Početna strana > Prenosimo > Nije mu se odlazilo sa ovoga sveta
Prenosimo

Nije mu se odlazilo sa ovoga sveta

PDF Štampa El. pošta
Matija Bećković   
petak, 12. mart 2010.

(NIN, 11.3.2010)

Smrt Mome Kapora jedinstvena je prilika da se vidi je li Beograd živ ili nije.

I već na njegovom ispraćaju uveravamo se da 011 još živi, i da najvrelijim suzama oplakuje svog omiljenog pisca i najvoljenijeg građanina.

Od velike gospode koje je Beogradu podarila Hercegovina Momo Kapor ostaje među najvećima kao i ponajveći Beograđanin među Beograđanima.

I dan njegove smrti morao je biti “taman i hladan dan“.

Ima najmanje pedeset godina otkad mi je pesnikinja Sana Tanasković u redakciji „Prosvete“ rekla kako se samo još jedan čovek smeje i govori kao ja i da se zove Momo Kapor. Tada sam prvi put čuo za njega, a danas nema nikog ko ne zna to ime i gotovo da nema ni jedne kuće bez nekog od njegovih dela. Napisao je koliko jedno udruženje književnika i naslikao koliko cela likovna akademija.

U višegodišnjoj bici sa opakom bolešću pokazao se i upisao u znamenite hercegovačke junake, mirno gledajući smrt pravo u oči. Više je mislio na svoju redovnu rubriku nego na svoju boljku. I kad mu se uzimao govor i slabio vid nije se odvajao od pribora za crtanje i pisaće mašine. Do poslednjeg daha se nije zatvorio u sobu već zamajavao smrt skačući u more i pentrajući se uz planine. Nije mu se odlazilo sa ovog sveta niti mu je njegova ljubav dala da ode. Svaki dan se raspitivao šta je objavljeno u medijima i znam koliko ga zanima kakvi su nekrolozi i današnja sahrana. Zato bi bilo pravedno i lepo kad bi njegove rubrike još dugo redovno izlazile kako bi se produžio njegov jedini pravi život i teže primećivalo da ga nema. Od svih galaksija najmilija i najvažnija bila mu je ona Gutenbergova iz koje nikad neće otići. Imao je tri godine kad mu je majka Bojana poginula štiteći ga svojim telom. Ostao je živ da o tome posvedoči i dokaže da nije zaludu dala život za njega. Svedoci smo kako se među brdima snimaka Mome Kapora kao ikona izdvojila ona fotografija na kojoj se vidi ta lepa stasita žena kako vodi za ruku svog sina.

Njegov otac je napisao Rodoslov Kapora u kojem je svom jedincu (zamislite, čudio se Moma) posvetio samo jednu rečenicu: “Momčilo Gojka Kapor. Nema muške dece.“ Za žensku decu nema mesta u Rodoslovu.

A siroče Momčilo Gojka Kapor je napisao: “Istorija me nikad nije zanimala. Osećao sam se kao da sam sebe rodio i da potičem ni od kuda. Moje porodično stablo ne ide dalje od mojih đonova.“

Pa ipak kad je došlo stani-pani i bio primoran da bira samo jedno, ovaj najgradskiji i najmoderniji pisac čiji su đonovi držali korak s vremenom, ni za blago i slavu celog sveta nije dao ni svoj rodoslov ni zemljani pod svoje kuće u Mirilovićima.

Izgovaram ovo neveselo slovo i po njegovoj želji a nismo se nikada sreli a da smo i trena bivali neveseli. Momo Kapor je bio od onih ljudi koji ne mogu da ostare i ostao je mladić i u svojoj 73. godini.

Smrt je odnela ono što je njeno. Dokopala mu se tela, ali njegovom delu nije naudila nego ga učinila još vidljivijim i neponovljivijim nego što je bilo.

Dragi mi sabrate i kume Momčilo, sve te pitah sem kojim si putem otišao: preko Liješnja ili uz Mrtvicu, pored škole ili pored Bajčetića kuća? Koji god si put izabrao stigao si ne samo u bolji svet nego i u bolje društvo. Ko ti ne bi zavideo što ćeš već večeras biti sa Duškom Radovićem i Branom Petrovićem, Bogdanom Tirnanićem i Jovanom Raškovićem, Petrom Lubardom i Nedeljkom Gvozdenovićem. I tolikim tvojim prijateljima u ovoj aleji koji će te sačekati.