел која покушава да нас копира.“

Ислам је Европи заменио старог великог непријатеља из времена Хладног рата – СССР. Спољни непријатељ у кризама зна бити врхунско уједињујуће средство.

Шта је програм тога што би се могло назвати „нова десница“? Жан-Мари Лепена у Француској, немачке Републиканце, Британску националну партију, десне партије у Шведској, Словачкој или Швајцарској повезује „окретање себи“, првенство националног, страховања од надржавних институција и уједињујући осећај о великој опасности од – ислама. Герт Вилдерс ће објаснити да је „највећи европски проблем – не данас, него деценијама уназад – културни релативизам. То је водило ситуацији да данас Европљани више не знају на шта би требало да су поносни и ко су они у ствари – зато што либерални и наметнути левичарски концепт каже да су све културе исте.“ На потпитање „исте или једнаке“ Вилдерс ће објаснити: „То је оно што се описује оном лепом немачком речју Leitkultur, што значи 'доминантна' или 'водећа' култура. Мислим да ми морамо бити поносни што је наша култура боља него исламска, на пример.“

Мухамедова најезда и последице

Оно што се у Европи види као забрана минарета, бурки, зарова, суњичење Кур'ана за књигу која промовише „свети рат“, потиче од сазнања да је „у Енглеској најчешће бирано име за дечаке у последњој години дана Мухамед“ и сличних детаља из европског мултикултуралног живота. Онда се на то каже да „ја немам ништа против мислиманских беба“, али „ако је Мухамед најчешће име у енглеском језику, ми смо у проблему“. Шта је одговор: „Европа мора да устане, да уједини снаге и каже исламском свету: доста је доста, ми ћемо бранити себе, у демократском смислу.“ За ове речи најважније је сазнање да их у Европи данас могу изговорити и Герт Вилдерс и Ангела Меркел, а не би с њима на уснама замуцао ни Никола Саркози кад би кренуо да се огласи по том питању.

Ислам је Европи заменио старог великог непријатеља из времена Хладног рата – СССР. Спољни непријатељ у кризама зна бити врхунско уједињујуће средство. Методи и средства за решавање „проблема ислама“ нису још конкретизовани, али унтрашње напетости се све чешће разрешавају уличним демонстрацијама. Утисак је да су на челу тог „покрета народних маса“ Французи. Они су на улицама најубедљивији. Николу Саркозија су ти сукоби коштали озбиљног губитка популарности, мада су учинци штрајкача, засад – половични.

У тим акцијама радници и даље, без обзира на озбиљно опадање моћи синдикализма, изгледају најорганизованије. „Беле крагне“ се традиционално осећају ближе моћним па су њихови штрајкови и ретки и толико софистицирани да више личе на недељне шетње него на борбу „бити или не бити“. Прикључили су се и студенти и средњошколци, жестоко наравно, али прилично анархично. Неке пароле су постали хитови досетљивости. На пример: „Карла, ми смо као и ти, је.. нас шеф државе.“ Или: „Добро погледај свој ролекс, време је за побуну.“ (Асоцијација на изјаву Саркозијевог пријатеља Сегала који је рекао да „ако немате ролекс кад стигнете до педесете године, јасно је да сте протраћили живот“.) Типична су и натезања око броја штрајкача: на тврдњу синдиката да је на улицама 3,5 милиона грађана, огласи се полиција са проценом да, у ствари, протествује 1,1 милион људи. На то је стигла досетка: „Никола Сракози је, према процени синдиката, висок метар и 20, а према полицијским изворима – метар и 80!“ У сваком случају, „учешће улице“ у сређивању стања у Унији је потпуно извесно и биће све јачи аргумент презрених и сиромашних.

Жижекова контра-револуција

Истраживачи штрајкова у Европи, ипак, су утврдили да мит о Французима као водећој штрајкачкој нацији није у сагласности с чињеницама. Французи су у периоду од 1900. до 1970. били негде у средини табеле која је рангирала штрајкаче. На самом врху су били Скандинавци. А погрешан утисак настаје, изгледа, због менталитетских разлика. Французи „пукну“ и одмах излазе на улицу, али зато брзо губе дах. Скандинавци, међутим, прво преговарају а кад преговори пропадну крећу на улицу – а онда нема прекидања док се не укаже некакво решење.

Нема озбиљне уједињујуће идеје како да се реструктуира глобална економија, него сви стално понављају „О, не, ми желимо само да решимо свој проблем и ништа нас даље не занима.“

Нико у овом тренутку не може да одговори на питање које је било на насловној страни „Тајма“ почетком године: Куда иде Европа? Зато смо за крај ове приче изабрали једно мишљење, које није само страх и туга. Нуди могуће решење. Мало је чудно што левичар нуди опстанак status quo, али много тога у Европи више не личи на себе. Славој Жижек, словеначки филозоф, један од најпопуларнијих тумача модерних кретања, „Елвис теорије културе“, жали што нема глобалне алтернативне визије и што се друштво стално врти у круг. Нема озбиљне уједињујуће идеје како да се реструктуира глобална економија, него сви стално понављају „О, не, ми желимо само да решимо свој проблем и ништа нас даље не занима.“

Ни Жижек не претендује да зна решење, али му се „случај Норвешке“ чини нечим што изгледа најприличније да се понуди као „предлог за размишљање“. „Представници различитих социјалних снага – синдикати, индустријалци - што изгледа једино могуће у Скандинавији, састали су се и закључили неку врсту друштвеног уговора... То савршено функционише“, објашњавао је Жижек Американцима приликом недавног боравка у „новом свету“. „Али, важно је напоменути да то није због нафте (којом Норвешка располаже). Како ми је показао један пријатељ њихов доходак per capita је 50 одсто виши него у Шведској, чак и кад се одбије оно што долази од нафте.“ Норвежани су одавно дигли руке од неолибералног модела и имају врло висок ниво здравстене заштите, инсистира се – потпуно супротно од светске моде - на егалитаризму. „У Норвешкој, рекли су ми, у великој компанији, приватној, сасвим је уобичајен однос плата радника и шефа један према четири.“ Жижек који важи за левичара не верује у револуцију: „Ми још увек имамо маневарског простора да ствари поправимо. Само треба да све погурамо још мало.“ Жижек није узимао за битно то што Норвешка није у Европској унији.