Немам речи

Какве везе има јучерашња посета (уторак, 19. фебруар) председника Србије Институту за мајку и дете са аутоцензуром и гушењем слободе говора и мишљења?

Директан пренос председниковог упада у дечју болесничку собу, сликање и грљење са напаћеним малишаном оболелим од најтеже болести био је толико страшан, да би од тога једино страшније могло бити да се слободно каже оно што о томе једино може да се мисли.

Чак и да у Србији не влада епидемија грипа и да у болницама нису забрањене посете и да се овај најдражи гост спустио на дечји болнички кревет кроз димњак без сагласности лекара, та идеја је тако нездрава, да би болесније од тога могло да звучи једино ако би се о таквом потезу слободно изговорило једино што о томе може да се мисли.

Једино примитивније од полусатне конференције за штампу у ходнику Института за мајку и дете на којој, наравно, није било питања за директора болнице, било би да је неки новинар изговорио једино питање које се у тој ситуацији могло поставити председнику, а на које огроман број грађана одавно тражи одговор.

Када неукус најширег спектра постане толико упадљив, онда је немогуће не помислити да креатори таквог концепта имају врло одређену намеру

Када неукус најширег спектра постане толико упадљив, онда је немогуће не помислити да креатори таквог концепта имају врло одређену намеру.

Када догађаји, изјаве и потези постану толико необуздано прости да је једино простачкије говорити о томе, онда не знам чиме би се могло посегнути, осим за чувеном “аутоцензуром”.

Како би савршеније могла да се формулише “биг идеа” да се запуше уста сваком ко још увек хоће да каже шта мисли, а да се то не зове цензура, осим једноставним упутством:

“Оставите их без речи!”

И заиста не знам да ли има неког ко се јуче затекао испред телевизора, а да није остао без речи и са скупљена три прста којима се крстио гледајући како де наш председник упркос упозорењу доктора (које се јасно чује на снимку) “нећемо унутра”, пробија са врата собе ка малом болеснику прихватајући сугестију затечене несрећне мајке да нема потребе да ставља маску.

Рећи да је то била демонстрација недостатка сваке емпатије, тешког заборава, злоупотребе и института и мајке и детета, не значи ништа. Ниједна од тих речи не би била израз истински слободног говора и мисли. Па пошто већ знамо да је тако, онда је много поштеније ћутати. Макар се то звало “аутоцензура”.

Као што би било одговорно прећутати и праве речи које не само јучерашња представа заслужује.

Макар то у овом тренутку деловало као саучесништво у пројекту “ућуткивања”.

“Завезивање” језика није предаја.

Предаја може бити само пристанак на играње намештених “фота”.

Стратегија већине је јасна: “Оставимо их без речи, натерајмо их на псовке”.

Стратегија већине је јасна: “Оставимо их без речи, натерајмо их на псовке”

С једнаким ентузијазмом, као јуче у ходнику болнице, она се спроводи годинама уназад у телевизијским студијима, по трговима Србије, а до јуче и у Парламенту. Они који су гледали преносе скупштинских седница у данима пошто је опозиција одлучила да напусти “журку”, могли су јасно да виде колика је штета што то нису урадили још накјуче.

Постоје дани кад нема часнијег избора него ћутати и крстити се. И молити, ако никог другог, онда самог себе, да се не претвориш у оно у шта бу претворити те хтели.

(Блиц, гласразума.рс)

Видети још: Епидемиолог Зоран Радовановић: Вучићева посета хематоонколошком дечјем одељењу није била разумна; Новинарка Танјуг-а упитала оболело дете: Хоћеш да кажеш свима, ко је тражио да се слика са председником?

Н1: Због грипа забрањене су посете болницама - осим ако нисте председник Вучић; Златибор Лончар: Деца са најтежим обољењима, за коју је крање неизвесно шта ће бити, имају жељу да виде председника