четвртак, 18. април 2024.
 Ћирилица | Latinica

Нови број

Тема: Светска економска криза и Србија (II)
Банер

Претходни бројеви

Банер

Пронађите НСПМ на

&

Нове књиге

Банер

Едиција "Политички живот"

Ђорђе Вукадиновић: Од немила до недрага

Банер
Банер

Часопис НСПМ или појединачне текстове можете купити и у електронској форми na Central and Eastern European Online Library

Банер
Банер
Почетна страна > Преносимо > Нови хладни рат на помолу?
Преносимо

Нови хладни рат на помолу?

PDF Штампа Ел. пошта
Роберт Легволд   
субота, 04. октобар 2014.

Шта Москва и Вашингтон могу научити из последњег

Нико не би требало да конфронтацију Русије и Запада уобичајено назива ‘’новим Хладним ратом’’. На крају крајева, тренутна криза тешко достиже дубину и размеру такмичења које је доминирало светом у другој половини 20. века. Прихватајући премису да су Русија и Запад заглибљени у таквом конфликту могла би навести креаторе политика на стварање погрешних, чак и опасних, стратегија. Коришћење таквог назива је стога озбиљна ствар.

Опет, важно је називати ствари њиховим именима, а распад односа Русије и Запада заиста заслужује да буде назван новим Хладним ратом. Тешка реалност је да се, без обзира на исход кризе у Украјини, односи Русије са САД и ЕУ неће вратити на уобичајени ниво како се догодило после руско-грузијског рата 2008.

Обамина администрација постигла је одређене успехе у отопљавању америчко-руских односа од 2008. Две стране су склопиле нови уговор о редукцији стратешког наоружања, договорили се о увођењу тежих санкција Ирану, сарадњи на рутама за снабдевање НАТО трупа у Авганистану и радили заједно на плану Барака Обаме да стави под контролу нуклеарне арсенале широм света. Односи никада нису заиста прешли на следећи ниво, јер је даљи напредак осујећен неслагањем по питању ракетног штита, рата НАТО алијансе у Либији, грађанским ратом у Сирији, као и репресивним мерама које Путинов режим примењује над сопственим грађанима. Ипак, све те препреке нису у потпуности уклониле наду да Москва и Вашингтон могу доћи до заједништва у низу критичних питања.

Та нада је сада нестала. Криза у Украјини обе стране је гурнула преко литице и створила нове односе који не укључују двосмислености карактеристичне за односе у последњој деценији постхладноратовског периода када једна страна ону други није гледала ни као пријатеља нити као непријатеља. Русија и Запад сада су противници.

Без обзира на исход кризе у Украјини, односи Русије са САД и ЕУ неће вратити на уобичајени ниво

Иако ће овај нови Хладни рат бити потпуно другачији од ‘’оригинала’’ (даље: без наводника), ипак ће нанети значајну штету. Супротно оригиналу, овај неће обухватити цео свет. Свет више није биполаран, те ће значајни региони и играчи, као што су Кина и Индија, избећи да буду увучени у његов вртлог. Као додатак томе, нови конфликт неће супротставити један ‘’изам’’ другом, нити ће постојати стална претња нуклеарним армагедоном. Ипак, нови Хладни рат ће утицати на сваку димензију међународног система. Путинов нагласак на отуђењу Русије од западних преовладавајућих вредности добиће на јачини. Коначно, како криза у централној Европи ескалира, опасност од нуклеарног рата ће се брзо вратити.

И за Москву и за Вашингтон, стога, главни циљ мора бити да зауздају конфликт и да осигурају да он буде што краћи. Да би постигли овај циљ, обе стране морају пажљиво проучити оригинални Хладни рат. Током тог конфликта, две стране, упркос љутом ривалству, биле су у могућности да развију низ механизама за смањење тензија и ограничавање ризика. До седамдесетих, амерички и руски лидери успели су да се фокусирају на области сарадње, нарочито по питању нуклеарног наоружања, што је постао њихов примарни циљ. Без одустајања од темељних разлика које су их ставиле у непријатељски положај, обе стране су пригрлиле дијалог уместо изоловања друге стране. На крају Хладног рата, искрени, премда уз пуно саплитања, напори америчког председника Роналда Регана и совјетског премијера Михаила Горбачова да схвате шта је заједничко за обе стране, снажно су утицали на овакав исход. Данас, како се лидери у Москви и Вашингтону крећу у супротним правцима, могли би за тренутак да погледају у прошлост и у своје претходнике и начине њиховог приступања изазовима Хладног рата.

Велика хладноћа

Упркос свим разликама између два периода, нови Хладни рат дели многе одлике свог претходника. Најпре, руски и западни лидери почели су да употребљавају тешке речи – баш као што су њихови претходници радили на почетку првог Хладног рата, са предизборним говором совјетског премијера Јозефа Стаљина фебруара 1946. и говором о гвозденој завеси британског премијера Винстона Черчила месец дана касније. Овог марта је, рецимо, Путин бранио одлуку Русије да анектира Крим рекавши да су Вашингтон и његови европски партнери руковођени пре ‘’законом оружја’’ него међународним правом и да их је њихова ‘’изузетност’’ убедила да могу употребити незакониту силу против суверених држава, правећи коалиције на принципу ‘ако нисте са нама, ви сте против нас’’’. Током маја, Александар Вершбоу, заменик Генералног секретара НАТО, рекао је да би Русија сада ‘’требало да се посматра више као противник него као партнер’’.

Друго, као у раним фазама оригиналног Хладног рата, свака страна види конфликт искључиво као резултат деловања друге стране. Ниједна не обраћа пажњу на компликоване интеракције које су довеле односе на овако низак ниво. Преокупација на сваљивање кривице на другу страну подсећа на ставове из касних педесетих и  раних шездесетих, када је једна страна видела другу као инхерентно непријатељску. Тек након преживљавања Берлинске кризе између 1958. и 1961. и Кубанске нуклеарне кризе 1962, Американци и Совјети су направили ,,корак уназад’’ како би размотрили где се њихови интереси укрштају. Следећих десет година, они су испреговарали три велика споразума о контроли наоружања: Ограничени договор о укидању тестирања нуклеарног оружја, Уговор о спречавању ширења нуклеарног оружја, те су одржани први Разговори о ограничавању коришћења стратешког оружја (САЛТИ).

Треће, као током већег дела оригиналног Хладног рата, ниједна страна сада не очекује превише од међусобних односа. Изоловани моменти сарадње могу да искрсну када се догоди да се интереси по специфичном питању поклапају. Међутим, нико не верује да је могућа системска сарадња по низу питања са циљем промене природе генералних односа. Нити једна страна има вољу да начини први корак у том правцу.

Четврто, да би казнио Моксву и указао на цену коју ће она платити за будућу агресију,Вашингтон је одлучио да се врати серији хладноратовских мера. Почев од марта, војна сарадња са Русјом је суспендована, те су прекинути преговори о ракетном одбрамбеном штиту. Обамина администрација такође је укинула извоз цивилне технологије, која потенцијано може бити употребљена у војне сврхе, у Русију, суспендовала сарадњу са Русијом на пољу пројеката везаних за нуклеарну енергију, прекинула контакте НАСА са руским колегама и ускратила руским специјалистима улазак у лабораторије америчког одељења за енергију. Многе од ових мера ће вероватно остати на снази након што се украјинска криза заврши. Међутим, чак и оне које буду биле укинуте оставиће тешке последице.

Пето и најозбиљније, као што је безбедносни сукоб у срцу Европе сачињавао епицентар оригиналног Хладног рата, поновна несигурност централне и источне Европе карактерисаће и овај конфликт. Почев од деведесетих, НАТО се проширио на већи део источне Европе, укључујући балтичке државе, померајући притом европску политичко-војну границу до ивица бившег Совјетског савеза. Увећање НАТО такође је трансформисало Белорусију, Молдавију и Украјину у ,,земље између’’. Данас, како Москва утврђује своје снаге на западу Русије, а НАТО се поново фокусира на Русију, војни обрачун у Европи после две деценије мира поново се актуелизује на источним ободима.

Црвена зона

Неки ће претпоставити да нови Хладни рат, иако непожељан, неће значити ни близу као прошли, посебно стога што модерна Русија представља сенку оне претње коју је некада представљао Совјетски савез. Истина је, наравно, да САД уживају велику материјалну предност над својим противником: Њена економија је осам пута већа од руске, а њен војни буџет седам пута. Поред тога, обим изазова са којима се Вашингтон суочава, од турбуленција на Блиском истоку, до растућих тензија у азијско-пацифичком региону, може учинити распад односа Русије и САД и већим делом Европе релативно неважним.

Москва и Вашингтон морају се фокусирати на то да нови Хладни рат буде што је могуће краћи.

Међутим, сумња у значај продужене конфронтације дубоко је погрешна. Говорећи истину, уколико приступи Русије и САД једно према другом буду и даље карактерисани непријатељским ставовима, то ће тешко оштетити спољне политике обе земље, практично сваку димензију међународне политике и скренуће пажњу са највећих безбедносних изазова новог века.

Вашингтон се већ неколико година труди да преоријентише своје дипломатске и војне ресурсе у азијско-пацифички регион. Догађаји у Украјини условили су страх Токија да ће нови фокус Вашингтона на Европу смањити његову посвећеност Азији и, прецизније, посвећеност помоћи Јапану који зебе од растуће Кине. Јапански лидери су чак забринути због млаке реакције Обамине администрације на анексију Крима, јер им је то показало каква би реакција уследила и ако Пекинг одлучи да заузме проблематична Сенкаку острва (у Кини познатија као Диао-Ју острва) у Источном кинеском мору. Поред тога, ратоборна Русија ће ометати, пре него помоћи, сваки амерички покушај да сузбије кинеску агресију. Слично, у времену када је Вашингтону потребна сарадња Русије како би се изборила са новим изворима глобалне несигурности, Москва ће устукнути ометајући америчке напоре да се избори са тероризмом, климатским променама, ширењем нуклеарног оружја и дигиталним ратом.

Притисак на преоријентисање плана америчке одбране на оно што многи конгресмени и савезници САД на истоку Европе виде као оживљавање руске војне претње закомпликоваће жељу Пентагона да уштеди новац модернизацијом и генералним смањењем војске. Америчка војска, која је тренутно фокусирана на борбу против тероризма и обезбеђивања уласка на мора у околини Кине, мораће сада да појача капацитете како би водила копнени рат у Европи.

Нови Хладни рат са САД и Европом наштетиће Русији много више, јер је Русија многи зависнија од Запада него обрнуто, барем у једном посебном значењу. Да би модернизовала своју инфраструктуру из совјетског периода, Русија је рачунала на улазак западне технологије и капитала. С обзиром да је та опција сада изгубљена, Москва ће бити приморана да постане много зависнија било од своје везе са Пекингом – у којој она представља млађег партнера – или од партнерства са земљама које не нуде ништа слично ресурсима САД и Европе.

Пре само четири године, након што је глобална економска криза разоткрила слабости руске економије, руски председник Дмитриј Медведев рекао је да је његовој земљи потребно ,,специјално партнерство за модернизацију’’ са САД и земљама ЕУ. Међутим, сада, како се продубљује криза у односима, Русија већ осећа проблем, јер капитал одлази из земље, кредитна тржишта опадају, а руска економија ће убрзо ући у рецесију.

Такво економско стање може да произведе одговор руских лидера са циљем сузбијања домаћег неслагања, чак и јачи него што се одговара на могуће социјалне немире, а што може да појача репресију и створи снажну опозицију. У међувремену, затровани односи Русије са САД и европским партнерима могу да наведу руске савезнике попут Јерменије, Белорусије и Казахстана – све су кључне за руске планове о Евроазијској економској унији и снажнијем уговору о колективној безбедности – да се дистанцирају од Москве у страху од погоршања својих односа са западним силама.

Нова конфронтација са Западом ће такође условити растегнуће танких руских војних ресурса. То ће условити да Москва остане слабо опремљена за изазове на домаћем терену, насиље на северном Кавказу и за нестабилност у централној Азији, а ово последње се односи на непредвидиве прилике у Авганистану и Пакистану. Русија би такође требало да брани своју велику границу са Кином и да се припрема за потенцијални сукоб Северне и Јужне Кореје.

Тачке притиска

Пропаст руских односа са Западом неће само променити америчку, европску и руску спољну политику, већ се само нанети озбиљу штету низу међународних питања. Шта је остало од уговора о контроли оружја чијем потписивању су претходиле године договора између Русије и САД сада је већински пропало. Нови Хладни рат је елиминисао сваку шансу да ће Москва и Вашингтон разрешити њихове разлике по питању ракетног одбрамбеног штита, што је предуслов Русије за разговоре о контроли стратешког наоружања. Уместо тога, две стране ће сада вероватно почети да развијају нове и потенцијално дестабилизирајуће технологије, укључујући прецизно навођено конвенционално оружје и оружје за дигитално ратовање.

У међувремену, европска компонента америчког одбрамбеног програма сада ће вероватно попримити специфично анти-руски карактер, посебно стога што Обамина администрација наводно верује да је Русија прекршила Споразум о нуклеарном оружју средњег домета из 1987. године. Није вероватно да ће Москва и Вашингтон бити у стању да поставе границе развоја великих оружаних система у Европи. Нови Хладни рат је такође избрисао било какве наде да ће се појачати други основни споразуми, попут Споразума о отвореном небу из 1992. који регулише надгледање ненаоружаних летова.

Геостратешке калкулације ће условити много већи фокус на америчко-руске енергетске односе. Свака страна ће сада покушати да користи нафту и гас да добије предност над другим и да минимализује своју рањивост. На Арктику, шансе за америчко-руску сарадњу на развијању великих резерви угљоводника, сигурно ће се смањити. Шире од тога, нови Хладни рат ће вратити уназад међународне напоре на смањењу последица климатских промена на Арктику – задатак на којем су САД и Русија биле изненађујуће спремне за сарадњу.

Један од најуспешнијих, али потцењених аспеката недавне руско-америчке сарадње јесте био прогрес начињен од 20 радних група у оквиру Америчко-руске билатералне председничке комисије која је створена 2009. да би олакшала сарадњу на високом нивоу у области различитих политика, од реформи затвора и војног образовања до ванредних ситуација и борбе против тероризма. Није сигурно да ће се сарадња наставити, још мање да ће напредовати, током новог Хладног рата. Москва и Вашингтон ће се борити да уједначе своје позиције у стварима од глобалног значаја, попут веома потребне реформе УН, затим у ММФ и ОЕБС-у. Вашингтон је сада фокусиран на искључењу Русије где је могуће (на пример, из групе Г-8) и оспоравању руске улоге широм света. У међувремену, Москва ће се трудити да смањи амерички и европски утицај у овим институцијама.

Коначно, уколико избије већи конфликт у пост-совјетском региону, шансе да Русија и САД заједнички раде на обуздавању насиља близу је нули. Уместо тога, уколико Нагорно-Карабах у Азербејџану или Придњестровље у Молдавији експлодирају, Москва и Вашингтон ће пре заузимати супротне ставове у односу једно према другоме и видеће ствари обрнуто.

Контрола штете

Криза у Украјини, иако тренутно пригушена, тешко да се завршила. Председнички избори у мају нису могли да реше проблем легитимитета украјинског руководства, у које источни делови земље немају поверење. Нити ће помоћ ММФ-а и других западних донатора решити дубоке структурне проблеме украјинске економије, именом, необуздану корупцију и моћ коју држи неколико олигархијских кланова. Укратко, пред земљом је дугачак пут, заједно са политичком и економском неизвесношћу.

Украјина је ипак само део веће и злокобније слике. Европска стабилност која је, чинило се, осигурана, сада се опет доводи у питање. Нови сукоб је отворен у срцу континента и нестабилност било где у његовој близини – Белорусији или Молдавији такође – може довести до велике ескалације између Истока и Запада. Лидери у Москви и Вашингтону требало би да сагледају ову реалност и последице слепила на последице новог Хладног рата. Разумевање ризика и цена само ће довести до потцењивања потребног труда за њихово савладавање. Свеобухватни циљ Москве и Вашингтона стога мора бити да нови Хладни рат буде брз и ,,плитак’’ колико је год то више могуће.

Овај циљ може бити постигнут само ако обе стране пригрле приступ контроле штете, као свој први циљ. До сада, оне то нису учиниле. Рађе него да разумеју кризу у Украјини као део веће перспективе, руски и западни лидери фиксирали су своју пажњу на превазилажење ове кризе, саме по себи. За Русију ово значи: трпљење санкција које је Запад увео и приморавање Вашингтона и његових савезника да прихвате оно што руски лидери виде као своје легитимне интересе у Украјини и даље. За САД и Европу, победа у Украјини значи осујећивање руског агресивног понашања и приморавање Москве да се врати на пут сарадње (у неким западним круговима, победа такође подразумева крај Путиновог режима).

Настојањем да се ограничи штета од новог Хладног рата, Запад не би требало да буде толерантан на руске покушаје да контролише збивања у европским земљама, тако што ће подстицати политичку нестабилност или користити војну силу. Ако САД и њени европски савезници не могу пронаћи начин да осујете ова руска настојања – кроз кредибилне војне претње, ако је неопходно – нови Хладни рат ће се само продубити. Истовремено, политика решавања сукоба у погођеном делу Европе мора бити руковођена вишим циљем. Све што руски лидери чине да би подстакли руску уздржаност мора бити праћено јасном визијом алтернтивног пута који би, ако би се заузео, водио већој конструктивности. Обе половине овог приступа морају бити јасне: црвене линије саме по себи морају бити препознатљиве и подупрте претњом употребе кредибилне војне силе, а могућности за сарадњу морају бити специфичне и значајне.

Контрола љутње

Минимизирање штете почињене од новог Хладног рата захтеваће контролу љутње са намером њеног превазилажења. До тада, лидери у Москви, Вашингтону и европским престоницама требало би да схвате три лекције из оригиналног Хладног рата.

Прво, требало би да препознају да је током Хладног рата, неповерење често искривљавало перцепцију намера друге стране. Као један од многих примера, може послужити америчко уверење да је совјетска инвазија на Авганистан 1979. заправо била покушај да се задобије контрола над нафтом у Персијском заливу – погрешно виђење које има корене у дубоком неповерењу према совјетским територијалним амбицијама почев од Стаљина који је заузео већи део источне Европе после Другог светског рата и затим тежио проширивању совјетске сфере утицаја на места попут Ирана и Кореје.

Од завршетка првог Хладног рата, погрешне перцепције наставиле су да загађују односе две стране, константно ометајући покушаје Москве и Вашингтона да изграде ново партнерство и узрокујући претварање потенцијално функционалне везе у непријатељски однос. Увећање НАТО и амерички планови за одбрамбени систем у Европи узроковали су да Москва помисли да су ови потези повучени против ње. А руски третман својих суседа, укључујући Украјину, створило је утисак на Западу да Москва жели не само одређени утицај, већ и да има амбицију да контролише стару совјетску територију.

Удаљавање од таквог неповерења неће бити лако. Захтеваће огроман напор америчких и руских званичника и вољу да се преузме прави ризик. Лидери на обема странама знају да ће њихови противници на унутрашњој политичкој сцени карактерисати било какав покушај превазилажења непријатељстава као слабост. Они су такође забринути да ће изгледати беспомоћно ако одмах не узврате – или, још горе, да ће такви покушаји бити оцењени као потпуно узалудни ако друга страна одговори даљом агресијом.

Погрешно виђење циљева другог представља највећу баријеру сарадњи. Почетак решавања овог проблема је у директном разговору две стране, на највишим нивоима, без предуслова. Морају се срести са претходним разумевањем да су све опције на столу, чак и оне најтеже за решавање. Такав дијалог, разумљиво, најтежи је када је најнеопходнији, међутим, ниједна влада не би морала да напусти своје тренутне позиције пре него што разговори почну. Схватање извора брига друге стране је, како год, само први корак. Наредни корак мора водити до акције. Свака страна требало би да прецизира скроман корак или серију корака који, уколико би били предузети, могу убедити стране да поново размисле о намерама другог.

Две стране такође би требало престану са окривљавањем друге стране и размисле, да ли су можда њихови поступци допринели паду у односима. Друга лекција оригиналног Хладног рата је да је то била интеракција две стране, пре него акција једне стране, која је допринела спирали тензија. У случају украјинске кризе, постоји довољно велике кривице на свим странама. ЕУ је била упорна у одбацивању легитимних руских интереса због пропасти њеног споразума са Украјином. Током протеста у Кијеву, САД су пребрзо напустиле споразум, постигнут од стране дипломата на свим странама, који је нудио потенцијални излаз из кризе и обећавао нове председничке изборе и уставну реформу. И све време, Русија је била превише спремна да искористи украјинску нестабилност да би утврдила своје циљеве.

Трећа лекција оригиналног Хладног рата можда је најбитнија. Догађаји, а не раније планиране политике и посебне стратегије, уобичајено одређују америчко и совјетско понашање. У тренутној кризи у Украјини и другим кризама, САД и њени европски савезници требало би стога да се фокусирају на утицај на руске изборе обликовањем догађаја, а не покушајима да се промени начин на који Кремљин види ствари. У пракси, то значи да би Вашингтон, заједно са ЕУ, требало да се посвети економској помоћи Украјини, коју она очајнички тражи (под условом да се предузму прави кораци како би се поправио корумпиран политички систем) и да инсистира на томе да украјински лидери створе владу која ће имати легитимитет у источном делу земље, те да створе окружење у којем ће Украјина моћи да сарађује и са Европом и са Русјом, без потребе да бира. Ако се америчка политика покрене у том правцу, руски избори ће бити конструктивнији.

У овом тренутку, емоције су јаке у Москви, Вашингтону и европским престоницама, а конфронтација у Украјини је у замаху. Уколико некако криза у Украјини избледи, интензитет новог Хладног рата ће ослабити, али се неће завршити. Уколико се криза у Украјини заоштри (или криза негде другде настане), наставиће се са новим Хладним ратом. Другим речима, Украјина је централна тачка за одлуку о правцу конфронтације, али неће све зависити од ње. Баш као и оригиналан Хладни рат, нови Хладни рат ће се играти на више нивоа и неће почети да се разрешава све док обе стране не препознају високе цене курса на којем су и не одлуче да предузму тешке кораке који воде до другачијег пута.

(Foreign Affairs)

Превео: Бранислав Оморац

 

Од истог аутора

Остали чланци у рубрици

Анкета

Да ли ће, по вашем мишљењу, „Заједница српских општина“ на КиМ бити формирана до краја 2023. године?
 

Република Српска: Стање и перспективе

Банер
Банер
Банер
Банер
Банер
Банер