Најпре вода за цео Београд, па тек онда „Београд на води“

(Сведок)

“Београд уопште није леп град. Како може бити леп тај необуздани, несмишљени дар-мар улица, узбрдица, низбрдица, кућа без стила, без душе, без историје? Историјска лепота Београда је бајка за децу и провинцијалце”.

Овако је Борислав Пекић писао о Београду, а много га је волео.

Волимо га и сви ми који у њему живимо, али свако од нас жели да Београд постане бољи, а да ипак остане другачији од других градова.

Ја желим да Београд буде европска метропола у правом смислу те речи, чист, отворен и гостољубив град, са јаким универзитетом и богатом културном понудом. Овај данашњи пре личи на престоницу једне балканске провинције него на град у који је Европа одавно морала да стигне.

Волим Београд јер је једино место на свету које зовем – мој дом – и баш зато не могу да се помирим са стварношћу у којој Народни музеј годинама окапава под скелама, а Музеј савремене уметности стоји замандаљен и заборављен.

Тешко ми пада чињеница да у мом граду има далеко више печењара него галерија, све мање старих кафана, а све више кафића у којима нема шансе да попијете праву домаћу кафу.

Прљаве и оронуле фасаде некадашњих лепотица са којих данас отпадају комади опасни по живот, стоје наспрам стакла и челика тзв. паметних зграда.

Тужно је што за све ове деценије Београд није успео да постане економско-финансијски центар овог дела Европе и што га странци углавном доживљавају само као место јефтине забаве и јела са роштиља.

Београду су осим нових тржних центара потребне и јасне стратегије и планови развоја, јер Београд се сваким даном шири и расте и залази дубоко у Шумадију. Знате ли да и Аранђеловац већ годинама жели да постане београдска општина?

Али, Београду нису потребна нереална обећања у предизборној кампањи нити рециклирани грандиозни пројекти који се у недостатку нових идеја извлаче из нечијих фијока.

Најпре асфалт у свим улицама, довољан број чистих и исправних аутобуса, трамваја и тролејбуса, па тек онда метро.

Прво довољно места за паркирање, па онда најстроже казне за бахате возаче.

Најпре вода за цео Београд, па онда „Београд на води“.

Трећина Београђана данас, у 21.веку, нема решен проблем или водовода или канализације. Читава насеља, па чак и Дедиње, немају прикључак на градску канализациону мрежу.

Заблуда је да се у Београду добро живи, јер Београђани деле судбину целе Србије. Највећи проблем Београда јесте незапосленост, мале плате оних који раде и бедне пензије оних који су до јуче радили. Београду су неопходни озбиљни домаћи и страни инвеститори који ће отворити нова радна места, баш као и у целој Србији. Неке велике инвеститоре отерала је градска бирократија својим одуговлачењем при издавања грађевинских дозвола, а неке безобзирност и ароганција појединаца из републичке владе.

Да, у Београду живи и привилегована, богата мањина скоројевића који кад се попну на новчанике виде Хималаје, али никада се у том свету нисам ни кретала, нити имала жељу да им се на било који начин приближим. Чак ме ни бављење политиком није одвело на ту страну јер дубоко презирем ту noveux riche класу фолираната без образовања, духа и смисла за хумор. 

Морају да се ојачају везе између Београда и његовог универзитета јер одавде у свет одлазе млади школовани људи и тамо граде каријере, што је доказ квалитета Београдског универзитета. Само нова радна места ће школоване људе задржати овде. Зато је развој, а не штедња и стезање каиша, не мањи већ већи буџети за просвету, културу и науку, једина шанса за младе људе. Без младих људи Београд не може да буде европска престоница са душом. А баш такав Београд желим.

Београду је такође потребна децентрализација јер свака власт треба да буде што ближа грађанима. Зато неке природне целине у постојећим градским општинама треба да буду нове општине јер грађани то желе. Мислим на леву обалу Дунава (Дунавски венац), подавалска села (Авалски венац), Бежанију, Батајницу... Наравно, без нових трошкова и без увећања администрације, већ бољом прерасподелом постојећих.

Градске општине морају да имају и више новца и више надлежности. Неодрживо је да 7/8 од градског буџета који износи 65 милијарди динара остаје граду и градској управи, а да се једна осмина дели на 17 градских општина!

Недопустива је концентрација и новца и моћи у градској управи, а да општине имају симболичне надлежности и минимални буџет.

Желим да Београд буде безбедан град, да се градска скупштина пита ко ће бити шеф полиције, а не да се решење намеће из републике из нечијег кабинета. Нарочито је важна безбедност деце у школама, жена и старих, немоћних суграђана. Потребан је и видео-надзор и школски полицајац у свим школама јер, нажалост, дилери дроге круже и око основних школа.

Желим да Београд буде познат по толеранцији, а не по ароганцији. Да нормално постане стварно, а да Београд поново постане свет, препознатљив по енергији, ентузијазму, београдском духу, интелектуалцима, хумору и идејама.

Разумети Београд не значи само волети га оваквог какав је данас, већ поштовати свакога ко је својим животом и радом допринео да се неке ствари покрену и промене на боље.

Мртви су много више стварали овај град него ми живи.

Живети у Београду је привилегија, али и одговорност. А Београд нема никог осим нас Београђана, као што давно рече Душко Радовић.